zašto nam je lepše dok se spuštamo na dno, nego dok smo se peli ka vrhu?

ne znam da li je zanimljivije što sam vozio 7 sati juče, ili što sam vozio 6 sati danas, ili što je neki davni plan bio kako ću da vozim 9-10 sati sutra...
a stalno te nešto sapinje, nemoj brže od života, nemoj duže, nemoj jače, s jedne strane vrište doktori kako je sve opasno i rizično, a s druge strane olimpijsko geslo ti vibrira u venama - brže, više, jače, brže, više, jače...
i sad, kako uokviriti olimpijski duh u doktorske disertacije?
kako zarobiti duh, uopšte? treba li, može li? i zaboga, zašto?
da bi nešto ostalo unutar srednjih vrednosti?
pa ne dobijaš prosek tako što dovedeš svih 6 milijardi uzoraka na istu vrednost!
prosek dobiješ kad iz 6 milijardi izvadiš prosek.
a mi koji se potrudimo da malo štrčimo, mi tzv "vadimo prosek".
dakle delamo u korist opšteg dobra, u cilju podizanja svesti planete o tome šta je normalno i uobičajeno.
nekoliko klinaca sa gajbom piva ("deco, mnogo vam je to, a jedan će i da vas vozi nazad kući...") nam se dive, videli su nas na početku uspona i zadivljujuće klimaju glavama kada shvataju da smo mi "isti oni" iz podnožja, koji su došli do vrha, BEZ AUTA! :-)
a što je najzanimljivije, njihovo uzbuđenje se već gasi, sa razglasa trešti Ceca a pivo ih uljuljkava u praznu sadašnjost, dok mi nastavljamo dalje u budućnost po principu "ovo je isto kao uspon na Himalaje, uzbrdo je najteže ali na vrhu nikako nije kraj, čak štaviše, većina nastrada nizbrdo" (reče naš junak i ulete u sledeću serpentinu sa 60 km/h dok je na asfaltu sloj peska celom širinom kolovoza i možeš da ga svakog časa overiš sopstvenim ušima)...
nakon toga smo shvatili da spust nije uvek spust, nego je dugačak silazak koji ume i da boli, jer su nam putevi u takvom stanju da RODEO po rupama i neuračunljivim neravninama postaje veći izazov od uspona, a profil nas dodatno muči svojom histeričnošću pa na svakih 1km spusta dolazi 500m uspona, i tako u nekoj beskrajnoj BobDylan-ovskoj strofi pevamo isti refren (dva brata rođena, na zidu smrti) do unedogled, a ruke trnu, a dupe trne, a gume trnu, a jednom rečju SVE trne i tom navodnom povratku nizbrdo (?) nikad kraja :-)
i posle kad ja kažem kako sam se provozao krug na Divčibare nekako svi shvate da sam se ja "vozao" a samo oni koji su se sa mnom proVOZALI taj krug mogu znati kako je to romantično i rekreirajuće, tako, iz dana u dan uživati u svim tim profilčićima i nagibčićima... i kako rekosmo na povratku - nešto smo uradili, nešto smo pobedili, ali već za par dana ćemo napasti nešto sledeće, jer nije život satkan od pobeda, nego od izazova (i poraza, zašto da ne?) i nije mu smisao u svođenju utisaka nego u stalnom traganju za novim ciljevima.
jednom kad kreneš da svodiš utiske i da pričaš kako si nekada mogao to i to, i kako si nekada znao ovo i ono, tog časa si zapečatio sebi život i premestio ga u "jednom" i "nekada, kad sam mogao..." a život bi da traje duže, i sutra, i treba tog duha pustiti iz kaveza da nas vodi u to večito sutra, dok god u nama ima daha, i dok god u nama nema straha!

pasji život

nametnula mi se jedna tema juče, to jest postoji nešto što sam oduvek imao u nekom "kutu" glave ali nisam baš nameravao da od toga pravim roman. radi se o tome da se blog može pisati zaista o svemu i svačemu, da toliki silni ljudi mogu imati neopisiv spektar potreba i razloga da bi nešto dokumentovali pisanjem ili postavljanjem fotografija. pre par dana sam u kompletu fotografija stavio i jednu sa zgaženim psom na putu, ovaj nije bio doslovno pregažen i razmazan po asfaltu nego samo udaren pa je bar onako spolja izgledao čitav, kao da spava. dok nisu postojali (sad skakućem između te dve teme) blogovi ljudi su samo pisali pesme i romane, pa je tako i Generacija 5 (valjda) imala stihove

"da li će zakočiti neko? na putu leži zgažen pas,

svi će proći, on će ostati, daleko negde iza nas..."

