tako i kada krenemo negde u ekspediciju, peške ili biciklama ili paraglajderom, uglavnom se nosimo mišlju koliko će biti dugačko, visoko, teško, zanimljivo.
zanimljivo u smislu nečeg novog, nekog otkrića, barem je meni to nešto pri vrhu uzbuđenja, naravno pod uslovom da ne zalutam pa se vratim posran istim putem.
e juče je recimo bio jedan poseban dan koji je bio najNEposebniji što se tiče puta kojim sam hiljaditi put prošao, ali mi je samo iskustvo bilo toliko novo da sam u jednom času primetio da mi se kolena i laktovi tresu od "viška" adrenalina.
to je ta situacija, izazov, nekuda kuda si odvajkada trčao uzbrdo i nizbrdo, spustiti se biciklom.
brzina je proporcionalna veštini, odnosno zbiru spretnosti koju poseduješ i mogućnosti bicikle koju voziš.
nisam imao zadnje amortizere a ni tzv droper da spustim zadnje sedište na strmom spustu pa sam morao da pribegnem onoj tehnici pupka na sedištu i dupeta nad zadnjim točkom, da bih pomerio težište što više unazad.
već na vrhu te kamenite uzane šumske staze sam znao da postoje tri mesta koja su najkritičnija, sa baš krupnom stenom koju treba zaobići ili preskočiti, a obzirom da je svuda naokolo bilo razbacano kamenje veličine pesnice postojao je rizik da mi nakon nekog vratolomnog skretanja prednji točak upravo odskoči na neki veći kamen i da me baci negde u stranu.
da bi se umanjio uticaj sreće na eksperiment, morao sam bitno da smanjim brzinu i tako dodam po pola sekunde između svake dve kamenice, da bih uspeo na vreme da skrenem, dodatno ukočim, ostanem sa obe gume što čvršće na zemlji.
moram priznati da sam odahnuo kada sam se dokopao podnožja.
totalno mi je sumanuto tuda voziti biciklu, barem ovu bez zadnjeg amortizera, kada mogu brže da strčim, ali nema veze, izazov prihvaćen i uspešno okončan.
nakon toga sam nastavio u planine za ukupna tri i po sata brdskog biciklizma, i dan bez trčanja mi je prošao bez griže savesti jer se od onih deonica valjalo lepo odmoriti.
Nema komentara:
Objavi komentar