naravno

naravno da ne može to tako.
jednog dana te pojuri sreća a sledećeg dana kad bi pojurio ti nju, mućak.
sve što sam se nadao džabe sam se nadao, ustvari nadati se ni ne treba.
ne treba ni priželjkivati ništa.
samo treba čekati i videti šta će ispasti.
nakon najmrtvačkijeg mogućeg trčanja jedino što sam sinoć mogao, bilo je da dopišem +10 kilometara na avgustovski zbor i to je sve.
čak ni blog o patikama nisam napisao, a obećao sam kad napune 1000km.
zato svakog trećeg dana kukam o tom blogu, stvaram neku tradiciju jelte.
možda napišem nešto na fejsu, tamo mi katkad i stotinak ljudi nešto lajkuje a ovde samo tuce vernih budala koje nemaju pametnijeg posla.
zato sam jutros opet otišao biciklom do pijace, odatle otrčao 7km uz/niz reku pa u povratku svratio na pijacu i doneo kući paradajza, što sam majstor za multitasking, jelda baš?
treba da se organizuje triatlon bicikla-trčanje-paradajz, da dobije i srbija zlato na olimpijadi.