subota, 23. prosinca 2017.

čuda

Plan je (kao i uvek bio skroz drukčiji od onoga što se dogodilo).
Plan je (da počnem rečenicu opet) bio da u petak završim trkačku "radnu nedelju" jer smo na poslu trebali da imamo radnu subotu kao i uvek pred Novu Godinu.
Zato sam kao što je već poznato u petak otišao na trčanje od 38km iako sam pre toga svakog dana trčao po sat i po - dva.
Jutros je došlo do nekog tumbanja termina na poslu i negde oko 8h30 je ispalo da će biti neradna subota.

Već neko vreme sam imao u vidu planinsku trk(ic)u na Košutnjaku no nisam je baš nešto uzimao za ozbiljno upravo zbog tog subotnjeg termina.
Jutros je pak postalo najvažnije ono drugo, a to je da je start trke tek u 11h30.
Dakle bilo bi dovoljno krenuti i negde iza 9, da bi se stiglo pre 11 (velike su gužve na putevima) i na vreme uzeo broj. Hmm...

Bum tras natrpao sam jedne druge patike par gaća par dukserica sat HR traku pet pari čarapa tri različite podmajice (underwear) i nekoliko različitih debljina helanki, da se nađe. Kad ne znaš šta poneti, ponesi sve.

Imao sam puno bolje patike za trčanje ovako kratkog krosa (*) no nokti su mi malo porasli a nisam imao vremena za detaljan pedikir pa sam probrao šta mi je pola broja veće i to poneo. Na kraju sam trčao u Cascadia koje su više nego preteške ali koga briga, bitni su njihovi duboki žljebovi jer je staza bila pola lišće pola blato.

(*) U propozicijama nije bilo precizno naznačeno da seniori trče 12km a juniori + mlađi srednji i stariji veterani 6km. Tačnije svako se mogao prijaviti na dva kruga, ali kao senior, bez posebnog proglašenja. Navedene kategorije su bile samo pobrojane ali nije bilo proglašenja svih kategorija na obe dužine već seniori na 2 kruga a svi ostali na jednom.

Sad se tu preklapaju tehnički i taktički aspekt, i suprotno mojoj ideji da ću "naravno ići na 2 kruga" oba ta aspekta su se spojila u samo jedan zaključak.
Tehnički mi nije važno da li će biti proglašenja, da li ću uzeti medalju u kategoriji, jedino mi je bilo važno da ne preteram sa ambicijama naspram ovih umornih nogu.
Nekom sumanutom logikom sam bez previše razmišljanja smatrao da je lakše trčati 12km u lakšem Tempu, nego 6km u nekom zahtevnom Tempu.

Taktički pak, noge možeš naterati na veći napor samo jakom motivacijom, bilo da se radi o 6km ili 12km. A koju bih motivaciju imao dok trčim drugi krug kao recimo 10-ti ukupno, i to verovatno skroz sâm na stazi? Da postoji samo jedna trka naravno da bih se "trkao" i protiv svakog senora i juniora, pa dvadesetak sam ih već isprolazio između prvog i trećeg kilometra. No ovako bi ispalo da drugi kupe kajmak a ja se džabe trkam protiv vazduha.


Da se zadržim kod taktike.
Iako sam malo "zaspao" na startu preticanje nije bilo baš nemoguće, pa iako su se svi držali dve spoljne ivice staze a ja morao da pretičem po sredini gde je blato do gležnjeva, nisam se zbog toga nešto baš strašno dodatno potrošio.

U drugom kilometru se sa single-(i-po)-track-a prešlo na trčanje po celoj širini šume pa si mogao da biraš između najkraće i najmanje blatnjave putanje.

U trećem kilometru je uz nešto prepreka i par dubokih jazova u terenu ipak bilo dosta prostora za odmor. Obzirom da je ispred mene na 50m trčala manja grupica a da se iza sve raspalo i rasulo, već tada sam znao da do kraja neću doživeti neke epske dvoboje. Rastrči nizbrdo, opusti ruke zavali ramena odmori leđa iskoristi gravitaciju i skoncentriši se da što manje proklizavaš jer to pojede više snage od svega drugog.

Čim sam ugledao uspon odmah sam znao da tu od trčanja neće biti ništa. Da juče nisam išao na dužinu od tri i po sata i ujedno nekim glupavim previdom 80% od svega toga pretrčao po asfaltu u teškim trail patikama, verovatno bih ustrčao sve. Na kraju krajeva to je ukupno samo jedan kilometar. No po ovoj blatnjavoj podlozi koja je prekrivena mokrim lišćem (jučerašnji sneg se otopio tek ujutru pred start) mogao sam jedino da uzhodam sa šakama na kolenima uz sve te ljigave nagibe od 15% naviše, i da sačuvam snagu da bih potrčao na ravnijim delovima. Tu sam na prvom drugom i trećem kratkom hodajućem segmentu od 50-ak metara prestigao jednog po jednog sve iz one grupice koju sam pratio.

Na samom vrhu je pak mene dostigao kolega koji cele godine ima bolja vremena na polumaratonu i bio sam ubeđen da ćemo biti prvi (on) i drugi (ja) u kategoriji koje su bile po 10 god. široke, no ispostavilo se da je okruglo za kategoriju mlađi. Svejedno mi se uopšte nije finiširalo pa sam zadnji kilometar blago nizbrdo već počeo da "odahnjujem" zadovoljan učinkom. Nema apsolutno nikakve šanse da bih kod kuće na blatnjavoj stazi kroz šumu napravio prosek 4'50''/km. A 12km bi mi sigurno bilo više od potrebnog za zadovoljstvo, jer sam na trku došao na "staklenim nogama".


Uz sve ovo ne smem zaboraviti da tek (i upravo) sutra proslavljam 90 dana od preloma, pa sam sve nizbrdice morao da trčim jako oprezno jer nikakvo tumbanje nije smelo doći u obzir. To je posebno teško palo meni koji sam navikao da svuda slećem naglavačke, padam i ustajem kao neka neuništiva buba, i po pravilu dolazim u cilj odran i krvav.

"Trči oprezno" je za mene uvek bio oksimoron.


Pored sve te silne taktike ispalo je da smo najviše nagrabusili upravo tehnički!
Trku sam završio do podne, a kući smo krenuli tek iza 14h jer je sređivanje rezultata trajalo unedogled pa sam zadnjih pola sata kad se naoblačilo drhtao na vetru kao prut. Zato je sve do kuće grejanje u kolima radilo do daske, a ja sam vozio ovako kao na slici u dva duksa i vetrovci.

Nema komentara:

Objavi komentar