(koliko sam ih samo pomerio s puta kada sam bio na trčanju ili na bicikli, da ih dalje ne gaze i uništavaju ono što je preostalo nego da završe svoje postojanje koliko-toliko prihvatljivo u travi malo dalje od puta)

a događa se stalno, najviše lutalicama koji su "ničiji" a ponekad i vlasničkim psima. čovek je napravio puteve kroz sela i gradove, drugi čovek je neodgovorno žurio i jurio 80 km/h po krivinama, treći čovek je neodgovorno ostavio vrata od dvorišta otvorena i pas mu je izašao na put da malo njuška, i eto tragedije. neki od njih će ostati zapamćeni, fotografisani, neki ljudi zaista vole svoje ljubimce no to je puno češća pojava u gradu dok je na selu pas uglavnom samo jedna životinja više, sa asvojim zadatkom. neko nam daje jaja, neko pase travu da bi se ugojio pa da bismo ga ispekli i pojeli za Đurđevdan, a neko laje kada dolaze nepoznati ljudi, da bi mi obratili pažnju jer ako su neki loši ljudi možda ostanemo bez tih jaja ili traktora. nekad kažu kako pas puno laje pa ga treba najuriti, kako se kuja puno često šteni pa sve to treba skupa pobacati, neki ljudi menjaju pse kao što menjaju pantalone bez osećaja krivice, bez svesti da i te životinje imaju dušu i da im nije svejedno kada budu odbačene poput tih pocepanih pantalona. i uglavnom tako nastaju psi lutalice, odbačeni psi se dalje međusobno pare i eto novih malih lutalica, koje će neko prihvatiti, ili će se razboleti i uginuti, ili će ih ubiti šinteri, ili će ih ubiti neki automobil, onako usput. 

a ta tema, kojom sam započeo, kako milion ljudi može imati milion različitih sklonosti da bi pisali baš o ovome ili baš o onome, potiče od tog sećanja da sam jednom davno (ali baš davno) rekao - trebalo bi napraviti knjigu, 300 strana i na svakoj po jedna fotografija zgaženog psa. eto kao neki epitaf, jer i oni su postojali, nekome su bili verni, kad se zagledaš u svaki par tih ugašenih očiju trebao bi da osetiš neku nepravdu jer su zaboravljeni i jer su proživeli takav život. nikad nisam video zgaženu pudlicu, od onih koje se brižno uvek nose u naručju. to su neki drugi psi, a ja osećam nešto posebno prema onim, kako ih zovu, džukelama. (i taj izraz zaslužuje poseban status na fejsbuku, treba napisati "džukela, to je izraz koji džukele koriste da bi tako oslovili nekog psa")

i naravno da to moje "trebalo bi" nije bilo ništa više od hipotetičkog trabunjanja, tu knjigu ionako niko ne bi ni štampao ni prodavao a tek je niko ne bi kupio! i kako su prolazile godine, razvijao se internet, blogovi, i gle, svako je mogao da napravi svoju knjigu, da joj dodaje stranice, da joj menja izgled i da je nadopunjuje novim tekstovima i slikama, i sve to je dostupno celoj planeti baz ikakvog štampanja i prodavanja. e tada sam takođe pomislio kako "bi trebalo" napraviti jedan poseban blog na koji bih stavljao takve slike, to bi bilo svojevrsno groblje tih napuštenih duša, galerija ugašenih pogleda. pa sam opet pomislio, ma ko bi to gledao, ljudi bi pričali kako sam morbidan, bolestan, ne očekujem valjda da neko povremeno gleda taj blog. a opet, pa zar je morbidno napraviti groblje? da ne bi slučajno trebalo sva ljudska groblja poravnati buldožerom, jer korisnija je obradiva zemlja, a ovako nam njive prekrivaju gomile mermera i spomenika koji "ničemu ne služe" jer ti ljudi su ionako mrtvi pa u čemu je dakle poenta sve to održavati??? eto u odgovoru na ovo poslednje pitanje stoji odgovor i zašto bi nekom od 6 milijardi ljudi bilo sasvim normalno da ako je već imao 15 blogova na 4 jezika, da ima i još jedan na kojem bi tako održavao svojevrsnu foto-monografiju, tematsku, o izgubljenim životima raznih životinja. jer ne bi tu morali da budu samo psi, viđao sam pored puta i udarene srne, jazavca, kune i veverice, ptice grabljivice, svi oni bi najradije živeli dalje, da su mogli, ali eto, ubio ih je čovek, na ovaj ili onaj način. 

