predeli

Danas.
Danas sam spavao pola smene, a i inače sam polomljen od zadnjih 10 dana jurcanja, plus je na poslu haos, tako da sam najlepši i najsunčaniji dan maltene prespavao. Nakupilo se trista nekih sitnih poslića pa eto, možda je bolje i da sam to obavio nego da sam još jednom trčao par sati i sve ostavio za ledeni i gotovo snežni vikend.

Juče sam bio nemalo zatečen kada sam došao na lice mesta Onoga što sam ucrtavao na karti. JER JE na karti sve delovalo ravno. čuj delovalo, videle su se njiva do njive, i taj fazon, bukvalno kao po Banatu da slikaš iz satelita. Kad mi tamo a ono međutim, teren kao onomad kada sam otišao na biciklijadu po Zagajičkim brdima misleći "tamo je peščara, to je kao po stovarištu da se vozikaš":

Zanimljivo je da je pogled iza najdalje tačke kruga (koji sam smislio, ovaj krug sam stvorio, u vetar rasuo) bio otprilike baš onakav kakav sam nekako podrazumevao da će biti, nit brdski nit planinski, nit pristupačan nit divlji, sve "negde između". 

Još jedna stvar po kojoj ću pamtiti dan (i celu putanju) je to što sam prvo nacrtao ono što mi je NA KARTI delovalo najlepše, pa kad sam video da sam ubo neke puteljke sa +/- 20% nagiba bržebolje sam to promenio jer je Lola trebala da me prati mtb-om, i onda sam kao vrana kljucao po karti, i kljucao, i menjao razna skretanja i prečice, da bih na kraju došao do nečeg prihvatljivog. Ispostavilo se šta? Da je skoro ceo drugi deo staze ASFALT! Ali kakav asfalt? :-D 

Evo vam par slika pa vidite sami. Kad za nekog hoćete da kažete da je dotakao dno života i srozao se ispod nivoa žabokrečine, recite "propao kao asfalt za Belotić". Al dobro, Lola je zmaj-žena pa se nekako i bez kramponki spustila niz ovaj horror. Ja sam se pak toliko potresao od brige da sam u cilju morao da kupim pivo i da se preostalih 50km autom vratim kući na mestu suvozača.