nedjelja, 29. studenoga 2020.

danas je dan...

kako reče zabranjeno pušenje - republike!
oni sa matematičkom polovinom mozga pamte ovaj dan kao dan republike, a oni sa umetničkom polovinom mozga ga pamte kao dan za svinjokolj, za svakog ponešto.
današnjih 13 (gde baš 13???) kilometara hajkinga posvećujem nesretnoj Republici, i to je ujedno bio poslednji dan bez Plana, i kraj Plana bez dana, od sutra se kreće u pripreme za 2021, ako je doživimo naravno.

fali mi 11 kilometara do 60,000, kontam da ću to odmah sutra ujutru da otrčim da bih imao o čemu da pišem blog.
ili možda nateram na 59.999 za svaki slučaj, da ostavim nešto motivacije za popodne?

kako bilo, biće to zadnji dan novembra i eto neko zaokruživanje brojeva, a sve više mislim da ću u decembru da prijavim distance challenge i krenem da se podsećam svih ludila koja su me pratila poslednjih nekoliko zima, u svakoj po mesec dana otprilike.
biće zanimljivo pratiti koliko korona utiče na ljude i njihove navike, a kada se jednom srodiš sa određenih 10-20 ljudi koji su ti najbliži po kilometraži, uđeš im u ritam i navike, za mesec dana postanete gotovo kompanjoni, braća po oružju.


iz čiste dokolice sam u zadnji čas prijavio jedini raspoloživi virtual Half koji se igrom slučaja događao (kobajagi) u Šangaju. jedino što juče nisam trčao u šangajkama nego u brooks patikama ali sam zato sa svim mogućim zastajanjima namakao preko TRI SATA za tih 22km, pa mi je i rezultat o-p-e-t reprezentativan :-D

naime u svakom kilometru sam imao barem po jednu baruštinu od kraja do kraja puta pa je trebalo na prstima ili petama pregacati po ivici kroz korov, tojest kroz blato ili led već kako mi se zalomilo, pa sam u svakom kilometru imao barem jedno odvajanje sporednog puteljka i stani kreni stani kreni stisni stop stisni resume po par puta dok skontam na mapsima gde sam. plus što za slikanje nisam ni stiskao stop nego samo stanem i nanišanim, pa ako ne ispadne iz prve da valja onda ostanem tako 15 sekundi a prosek pada li padaaaaaaaa... :-)


danas sam se pak igrao novim telefonom i isprobavao kameru a koga briga da li na hajkingu teče vreme ili štoperica od nervoze tapka prstima po stolu. jedini problem je bio da mi se ne smrznu prsti na vetru. a vremena sam imao i više nego što od života zaslužujem. 

dakle sutra završavamo novembar. 
onomad kad je biciklizam bio nešto ozbiljno za šta se živelo i disalo, novembar je uvek bio mesec predaha. krajem oktobra se završe sve trke, u decembru kreneš na pripreme, malo usput i trčiš jer ćeš i na ciklo-krosevima trčati ako bude puno blata i snega pa ne može svuda da se vozi. u trenu sam pomislio kako ću sutra/prekosutra namontirati i biciklu na trenažer, ali sam se setio da je najavljeno dvocifreno toplo vreme od petka do kraja vikenda pa baš i neće biti potrebe da se pedale okreću pored radijatora.

Nema komentara:

Objavi komentar