i baš pre par dana kad sam dobio komentar tipa "ajoj zašto si ovo stavio" jer se pretpostavlja da na fejsbuk treba da stavljamo samo stvari koje će dobijati LIKE a to je samo ono što nam podiže raspoloženje, pokušao sam u što kraćem komentaru da odgovorim na to pitanje, objasnivši kako sam to slikao eto iz nekog poštovanja, da ovekovečim nečiji pasji život, koji njegovom vlasniku čak ne vredi ni tolicno da bi izašao iz kuće na put i odvukao svog bivšeg čuvara u kanal pored asfalta, nego ga je ostavio da ga razmazuju i prave od njega fleku od krvi i krzna, koja će tu da mu ispred samog ulaza u dvorište smrdi sledećih 15 dana. 

kad vidim takvu situaciju, poželim da na tom putu zgažen leži upravo taj gazda, umesto svog psa. eto zato sam to slikao, da se ne zaboravi tako brzo koliko bi ga najhitnije njegov gazda zaboravio. on će ubrzo doneti iz grada neko ostavljeno štene i privezati ga kanapom za prikolicu od traktora koju će ono odano čuvati sledećih 10 godina, ili puno kraće ako se razboli ili pregrize kanap pa otrči na isti taj put. a onda ću i njega pomeriti s puta, jer je zaslužilo makar takav malo manje bedan kraj, a ako budem imao pri ruci foto aparat možda ću ga slikati jer je zaslužilo i bar takav spomen kakav je slika u mom kompjuteru ili na tom nepostojećem blogu.

haostrofa

(to je haos od katastrofe, valjda? ili haos od strofe? votevr)

odavno nisam napisao pošten BLOG!

sve se nešto prenemažem, pisao bih, ne bih, stavio bih nešto na blog, ne bih, stavio bih ga na fejsbuk, ne bih, ograničio bih okvir čitalaca kroz razne filtere i grupe, ne bih, isključio bih iz svog okruženja pijavice i parazite, ili bih i njima dopustio da žive svoje parazitske dane, i tako u krug...

a sad, baš i ne znam šta mi je to nadošlo da se javno izrazim?

jerbo, kad god napišeš blog, to je dostupno Kurti i Murti, a ja sam se, otkad znam za sebe, ježio na tu ideju Kurte i Murte... 

(iliti "Kurtera i Murtera", a Vis da ni ne spominjem, heh huh)

no obzirom da se radi o TRČANJU, to moram da podelim sa Planetom, pa ko god na njoj živeo, a ionako znamo da 99% svega na Planeti NE zaslužuje da na njoj živi, ja uključen u tu statistiku.

elem, nakon jutrošnjeg pešačenja od dva i po sata, po PLJUSKU (ajme!) sam se malo odmorio, koliko da užinam, spremim se za posao, dobijem povratnu informaciju da neću morati na posao (cmok-cmok za moje 2 omiljene koleginice) i spremio se za drugu turu pešačenja.

imao sam odavno taj plan, da opet (prvi put proletos, nakon zimskih pešačenja i tura) odem prugom kroz tunele negde otprilike do Izvora reke Gradac, pa odatle da odaberem varijantu veranja po nekom kamenjaru do Užičkog Puta, i da se vratim kući asfaltom. ALI, ovaj put sam pripremio sebi odgovarajuću opremu, za "ultimativni mazohizam" (iliti na srpskom - krajnje samokažnjavanje) što znači da sam u ranac stavio drugi par čarapa (za slučaj da se prve pokvase), drugi šuškavac (za slučaj da se vetrovka natopi kišom), bat. lampu (za prolazak kroz tunele) i foto-aparat (za usputno slikanje, ili što bi Veki rekao "foto-šuting" - zašto nešto reći po naški ako postoji fensi Ingliš izraz?).

nakon sat i po saplitanja po kamenjaru to jest tračnicama, došao sam do krajnje razumne tačke (sledeća bi bila u Leskovicama, i podrazumevala bi sat i po više pešačenja/trčkaranja, što bi definitivno bilo PREVIŠE) i kako se prema najavama meteorologa pojavilo sunce sav sam prokuvao pešačeći od Izvora Gra'ca prema Kovačicama tj Užičkom Putu, tačnije lokalitetu poznatom kao Cigina Kafana.

