subota, 28. travnja 2012.

pasji život

nametnula mi se jedna tema juče, to jest postoji nešto što sam oduvek imao u nekom "kutu" glave ali nisam baš nameravao da od toga pravim roman. radi se o tome da se blog može pisati zaista o svemu i svačemu, da toliki silni ljudi mogu imati neopisiv spektar potreba i razloga da bi nešto dokumentovali pisanjem ili postavljanjem fotografija. pre par dana sam u kompletu fotografija stavio i jednu sa zgaženim psom na putu, ovaj nije bio doslovno pregažen i razmazan po asfaltu nego samo udaren pa je bar onako spolja izgledao čitav, kao da spava. dok nisu postojali (sad skakućem između te dve teme) blogovi ljudi su samo pisali pesme i romane, pa je tako i Generacija 5 (valjda) imala stihove
"da li će zakočiti neko? na putu leži zgažen pas,
svi će proći, on će ostati, daleko negde iza nas..."
(koliko sam ih samo pomerio s puta kada sam bio na trčanju ili na bicikli, da ih dalje ne gaze i uništavaju ono što je preostalo nego da završe svoje postojanje koliko-toliko prihvatljivo u travi malo dalje od puta)
a događa se stalno, najviše lutalicama koji su "ničiji" a ponekad i vlasničkim psima. čovek je napravio puteve kroz sela i gradove, drugi čovek je neodgovorno žurio i jurio 80 km/h po krivinama, treći čovek je neodgovorno ostavio vrata od dvorišta otvorena i pas mu je izašao na put da malo njuška, i eto tragedije. neki od njih će ostati zapamćeni, fotografisani, neki ljudi zaista vole svoje ljubimce no to je puno češća pojava u gradu dok je na selu pas uglavnom samo jedna životinja više, sa asvojim zadatkom. neko nam daje jaja, neko pase travu da bi se ugojio pa da bismo ga ispekli i pojeli za Đurđevdan, a neko laje kada dolaze nepoznati ljudi, da bi mi obratili pažnju jer ako su neki loši ljudi možda ostanemo bez tih jaja ili traktora. nekad kažu kako pas puno laje pa ga treba najuriti, kako se kuja puno često šteni pa sve to treba skupa pobacati, neki ljudi menjaju pse kao što menjaju pantalone bez osećaja krivice, bez svesti da i te životinje imaju dušu i da im nije svejedno kada budu odbačene poput tih pocepanih pantalona. i uglavnom tako nastaju psi lutalice, odbačeni psi se dalje međusobno pare i eto novih malih lutalica, koje će neko prihvatiti, ili će se razboleti i uginuti, ili će ih ubiti šinteri, ili će ih ubiti neki automobil, onako usput. 
a ta tema, kojom sam započeo, kako milion ljudi može imati milion različitih sklonosti da bi pisali baš o ovome ili baš o onome, potiče od tog sećanja da sam jednom davno (ali baš davno) rekao - trebalo bi napraviti knjigu, 300 strana i na svakoj po jedna fotografija zgaženog psa. eto kao neki epitaf, jer i oni su postojali, nekome su bili verni, kad se zagledaš u svaki par tih ugašenih očiju trebao bi da osetiš neku nepravdu jer su zaboravljeni i jer su proživeli takav život. nikad nisam video zgaženu pudlicu, od onih koje se brižno uvek nose u naručju. to su neki drugi psi, a ja osećam nešto posebno prema onim, kako ih zovu, džukelama. (i taj izraz zaslužuje poseban status na fejsbuku, treba napisati "džukela, to je izraz koji džukele koriste da bi tako oslovili nekog psa")
i naravno da to moje "trebalo bi" nije bilo ništa više od hipotetičkog trabunjanja, tu knjigu ionako niko ne bi ni štampao ni prodavao a tek je niko ne bi kupio! i kako su prolazile godine, razvijao se internet, blogovi, i gle, svako je mogao da napravi svoju knjigu, da joj dodaje stranice, da joj menja izgled i da je nadopunjuje novim tekstovima i slikama, i sve to je dostupno celoj planeti baz ikakvog štampanja i prodavanja. e tada sam takođe pomislio kako "bi trebalo" napraviti jedan poseban blog na koji bih stavljao takve slike, to bi bilo svojevrsno groblje tih napuštenih duša, galerija ugašenih pogleda. pa sam opet pomislio, ma ko bi to gledao, ljudi bi pričali kako sam morbidan, bolestan, ne očekujem valjda da neko povremeno gleda taj blog. a opet, pa zar je morbidno napraviti groblje? da ne bi slučajno trebalo sva ljudska groblja poravnati buldožerom, jer korisnija je obradiva zemlja, a ovako nam njive prekrivaju gomile mermera i spomenika koji "ničemu ne služe" jer ti ljudi su ionako mrtvi pa u čemu je dakle poenta sve to održavati??? eto u odgovoru na ovo poslednje pitanje stoji odgovor i zašto bi nekom od 6 milijardi ljudi bilo sasvim normalno da ako je već imao 15 blogova na 4 jezika, da ima i još jedan na kojem bi tako održavao svojevrsnu foto-monografiju, tematsku, o izgubljenim životima raznih životinja. jer ne bi tu morali da budu samo psi, viđao sam pored puta i udarene srne, jazavca, kune i veverice, ptice grabljivice, svi oni bi najradije živeli dalje, da su mogli, ali eto, ubio ih je čovek, na ovaj ili onaj način. 
i baš pre par dana kad sam dobio komentar tipa "ajoj zašto si ovo stavio" jer se pretpostavlja da na fejsbuk treba da stavljamo samo stvari koje će dobijati LIKE a to je samo ono što nam podiže raspoloženje, pokušao sam u što kraćem komentaru da odgovorim na to pitanje, objasnivši kako sam to slikao eto iz nekog poštovanja, da ovekovečim nečiji pasji život, koji njegovom vlasniku čak ne vredi ni tolicno da bi izašao iz kuće na put i odvukao svog bivšeg čuvara u kanal pored asfalta, nego ga je ostavio da ga razmazuju i prave od njega fleku od krvi i krzna, koja će tu da mu ispred samog ulaza u dvorište smrdi sledećih 15 dana. 
kad vidim takvu situaciju, poželim da na tom putu zgažen leži upravo taj gazda, umesto svog psa. eto zato sam to slikao, da se ne zaboravi tako brzo koliko bi ga najhitnije njegov gazda zaboravio. on će ubrzo doneti iz grada neko ostavljeno štene i privezati ga kanapom za prikolicu od traktora koju će ono odano čuvati sledećih 10 godina, ili puno kraće ako se razboli ili pregrize kanap pa otrči na isti taj put. a onda ću i njega pomeriti s puta, jer je zaslužilo makar takav malo manje bedan kraj, a ako budem imao pri ruci foto aparat možda ću ga slikati jer je zaslužilo i bar takav spomen kakav je slika u mom kompjuteru ili na tom nepostojećem blogu.

Nema komentara:

Objavi komentar