petak, 22. prosinca 2017.

ne znam

Ne znam. Sve mogu i ništa ne mogu. Ovisno radi li se o svetu mašte ili stvarnom svetu. Tako mi je lepo bilo danas tokom poslednjih 14km trčanja. Zamišljao sam da završavam (Il) Passatore i kako mi uopšte nije tako strašno teško trčati tih zadnjih 15-ak km, iako sam do tog trenutka trčao samo 2.5 sata a ne 8-9 sati koliko bi mi u Italiji zaista i trebalo. A dobro. Neke stvari je bolje uraditi makar u mašti, nego nikako.

Pretprošle godine sam mislio da ću sigurno otići. Trčao sam na proleće dužine od 55-60km u planinama i uvek sam držao prosek veći od 10 km/h. A na svakoj sam imao uspona čak i više nego što ukupno ima na Passatore-u. Onda je došao drugi deo proleća i "setio" sam se da mi je vrućina uvek bila veći neprijatelj od planina. Sve je to lepo kad ti otrčiš prvih 50km do najviše tačke između 3 popodne i 8 uveče, a kad odjednom zahladni i padne noć (koju na trčanju mrzim iz dna duše) dok se istovremeno stomak pretvori u veliko bure puno proliva od popodnevne dehidracije, e to je otprilike sve što mi na trčanju ne treba, pa spojeno na jednom mestu.

Tako da sam na vreme odustao. Rekoh bolje je to malo isprobati pa videti kako izgleda tu kod kuće, pre nego što zapucam na put od 1500km. No nikad nisam zaista ni isprobao kako izgleda trčati više od 3-4 sata po vrućini. U svom tom nećkanju će život proći i ta ultra će postati samo još jedna na podugačkom spisku stvari koje nikada nisam uradio.

I kao i uvek, kad od nečeg odustaneš tek onda počne posebno da te kopka i žulja i svrbi. Pa u krug. Dok se nalazim u ovakvoj fazi koju odlikuje puno kilometara i nula problema sa hardverom, po pravilu se uključe te fantazije tipa šta bi bilo kad bi bilo i da li bih mogao i koliko bih mogao i kako bi to sve izgledalo. Ako nisam kukavica, a ne bi mi prijalo da se ispostavi da jesam, mogao bih i da pokušam da otrčim nešto "malo duže". Pa da ga polako prilagođavam vremenskim uslovima kako godina protiče.

Jer puno je manja razlika između istrčane VELIKE dužine u martu aprilu i maju, nego između treningića od 3-4 sata tokom zime i odjednom PAFFF trčanja od 10 sati u leto. Kad malo razmisliš, 90% bolova i grčeva se nalazi upravo u tom prelasku, a završetak je samo kruna teškog rada. Valjda je zato lakše fantazirati nego trenirati. S druge strane, znam i neke koji su više nego štreberski odradili sve moguće NAJdužine tokom proleća pa se opet usrali na nekoj letnjoj ultri. Ako mi je neka uteha, među svim mogućim pravilima važi i ono da nema pravila.


Nema komentara:

Objavi komentar