petak, 1. prosinca 2017.

lova do krova

Pre nekoliko godina sam pisao o mogućnosti naletanja na leš tokom trčanja. Obzirom kroz koje sve vukoj..... i pored kakvih sve deponija prolazim, što peške što biciklom, pravo je čudo da mi se to već nije dogodilo. Pre par godina su usred zime pronašli telo planinara u letnjoj majici, na mestu kuda sam i ja te jeseni prošao, s tim da se ne radi o mestu kuda se uopšte može baš "proći" nego o jednoj  šumi ispod litice kuda sam se ja na dupetu kroz lišće sankao niz 200m nadmorske da bih na kraju morao da biram da li sa 4m visine da skačem sa zida na železničku prugu, ili da bez užadi dereza i cepina pokušam da se vratim kroz šumu na vrh brda.

Tada sam većao i na kraju došao do istog zaključka kao i kolega planinski trkač (s kojim se jednom godišnje dogovorim za zajednički trening) da bi pametnije bilo vratiti se kući pa tek onda pozvati policiju i s njima otići na to mesto. Jer u protivnom, hajde što moraš da prekineš trening na pola (a onaj je ionako mrtav i nema mu pomoći niti mu se igde žuri), nego ćeš ko zna koliko 1) čekati policiju, 2) ostati s njima na licu mesta, 3) morati s njima u stanicu da daš još jednu izjavu i potpišeš sve, i bla bla, ukratko nema te stvari zbog koje vredi tako brutalno prekinuti trčanje. Dođeš kući, staviš slike na fejs "gle mrtvaca!" pa polako ručaš i okupaš se, i tek onda odeš u policiju pa s njima na izlet, bez žurbe.

Na slično mozganje me podstakao i film, pre par godina. Neki krimosi su izbacili džak para kroz prozor auta, a nakon što se potera završila vratili su se na to mesto no džaka nije bilo u kanalu pored puta. Neko je išao iza, video da nešto bacaju, i naravno pokupio :-)

Film teče skroz predvidivo jer oni valjda nalaze privatnog detektiva koji je odmah proverio ko je u gradu u toku zadnjih par dana kupio auto za gotovinu, i nakon par anegdotskih grešaka su naravno odmah pronašli "srećne dobitnike". Nekoliko puta sam ugledao džak pored puta ili na samoj bankini i uvek je bilo smeće. Par puta unutrašnjost neke zaklane krave, i jednom stotinak pakovanja kačkavalja, koji smo pokrili lišćem i svakog dana donosili kući po par kilograma. Naši psi su to leto zapamtili kao "godina sira" a budžet nam se solidno konsolidovao jer mesec dana nismo morali da im kupujemo drugu hranu. Mislim da im zalihe kalcijuma još uvek premašuju potrebe za dodatnim unosom :-)

No ta priča o džaku postoji na dva nivoa. Idilična verzija je da novac nije obeležen i da je to samo dnevni promet neke velike banke ili pošte, u tom slučaju nema ništa lakše nego trošiti malo po malo, a dao bog ničeg nisam željan niti mi išta tako očajnički treba da bih odmah sutra zapucao sa celim džakom para u predstavništvo Opela ili Samsunga. Problem bi bio ako su novčanice sve zaredom numerisane odnosno ako do tada nisu ni bile u prometu. U oba slučaja naravno ne dolazi u obzir da počneš da trpaš svežnjeve u džepove biciklističkog dresa ili u ranac, jer nikad ne znaš da li će te neko presresti na putu do kuće. Prvo što se radi je što diskretnije skloniti džak sa puta, u prvi žbun šumarak ili živu ogradu neke njive, i dobro ga zamaskirati do mraka.

Pod dva, večernji obilazak plena i malo bolje skrivanje, negde dalje u šumu, prevlačenje na neko mesto gde očigledno niko nije prošao u skorije vreme, izvan svake staze ili čistine. Nakon par dana obići još jednom i polako kovati plan šta dalje.

Ponavljam da plan sa neobeleženim novčanicama nije ni potreban, ništa lakše nego troškati malo po malo. Danas nije nikakvo čudo kad se i skuplje stvari kupe za gotovinu, a može se staviti i na štednju u nekoliko banaka. Zameniti u menjačnicama. Svejedno. Problem sa glanc lovom iz štamparije je što na pitanje policije skoro svako može da se seti da si mu baš ti to dao. Dakle potrebno je takve novčanice trošiti negde gde te ne poznaju, i pod dva, tamo gde nema kamera. A ne smeš ni zalihe čuvati kod kuće. Okej nakon nekog vremena već bih našao sigurno mesto, to zaslužuje poseban blog :-)

Postavlja se pitanje da li bi dobitak od "besplatnog novca" premašio stres od unovčavanja istog? Zamišljam situaciju u kojoj sam otišao u Beograd na neku trku, pa sam stavio kačket i veštačke brkove, ušao u 50 menjačnica i u svakoj kupio po stotinak evra uz komentar "gle kakve sam pare dobio iz automata u pošti, lepe glatke kao da sam ih sâm štampao" pa onda zađem u neki veliki tržni centar gde isto tako treba ući u WC sa kačketom i brkovima i iz istog izaći lepo začešljan i zalizan i u drugoj dukserici. Hmm. No ta opcija da su našao pun džak love ALI da su novčanice direktno iz štamparije u stvari predstavlja jedan da izvinete "zajeb" jer se i trošenje očigledno pretvori u stresan i naporan posao.

Teoretski možeš i po manjim trafikama na kojima nema kamere da kupuješ neke sitnice i uvek da daješ krupnu novčanicu, kusur uzmeš a bonžitu cigarete novine ili čips odmah ostaviš na prvoj klupi i tako obiđeš doslovno ceo grad menjajući jedan papir za drugim. Na kraju dana na Stravi imaš 60km pečašenja i pun ranac sitnih apoena :-)


1 komentar: