nisam nikad govorio bajs, to mi je vuklo na beogradski i na čudan način fensi i odbojno, drumsku sam prosto zvao bicikla, a mtb mi je bio bajk.
nakon one desetke, kratke ali spore, nekako sam ostatak dana mislio da sam kljok i bljak, no čim sam seo na biciklu skontao sam da uopšte i nisam baš toliko ni bljak ni kljok.
prvih nekoliko km me poterao vetar u leđa, i dalje sam nastavio za čitavu brzinu jače od prosečne vožnje u zadnjih mesec dana.
neloše.
na svakom brdu sam onako po osećaju vozio jedan ili čak i dva zupčanika krupniji prenos, ništa mi nije smetalo.
da ne bi sve bilo monotono i uobičajeno, pobrinulo se jedno selo čudnog naziva, VRTIGLAV.
pajsad:
znači kroz ovu Mionicu prođem svakog petog dana (osim Đurđevdana) i uvek asfaltom jednim drugim trećim ili već kojim, ima ih koliko ti duša ište.
i ima jedan makadam kojim povremeno poprečim, ali ne baš često, doduše otkako imam ovaj novi bajk malo mi je privlačnije proći nekim neprometnim makadamom.
i sa tog asfalta, imaš svako malo neko odvajanje, i naravno onako napamet nikad ne znaš da li će taj put sastaviti na neki drugi, koji će te izvesti ikud, ili ćeš prosto završiti u nečijem dvorištu ili oranici.
nešto sam kao malo čačkao po karti ali se od šume ne vidi 2/3 puteva tako da je i to gledanje u mapse čista lutrija, barem kad su šume u pitanju.
usput sam skontao da je jedna prečica asfaltirana, to mi se takođe svidelo kad mi zatreba brz spust i hitan povratak kući, tipa kad zagrmi.
i dalje sam onako u vožnji par puta virnuo u telefon, par puta zastao u hlad da proanaliziram gde sam i koji se to put uključuje sa desne strane, i kada sam mislio da sam zatvorio krug i krenuo tom drugom prečicom, uleteo sam čoveku u dvorište.
to je onaj krak koji odozdo ulazi u centar pa se vraća nazad jelte.
očigledno su me mapsi opet zeznuli, ivica neke livade ili šume im je delovala kao put pa su atomatski ucrtali liniju.
nema veze, popričah sa čovekom i izmazih mu štene terijera.
već je imao terijerku ali je "ostala u rupi", čitaj zaklao je jazavac ili ko zna šta već.
sad je uzeo novog ljubimca da mu pokloni istu sudbinu, lovci su čudo.
bolje da u oni nestali a da su dinosaurusi opstali, bio bi svet lepše mesto.
da stvar ne bude sto posto arhivirana, negde tamo desno postoji još jedan puteljak koji bi takođe trebao da se ubode negde u sredinu svega ovoga, to mi ostaje za neki sledeći put.
na kraju su me nebesa opet pogledala sa simpatijama jer mi se u zadnjih sat vremena okrenuo vetar pa mi je praktično celu vožnju bio u leđa, barem na otvorenim pravcima, po šumama i jarugama ti on nikada ni ne padne na pamet.
Nema komentara:
Objavi komentar