utorak, 19. prosinca 2017.

bajka

Zašto ne bismo bili ona neka, već poluzaboravljena, najbolja verzija sebe? Šta je najbolje za nas? Ono što kaže medicina, politika, psihologija, ono što nam najviše prija bez obzira na sve nauke? Jednom smo imali ovakvu "maratonsku" fazu i u biciklizmu. Vozili smo stotine i stotine kilometara, privremeno zaboravivši na kratke hronometre, uzletanje uz brda, sprinteve. Došla je prva trka i sve žene su onako nabrijano poletele sa punim gasom a Lola se nekako za njima šlepala dok nije ostala pozadi sa slabijima.

Posle trke, trener je upitao
- Jel vi ovako i trenirate, kad ona ovako vozi?
- Kako??? - upitao sam zbunjeno
- Pa "peške"!?
Tu mi je sinulo. Peške na treningu = peške na trci. Drukčije je bilo dok su treninzi bili "na juriš", sa juniorima, drž ne daj, povuci potegni, skoči iz grupe ili ulovi begunca. Desetine raznih intenziteta promenjenih u samo par kilometara pa jovo nanovo. To te bogme pripremi za najnervozniju moguću trku, uvek imaš pravi odgovor.

Zahvaljujući internetu koji nas navodno čini pametnijim osobama i svesnim svih propusta koje možemo napraviti, jednom sam čitao o tome kako tempo trčanje i uopšte svaki trening iznad aerobnog praga (70% od maksimalnog pulsa) značajno doprinosi otvrdnjavanju arterija i kasnijim velikim problemima sa kardiovaskularnim aparatom.

Za razliku od bicikle gde puko sedenje na sedištu ne pomaže ničemu osim pojavi ojeda na najgorim mestima, na trčanju je dosta ublaženiji taj koncept "junk miles". Na bicikli možeš doslovno baciti dane mesece i godine ako se samo tako vozikaš u prazno i na svaki minut pet puta okreneš pedale, dok na trčanju čak i ono najsporije truptanje nečemu služi. Tehniku ćeš skroz uništiti, aerobno ćeš se iz zeca pretvoriti u kornjaču, ali ćeš barem moći ono što "treniraš" a to je da tako trupćeš od jutra do mraka bez potrebe za čestim i dužim zastajanjima.

I ušuškan u ta duga tumaranja nisam ni primetio da godine prolaze i prolaze, i da sam iz godine u godinu sporiji kao da ih u svakoj prođe po pet. Ako bi mi se posrećilo da do jeseni ništa novo ne polomim, i da ne upropastim zdravlje nečim drugim, baš bi me zanimalo za koliko bih mogao da otrčim jedan običan ravan maraton po ugodnom (za mene) mlakom vremenu. Nije tako daleko bila 2013-ta kad sam u Podgorici završio ispod 2h56' što uopšte nije tako strašno loš rezultat.

Danas sam zaboravio na otvrdnjavanje arterija i visok tlak u starosti, rekao what the heck i izleteo u brda. To što sam juče trčao neke tempo-deonice mi je izgleda više poslužilo kao neki podražaj nego što sam ga osećao u vidu nekog zamora. Nemam na šta da se požalim.

Nisam krenuo baš kao iz topa ispaljen što se vidi po kadenci kojoj je trebalo nekih 2km da iz lenje joggerske pređe blizu 90 rpm. Onda su krenula brda a moj cilj je bio u nekoj neodređenoj tački ka planinama, gde god sat pokaže 10.5km. Kad se na tu stranu popnem na 520m nadmorske dođem iznad dva čuvena manastira a danas je kao za inat bio Sveti Nikola po zastarelom kalendaru domaćih popova pa sam imao barem 10x veću publiku od planirane. Sve što ima i nema džip je zapucalo u planine da se pomoli na što većoj nadmorskoj, valjda jer su tako najbliži bogu.

Česma je bila zaleđena što me je jako razočaralo jer mi je baš falilo malo vode na okretu, no ne mogu reći da sam zbog toga imao neke silne probleme u povratku. Okrenuo sam na 57' a obzirom da sam se vratio za 1h45 ispada da sam se vratio za 48'. Staza nije baš uzbrdo sa povratkom nizbrdo, nego ima nekoliko lepih "začina" u oba pravca, tako da se nakupilo puno više uspona od razlike između polazne tačke i okreta.

Nekako sam imao u glavi da bi Onaj Stari Ja kao od šale napravio prosek od 12km/h i nekako mi je bilo baš stalo da u tome uspem. Polar i Strava su se složili da je prosek 4'57''/km. Od svih manjih problemčića možda mi je najveći bio što su mi helanke polako klizile nizbrdo pa sam imao osećaj zatezanja po butinama dok ih ne povučem nazad ka struku. Nije baš dobro kad su knap, jer je noga oblika korneta i pri trčanju nizbrdo od potresa tih udaraca o tlo pantalone se srozavaju sa svakim korakom.

Pred kraj mi se i kačket natopio i znoj je (opet na +2° kao i juče) počeo sa ruba da mi kaplje po naočarama pa sam morao da ga upijam rukavicama. Ni treći odnosno 19-ti kilometar po kockama mi nije bio naročito otežavajući iako se klizalo više nego po asfaltu. Prvi dani snega su u napravili kombinaciju prljavštine na putevima, voda preko nešto ulja i nešto blata, i u nekoliko navrata sam osetio ono pravo proklizavanje. Asics Noosa Tri imaju đon od malo plastičnije gume koja deluje dosta "oštra" po suvom, no za ove ljigave asfalte su bolje neke (što bi u F1 rekli) ultra soft gume.

I eto. Šta da vam kažem. Bio sam opet onaj stari Ja, makar na jedan dan. I bilo mi je lepo. Treba biti zahvalan genima ili već čemu logičnijem, jer na ovakvoj stazi (+550m -550m) vrlo ograničen broj rekreativaca u punoj snazi i mladosti može da istrči trening-polumaraton ispod 1h45, dok veterane možeš na prste da prebrojiš. Da, uvek može bolje. Ali treba naučiti da ponekad budeš zadovoljan i onim-do-najboljeg. Zavidim onome ko je svakog dana svog života popravio Lični. Ako takav postoji.


Nema komentara:

Objavi komentar