horizont

Večeras mi je prvi put u životu pala na pamet tako očigledna stvar da je horizont tako nazvan jer je uglavnom horizontalan. Mislim, i najveći testerasti planinski masiv je opet horizontalan, ako linijom spojiš dve krajnje tačke. Svašta.

Za juče nisam ništa ni planirao. Dan nakon maratona nije uvek nužno "za bacanje" ali je trčanje po vetru i hladnoći uvek ostavljalo jake tragove na mom nežnom bićencetu. Niti sam imao nekog života u nogama, niti nekih ambicija da uopšte pokušavam da dodatno prežvakavam koru od banane. Ma koga je briga. Uspeo sam da se spremim za maraton ispod 3h20' u duplo kraćem roku od teoretskog minimuma. Negde je moralo doći do naplate, pa valjda nije nikakva sramota reći da mi se dan nakon maratona nije ništa "treniralo".

Danas sam od posla imao samo pola druge smene pa sam ludački topao (i isto tako vetrovit!) Prolećni dan od +20° iskoristio 1) da još malo odmorim noge, u prevodu 2 jutarnje šetnje sa psima + prepodnevno skraćivanje suvih grana na jelkama sa vrha merdevina od 7 metara ali hej, valjda sam već izlomio sve što sam imao, i 2) nakon toga (i samoubilačke doze kafe hohoho) sam otišao biciklom sa nejasnom idejom o intenzitetu, i na kraju se vratio kući sa kezom od uha do uha nakon sasvim pristojnog tempo gaženja po planinama od 2.5 sata. Jupi!!!

Maglovita ideja je da do kraja godine pokušam da odgonetnem koji tip trčanja mi najbolje topi salo, jer mi nijedan magičan plan treninga neće povećati dužinu koraka koliko bi pomoglo da se do proleća rešim 2-3kg. E sad... Previše kilometara ume i da udvostruči apetit i napravi kontra-efekt, jer svaka najblaža pretreniranost i sve što je na granici "previše" odmah popali raznorazne alarmne lampice u organizmu.

Trebaće mi sad prvo nekoliko dana da uđem u bilo kakav ritam, i nakon toga će mi ostati još 10-ak dana pre početka prednovogodišnje ludnice na poslu. Zadnju nedelju 2017-te ću morati da smanjim trčanje na minimum i sačuvam leđa da bih zaradio što više $$$ a ako bude novogodišnje trke na ušću (dunava u savu) eto prilike da te nove laganice dužinice fartlečiće i ubrzanjca presečem jednim poštenim tempom od 8km.

Čudim se svim tim svilenim ljudima koji su toliko fizički sačuvani kao nekakve princeze na zrnu graška da usred novogodišnjeg ludila po putevima i hotelima još zapucaju i na neko putovanje i ng trku u nekoj zamisli lepšoj državi. Meni je brate i beograd (90km) daleko! Ne bih ti čučao skvrčen u autobusu 2x po 12 sati i buljio po graničnim prelazima pola noći tačno da mi za to daš 300€ a kamoli da za svo to maltretiranje treba još i da plaćam, pu pu. Nema ništa lepše nego kad sam zadovoljan svojim životom takvim kakav jeste i kakvim sam ga oblikovao, i kad nemam stalnu potrebu da ga šminkam i posipam šljokicama.