usput sam se oslobodio dresa sa dugim rukavima i ostao samo u rupičastoj podmajici a sve ostalo je završilo u rancu koji je do tada nabubrio na duplu veličinu i izgledao kao da sam usput uhvatio zeca (u jednom šumarku videh i Zeca, najdebljeg na svetu, no i takav je prebrzo iz-cik-cak-ao i pobegao mom novom fotoaparatu) ako ne i prasence, eto tako mi se nakrmačio ranac.

imam 100-ak slika, a kažu da svaka slika vredi kao 1000 reči, pa tako mogu da sad stavim ovde tih 100 slika i sebi uštedim 100,000 reči :-)

ali NEĆU! 

ne dam vam slike, koje bi da vam zamene moje reči. slike imate na svakom drugom profilu, a ja želim da vam ponudim reči, jer verujem da će vam one doneti nešto drugo, drukčije u odnosu na to što pokupite kroz milion slika na milion drugih profila i sajtova.

dolaskom na asfalt sudbina mi je zapečaćena jer sam već poodavno skovao plan - nizbrdo se TRČI!!! ako mogu raznorazni Frikovi da trče Trail Mont Blanc, da trčkaraju svuda gde je ravno i nizbrdo na raznim Ultra takmičenjima koja traju i po 48 sati (ajoj!), zašto bih JA bio seronja pa da nakon jutrošnjih 2.5h po pljusku i malopređašnjih 3h po pruzi ne mogu da strčim tih pišljivih 10.5km do kuće? jeste da su noge MRTVE, jeste da je postalo pretoplo, čak štaviše sunce prži i svakih par sekundi brišem dlanom čelo (nisam lud da stavim kačket, jer sam poneo samo neki nepromočivi, a i taj je zakopan na dnu ranca) ali nešto mi govori da ta moja ideja nije ništa strašno, čak štaviše, valjda je bolje strčati i doći kući za sat vremena, umesto šetati dva sata???

i tako, sat kasnije sam ušao u dvorište sa južne strane, Lola je već bila kući i sa terase me pitala jesam li živ, a ja sam rekao "jesam, polu-živ, k'o Supermen na dvajes' prvom kilometru!" (ko zna foru - zna, a ko ne zna - briga me, ne mora ni da zna...) uglavnom jedva sam se dokotrljao iako je tih 10.5 km bilo mahom nizbrdo, a ljudi kažu da se "nizbrdo i g.... kotrlja"

kad sve saberem skočio sam u akciju u 8:15 jutros a vratio se nakon drugog poluvremena kući u 18:15 i to bi bilo 10 sati transa, sa tom pauzom za užinu negde pred podne. 

šta mi je to trebalo? nemam pojma. 

da li mi je žao? nije.

da li bih sutra opet? naravno, ali samo ako bi bilo loše vreme.

mislim da bih se ipak radije provozao biciklom, pre nego što počnu noge da mi klecaju od pešačenja i trčanja :-)

razlike

pa ništa...

bio sam jutros baš nešto raspoložen za blogovanje,

napisao poduži tekst o jednom razmišljanju, sa treninga,

gde me je vetar rušio 3 sata a ja vrteo neke nove ideje

na temu biciklizma, maratona, sporta, napora, živih prenosa...

ali kad sam shvatio šta sam i koliko napisao, 

opet mi je bilo "žao" da to podelim javno.

poučen ranijim iskustvima sa bloga,

koji je dugo bio omiljeni duhovni restoran, raznim parazitima,

ipak sam to u zadnji čas premestio u FB beleške.

zar ipak nije najnormalnije, kada ugledaš komarca kako ti siše krv, 

da ga tresneš šakom i pretvoriš u mrlju?

makar u toj mrlji bilo i tvoje krvi, ali, nju ionako ne možeš vratiti,

a komarca možeš pljaaassss, uh, ništa slađe! :-)

YCKPC (II)

ustaneš ranije, doručkuješ, odeš na pešačenje,
vratiš se, odgovoriš na sve poruke povodom YCKPC-a,
odgledaš završetak prenosa maratona iz Pariza,
iz rerne izvadiš jadnjetinu (nije greška u kucanju), ručaš,
spremiš se za bici trening (joj što volim kad najave kišu!!!),
pogledaš na sat da vidiš koliko imaš fore do mraka,
i piše... 11:30! "štaaa???" :-)

lepi grome moj, uh ah oh

kiša i kiša i kiša

i krenem ja na pešačenje, šetnju, planinarenje, sve-u-jedan

(IZMEĐU REDOVA)

kiša pljušti, on je sav mokar i sliva se voda na sve strane,

a on se sav trese kao list na vetru, i zuji

(IZMEĐU REDOVA)

sve to ne bi bio problem, da se nije svo vreme POJAČAVALO!

