priče

Jedna me stvar ovih dana, kako da kažem, proganja. Sad ću zvučati kao 19-godišnjak kome je prvi put došlo da razmišlja o nekim velikim strašnim stvarima. Sve mi to znamo i sve se to podrazumeva ako si pametan i neispranog mozga, no opet, svaki put kad ti te stvari o životu i smrti padnu na pamet imaš osećaj kao da je prvi put.

Sećam se kad smo pričali sa kolegama biciklistima koji su imali baš onako užasne nezgode. Jedan je nizbrdo preticao auto i nije stigao da završi preticanje do kraja pravca pa je u desnoj krivini "produžio" pravo i sleteo s puta te udario svom silinom u drvo. Tog drveta tamo više nema, krivinu još uvek zovemo po njemu (iako se on odselio), i svi zajedno se na taj dan setimo incidenta kao njegovog "drugog rođendana".

Drugi drug je vozio trku i nekim čudom je iz suprotnog pravca naišao motociklista koji nije bio svestan da je put zatvoren, pa je punom brzinom uleteo u grupu. Ovaj drug se samo seća da je video nešto poput rakete kako ide pravo prema njemu i sve što je u deliću sekunde uspeo bilo je da pokuša da glavom i grudima napravi neko malo zakretanje i izvlačenje sa te putanje. Svejedno se u bolnici probudio sav polomljen.

No ono što je obojici zajedničko je 1) da su se u nekom trenutku setili tog svog poslednjeg trenutka, događaja, i 2) da su nakon toga to sećanje mogli i imali kome da prepričaju.

Treći pak kolega, koji je nakon završetka Trke kroz Srbiju na Kopaoniku pre 20-ak godina krenuo da se sa još par drugova iz reprezentacije "za svoju dušu" spusti sa Kopaonika u podnožje, nije imao tu priliku. Sličan spust kao i ovaj naš lokalni, nešto bolja asfaltna podloga i puno duži pravac, pa pretpostavljam i veća brzina. Opet desna krivina, i u njoj sa unutrašnje strane spomenik krajputaš.

Možda mu je neki auto zasmetao, možda mu je točak proklizao, možda mu se guma probušila kao i Loli kada je bez mogućnosti upravljanja sletela u potok i polomila plećku. Tu priču nećemo saznati, niti je on mogao da je se seća. Dogodio mu se taj "poslednji trenutak treninga", no nakon njega ga niko nije probudio iz nesvesti kao mene na bankini ili nekog drugog u kombiju hitne. Kraj.

Prilikom prvog pada u februaru nisam ni gubio svest. Samo sam preleteo preko kučeta koje mi se bacilo pod prednji točak, drljao sam po hrapavom asfaltu dok mi je kroz glavu kao neonska reklama svetlela samo ta jedna misao NE OPEEEETTTT (i podnaslov "jebem ti kuče-idiota"!). Da sam jače udario glavom došlo bi do prekida filma i ponovne uspostave svesti malo kasnije pa bih se onda "setio" kako sam pao, no sve je teklo u kontinuitetu. Zato je više i bolelo, naravno.

Koliko ljudi je slično završilo? Koliko urođenika je u šipražju začulo šuštanje i kad se onako gologuz okrenuo i video tigra jedino je mogao da pomisli "oh ne". I to je sve. Taj nikada nikome nije mogao da ispriča šta mu se dogodilo, kako je izgledao njegov poslednji trenutak lova. Niti je u mogućnosti da ga se seća. Kraj je tu zaista kraj. Bez tri tačke.

Sličnom riziku smo izloženi svakog dana. Nema tog puta na kojem neka budala ne može da iz suprotnog pravca odjednom izleti iz kolone i krene u preticanje direktno prema meni dok ja vozim svojom trakom. Dok razrogačiš oči i stigneš da uzvikneš (ili samo pomisliš) ŠTA RADIŠ IDIOTE, ako je 70m daleko možda mu i ablenduješ, ako je 20m možda pokušaš da skreneš a možda je desno neki branik pa nemaš gde ni da pobegneš. Pri 72 km/h putujemo 20 m/s, ako neko ide stotinak km/h on će u istoj sekundi preći 30-ak metara. Dakle ako neko iz kolone izađe na čitavih 100m udaljenosti, pri ovakvim brzinama je za manje od 2 sekunde već sve gotovo. Nije to isto kao kad ti se u padobranu nešto zaglavi pa imaš minut fore da čačkaš i prepipavaš gde je zapelo. Mada ni ovo poslednje nije naročito prijatno.

Tako su mene pitali šta se dogodilo, ja sam rekao da su bili radovi na putu i da sam išao jako sporo nizbrdo a ionako nigde nisam žurio i jedino mi je bilo važno da se vratim kući na vreme (zbog posla) i čitav (zbog polumaratona u Varaždinu na koji smo trebali da otputujemo sutradan). Prošao sam pored neke kuće i pogledao u dvorište u kojem je nekad bio vezan pas, i sećam se da sam se zapitao da li još uvek imaju kuče. Često je lajao, bio je vezan. Kako je odatle došlo do toga da ležim bez svesti na putu 50m niže, ostala je misterija.

A šta ćemo sa svima onima koji su otišli lišeni mogućnosti da se sećaju i da ispričaju detalje tog poslednjeg trenutka (nezgode)? Koliko ljudi je ubijeno greškom? Pritrče čoveku s leđa i opale pištoljem da bi minut kasnije shvatili da kod sebe nije imao gotovine. Uhvatiš se za grudi zbog jakog bola a pre minut su svi ukućani negde otišli i nemaš kome da vikneš zovi hitnu, možeš samo da prošapućeš "e jbg".

Ali eto, ja sam ipak tu. Doduše nemam ničeg bogzna važnog da se setim i da vam ispričam, osim tog poslednjeg trenutka. Čudan je taj osećaj dok pričaš o nečemu što je jednom bio "poslednji trenutak". Čudan je i onaj drugi trenutak kad se probudiš i shvatiš da se život resetovao i ipak nastavio.