half prugom

Slika prva. Od svih mogućih trčanja nijedno mi jutros nije bilo privlačno. Ni po brdima ni po ravnom. Ne znam da li je neko unutrašnje zasićenje ili umor, zbunjen sam tražio nešto što bi me motivisalo. Najavili su kišu i moguće pogoršanje narednih dana. Tada ću moći bilo gde. A na prugu mogu još samo danas, jer sam je cele godine potpuno izbegavao.

Na ruci sam napisao flomasterom kada nailaze vozovi, da bih znao u koje vreme na kojem mestu da ih očekujem. Eh samo još kad bi išli po redu vožnje, moj bi život bio Švicarska... Na kraju će to što sam mislio da sam "unapred završio" ispasti najveća golgota.

Slika dva, odakle se lepo vidi u kakvom je stanju pruga. Sva sreća pa vozovi idu 30-50 km/h, inače bi bilo puno zajebanije. Nepregledne krivine, tuneli, mostovi sa kojih nije tako lako pobeći u trenutku, i podloga. Nije ovo neka lepa ravničarska pruga, ovo je gore od svih trailova. Korov, kamenje, tračnice koje čas vire iznad kamenja a čas potonu u blato. Povrh svega ove rezervne šine koje čekaju zamenu, nove ili stare, uvek su tu gde ne treba. 

Slika tri, ako ste mislili da je po slici dva teško trčati. Noge propadaju kroz pragove i po 10cm u dubinu. Korake je nemoguće namestiti da gaziš po tračnicama jer su nekih 65cm blizu a 130cm je predugačko za ovoliko dugotrajan Tempo. Mogu zavrteti 100m tako na svaku drugu ali i to iziskuje toliku koncentraciju da ti se počne vrteti pred očima. Takvo pak fokusiranje te skroz isključuje iz spoljnjeg sveta pa duboko zaronjen u lasersko gađanje pragova bez saplitanja podrazumeva da nemaš pojma da li te nešto stiže ili ti ide u susret. Sukob interesa...

Pri svemu tome ni najjača čeona lampa ne pomaže da u tunelu vidiš baš sve. Naprotiv, pravi prejake senke, svaka rupa deluje beskrajno duboka. Jedino čemu lampa zaista pomaže je da na bočnom zidu tražiš onu kućicu u koju treba utrčati kad se začuje voz. Te su kućice više-manje na svakih 50m, i u tunelu dugačkom 400m koji je pride u krivini i sav u potpunom mraku, one su jedini spas. Trčiš od jedne do druge i brojih 23 dvokoraka između svake dve, da bi u svakom trenutku znao da li si bliži onoj ispred ili treba brzo okrenuti i pobeći u onu iza. Kad zatutnji voz, uglavnom nema previše vremena ni za razmišljanje ni za trčkaranje tamo-vamo. Moraš odmah znati "plan dejstva" odnosno bekstva.

Izračunao sam da se ukupno nakupi preko 4.5km tunelâ. Imam i mostove, dva u gradu i tri u kanjonu, pa nazad isto toliko. Zanimljiv je i osećaj dok trčim. Tokom prvih i poslednjih 5km dok sam najbliži gradu, nekako se osećam sigurnije jer sam tuda puno puta već prošao. Onaj udaljeniji deo, on je strava i užas. Tuneli su duži, i zbijeniji. Taman izađeš iz jednog i par minuta se prilagodiš dnevnom svetlu kad paf - opet u crni najcrnji mrak.

U odlasku sam bio smireniji jer sam pošao iz grada neposredno nakon prolaska voza. Doduše nisam ga čuo ni video jer sam kasnio 5 minuta, pa je mogao i on kasniti i negde me iznenaditi. U povratku pak, negde nakon par km trebao je da naiđe voz koji ide prema moru. Dakle spreda, od grada. I nema ga i nema ga. Plan je bio da se mimoiđemo na jedinoj žel. stanici gde postoje dva koloseka i nešto šireg prostora. Jok. Prošao sam dalje, ušao u prvi tunel, pa preko prvog mosta i odmah u drugi tunel... I TAKO SVE DO KRAJA!

Uopšte nije naišao, dakle kasnio je dobrih 40 minuta! A ja, kao na iglama, pod pritiskom kao da sam na nekom testu za prijem u Legiju Stranaca. Pa korov pa krivine pa jak vetar huči preko četinara kao da će voz naići iza svake krivine. Pa buk vodopada kod velike brane, sve tutnji a voza nigde. Kad sam izašao iz poslednjeg tunela odahnuo sam da se čulo do neba. Nek se nose svi vozovi i redovi vožnje. Bolje bi bilo da ništa nisam ni tražio na internetu, trčao bih kao tele u magli, i ništa. Kao i svaki drugi put.

Lampu sam bio toliko stegao preko kačketa da mi se urezala u čelo, i nju sam odmah skinuo i nosio je u ruci zadnja 2 kilometra. Nisam osećao ni zamor u nogama iako je više nego "lomatanje" trčati dva sata po onom krupnom oštrom kamenju. Na mestima je bilo i vlažno, ne treba ni naglašavati kako je klizavo kad se mast sa pruge pomeša sa mahovinom i blatom, kao ulje. Još mi se od korova neko trnje podvuklo između jezika od patike i čarape pa bode li me bode, a ja imam nula sekundi za zastajanje jer u najbržem scenariju stižem kući 10 minuta pred polazak na posao. Treba se istuširati rehidrirati presvući trči tamo trči ovamo kao u zoni tranzicije na sprint triatlonu.

Imam desetak slika koje sam sve napravio u povratku dok sam čekao da se sretnem sa famoznim voz-duhom, jer bi kao bilo cool imati i tu fotku. A i telefon sam prvi put izvadio iz neke mikro-torbice tek na okretu, da bih uporedio podatke sa Polara i sa Strave. Strava je dosta ispravila krivine i ukrala mi od dužine dok je Polar na osnovu nekog meni nepoznatog algoritma odlično pratio kilometre koji su se uklapali prema vremenu koje je prolazilo. Otprilike sam po dnevnom svetlu trčao oko 5'30'' a kroz tunele oko 6'/km. Bliže gradu sam trčao brže jer pruga nije u katastrofalnom nego "samo" u lošem stanju, pa se na mestima može mazati i po 5'20''/km što nakon onog horrora deluje kao autoput. Imam negde na blogu dugačak zapis sa poslednjeg halfa prugom kada sam istrčao rekord staze, verovatno 2016-te, no sad je već 22:47 i vreme je da se pajki a ne za statističko ludilo.