srijeda, 6. prosinca 2017.

nazad dva

(u naslovu fali "korak napred")

Skoro na sve možeš da gledaš levim ili desnim okom.
Ili sa oba.

A možeš i da žmuriš, recimo,
i da zamišljaš to što ne želiš da gledaš uživo.

Mnogi tako gledaju na svoj život, žmureći.
Pa im bude po meri.

Bilo bi još bolje da imamo jedno oko ispred a drugo iza.
Naročito ovi jako debeli ljudi.
Zbog parkiranja.

E pa zavisno od toga kojim okom gledam, dan odmora može da bude dobar ili loš dan. Naravno da na svakih nekoliko dana treba malo predahnuti i resetovati se. S druge strane kad sabereš sve te propuštene dane, na kraju godine nisi trčao 365 dana nego samo 300-tinak. Less is more, reče neko? Ah da. Kvalitet. Navodno se i to računa. Nije sve u veličini. Mali ali dobar tehničar. I ostale narodne izreke. Omiljene među onima dobrano ispod proseka.

Ipak ne bi bilo loše da i dan odmora bude na neki način osmišljen. Ne tek tako bačen, straćen. To što nisi nešto štajaznam "trenirao" ne treba da ti ostane kao negativna recka u stranici dnevnika. Zato često ispadne da najviše mrzim te dane u kojima jednostavno nisam ni živeo. Prošli su bez mene, i mimo mene. Pokušaj laganog trčanja, pokušaj vožnjice, i kad sabereš par puta po malo, dobiješ ćorak.

Kao kad baciš punu šaku peska u vazduh. Ne dobiješ kamen pred sobom, nego upravo Ništa. Pesak su naši dani, a kamen bi mogao da predstavlja godinu, ili ceo Život. Gde ti je nestao život? Ne znaš. Samleven i bačen u vazduh. Fino.

Tišti me i nadolazeći vikend. Teoretski ništa nije baš nemoguće. Ali sneg koji treba da počne u subotu, putovanje na trku u cik zore u nedelju, gde će biti očišćeni putevi, gde zaleđeni, da li će putovanje trajati 2.5 ili 4 sata? I nakon svega toga trčati maraton na 0-2°. Hmm. Pa trčao sam i kod kuće dužine od 4h po snegu. Ali nakon doručka, ne nakon 3-satnog stresa u vidu umetničkog klizanja u automobilu.

Nisam više siguran u to šta uopšte ima smisla u životu, i koji mu je tačno taj Smisao. Možda sam ranije znao? Možda je i to posledica potresa mozga. Kao da sam ranije sve umeo da objasnim, a sada me odjednom previše stvari zbunjuje. Ako krenem na put, zapitaću se neispavan i sa bolom u leđima u nedeljno podne na 25-om kilometru maratona zašto se toliko iscrpljujem, a ako ostanem kod kuće pitaću se šta je to bilo toliko užasno da sam ga se na smrt uplašio, i odustao od putovanja kao da sam trebao da stignem u Sibir ili na Aljasku. Toliko pitanja, nula odgovora.

Nema komentara:

Objavi komentar