poslednje

Nemam pojma da li je ovo poslednji blog 2017-te ili ću, obzirom da je tek jutro, tokom dana sesti za tastaturu da još jednom svedem jedne iste utiske. Možda dan baci neko dodatno svetlo, ko će ga znati. Nikad ne znaš da li ti je poslednji blog, poslednji dan. Jednom je neko napisao poslednji blog a da to nije znao, naravno. Štaviše osim samoubicâ teško da iko drugi toga može biti svestan.

I onda pričaš o tome, i razmišljaš o tome, i navodno ti je jako važno što ćeš jednom napisati poslednju rečenicu, i to je kao nešto bogzna kako sudbinski i trebalo bi biti uklesano u nekakvom kamenu, i bla-bla na tu temu, a da te bilo ko pita koja ti je bila poslednja rečenica u 2015-oj ne bi imao pojma. Koja ti je bila poslednja izgovorena reč one večeri uoči nekog jubilarnog rođendana, isto tako nemaš pojma.

Sve su to bulšiti!

Kad u parku pogledaš lišće skupljeno na gomilu, da li je sudbinski važno da odrediš koji je poslednji pao, koji se najduže držao na grani i prkosio vetru? Svakako bi bilo kul to znati pa baš njega negde uramiti, ali mućak. Šta ostane za drvetom - ostane gomila lišća. Čak i da se ponudiš da ga pronađeš, taj poslednji list bi ti rekao da to uopšte više nije važno i zamolio da zbog njega džabe ne gaziš sve ostale i pretvaraš ih u prah. Ma serem, ne bi ti ni to rekao. I to je jednako nevažno. Možeš ih nositi u herbarijum i presovati, možeš tu gomilu zapaliti. Samo sebi pridaješ preveliku važnost. Planeta će te preboleti jednako brzo i efikasno kao i svakog od tih listova na gomili.

I kad god pomisliš da si sve počistio vetar će doneti još malo od komšije. Tako da ipak mislim da ću večeras serkati još malo po blogu. Šta god. Serkam dakle postojim.