(IZMEĐU REDOVA)

nisu potrebne dugačke rukavice, dovoljan je kačket i ne treba kapa, 

jednostavno NEMA POTREBE ići na pešačenje, u toplom danu

(IZMEĐU REDOVA)

pola sata kasnije sam zujao na bicikli kroz bare,

sprovodeći u delo taj Dan Odmora ("aktivnog", htedoh reći, trebah naglasiti).

...

...

koga zanima šta je to sve skriveno (IZMEĐU REDOVA),

eno ga tamo, gde i uvek (u FB notes)

pusa

PLUS-adžije

a danas sam napisao

enorman

neprimereno enorman

bespotrebno neprimereno enorman

perverzno bespotrebno neprimereno enorman

blog o Velikom Petku

(eno ga tamo)

gle ovako, bolan...

zadnjih dana sam imao i previše vremena za 
++++++++++++++++++++++++++++++

+++++++++++

+++++++++++++++++++++++++++

+++a tek emotivna, da ni ne pominjem! :-(

druga tema, nekog drugog dana, e sad, 
+++++++++++++++++++++++++++++

++++++++++++++++++++++++++ 

+++++++++++++++++++

jedno-više-kratnu medijsku upotrebu...

bilo je tu još nekoliko tema i +++++++++

++++++++++++++++++

+++++++++++++++++++++++++

+++++++++++++++++

ničega od toga više ne sećaš!)

nabr-zaka

samo sada na brzaka, kad sam (nakon celog dana off-line) uhvatio bilo kakav wireless signal, da pozdravim sve prijatelje rodbinu ukućane i ostale zemaljce i vanzemaljce, da im poželim srećan Uskrs - Yckpc (nekom je prošao a nekom tek dolazi) i da se zajedno ponadamo da ću i do kraja dana imati isti dotični wireless, pa ću uspeti da negde u SajberSpejsu nakrkam i par kilobajta starog-dobrog bloga...

PS

išao sam danas biciklom 103km, Va-Lajkovac-Lazarevac-(pa preko brda...)-Brajkovac-Dudovica-Latković-Ljig-Vrujci-Mionica-Va, vetar me bacao gde god je hteo, a ja sve nešto mislim da imam par kg viška! kako li bi tek izgledalo kad bih smršao na maratonsku kilažu??? :-)

I OPEEEET (!!!)

ajme ljudi šta je ovo, senzacija?!!!

dva bloga u jednom danu, 

hiperprodukcija,

prolećno ludilo,

bipolarni poremećaj,

manično-manična psihoza (bez tračka depresivne crte),

narcisoidna skribomanija, 

Blogoljub je opet onaj stariiiiiii :-)

naravno opet na fejsbuku, 

među beleškama, da ne kažem notes:

- zašto uopšte idemo u planine, ako tamo "nema zime"? 

:-P

šta je bolje?

evo i novog posta! 

stavio sam na fejsbuk podugačak lament o nekoliko isprepletenih tema

1) zašto je trčanje bolje od bicikle 

2) zašto je bicikla bolja od trčanja

3) je li bolje biti bar malo povređen nego skroz čitav

4) da li zdrav duh živi isključivo u zdravom telu

5) da li je bolje da stignem, ili ne, da napišem blog

6) treba li mešati boje ili je bolje svaku posebno prepoznati

enjoy! 

za one koji su mi "prijatelji" evo direktnog linka

facebook/zjecoblog/05-april-2012

citat dana

upravo diskutujem sa jednim Frendom o njegovom plasmanu na nedavnom maratonu, pa smo došli do dileme treba li svoj rezultat porediti sa sopstvenim očekivanjuma ili sa konkurencijom. na kraju sam ga ubedio da ne treba da bude previše zadovoljan, za svaki slučaj :-)

"istinski sportista će uvek pronaći razlog za nezadovoljstvo, 
jer će mu u protivnom oslabiti želja za daljim radom i napretkom"

nema ništa lepše nego kad mi jutro započne sopstvenim citatom, 
pa se posle toga čitav dan osećam nadahnut...