da mi je neko rekao da ću juče ipak potrčati, rekao bih mu da bunca.
nije trka bila toliko teška, dapače, ali putovanje autom do te mere umori noge koje se naduju od istog položaja da je nekad nemoguće čučnuti bez osećaja da će koža popucati kao kad se predebelim ljudima tanke pantalone rascepe na dupetu.
no nakon jutarnje vožnje koje je možda ipak malo odmorila i iscentrifugirala noge, kao i daj jedno energy drink ovde i daj ice kafu onde, očigledno me je kofein tresnuo i uprkos naduvenim i tromim nogama rekoh ajd da uveče malo otrčim.
iznenadio me podatak da idem minut brže po kilometru od onoga što sam očekivao, i na kraju sam 12+km završio sa 5'28'' prosekom, iako sam imao 220m uspona od čega jedno brdo baš onako domaćinsko, da ti spadnu gaće.
retko se događa da budem prijatno iznenađen, još ređe da budem zadovoljan, a eto ispalo je da sam tim trčanjem bio zadovoljniji nego trkom 24h ranije, svašta.
nije stvar u proseku i brzini, nego u osećaju, a na ovom trčkaranju (u nameri) koje je preraslo u pravi tempo trening, sve mi je "išlo".
eh da je više ovakvih dana...
jutros sam mučeničak u nadi da će se sve ponoviti, opet seo na biciklu i omlatio 30-ak km do obližnje akumulacije, a šta će biti popodne i koliko se neki dobar scenario može ponoviti, saznaću do kraja dana.
iliti što kažu romi - nije svaki dan petak, kume.
gulp.
Nema komentara:
Objavi komentar