naime u Hrvatskoj je drukčiji pristup trčanju nego u Srbiji pa se ljudi ne otimaju da prave "lake brze staze za obaranje ličnih rekorda" jer se zna koje su ravne i masovne trke predviđene za to, dok se pregršt ostalih pravi sa sasvim drugim idejama.
gde ćeš veće promocije za lokalni turizam nego da ljudi zavole stazu i krajolike, koliko god sve to usput zahtevno bilo.
pri čemu su ciljna grupa još uvek maratonci i polumaratonci, a ne trekeri i planinari koji baš nemaju nikakve veze sa polumaratonima i maratonskim stilom života i trčanja.
mislio sam da ću juče možda čak i dvaput otići na trčanje no nisam bio dovoljno pametan da jutarnje skratim, da bih ostavio nešto živahnosti za popodne. otišao sam biciklom izvan centra grada da izbegnem trčanje kroz semafore i čak me ni brojke nisu htele jer kad sam završio trčanje i stisnuo stop ispalo mi je 10.5km.
celim tokom mi je bilo nekako teže nego što bi trebalo da bude, iako su mi brzine bile kornjačke, dođe i taj dan kad jedan Ja mora da prihvati da je umoran.
popodne sam otišao na istraživačku mtb vožnjicu, otkrio jednu full zanimljivu prečicu koja ustvari nije prečica nego okolni prolazak i izbegavanje jednog dosadnog dela asfalta, više za trčanje i za spust mtb-om u toku leta, jer sam se baš fino zaglibio između dve njive, sat vremena nakon prolećnog pljuska.
čak mi se i sat smejao jer me je vratio na 21% prilagođenosti na toplotu, pa naravno kad sam se vozio na +18°, kao da sam ja kriv što je zahladnelo.
cela vožnja je ispala oko 36km, a uspeo sam i da namirim onih 10.5 na ~11km jer sam u jednom šumarku ostavio biciklu i otrčao dalje uzbrdo da vidim gde će skrenuti taj put koji se uopšte ne vidi ni na jednoj karti.
nije baš da sam pohvatao sve konce ali polako, nekog sličnog dana zgodnog za rikaveri adventurizam kad bude toplo i suvo, otići ću još malo dalje u nepoznato.
Nema komentara:
Objavi komentar