ne znam da li je zanimljivije što sam vozio 7 sati juče, ili što sam vozio 6 sati danas, ili što je neki davni plan bio kako ću da vozim 9-10 sati sutra...
a stalno te nešto sapinje, nemoj brže od života, nemoj duže, nemoj jače, s jedne strane vrište doktori kako je sve opasno i rizično, a s druge strane olimpijsko geslo ti vibrira u venama - brže, više, jače, brže, više, jače...
i sad, kako uokviriti olimpijski duh u doktorske disertacije?
kako zarobiti duh, uopšte? treba li, može li? i zaboga, zašto?
da bi nešto ostalo unutar srednjih vrednosti?
pa ne dobijaš prosek tako što dovedeš svih 6 milijardi uzoraka na istu vrednost!
prosek dobiješ kad iz 6 milijardi izvadiš prosek.
a mi koji se potrudimo da malo štrčimo, mi tzv "vadimo prosek".
dakle delamo u korist opšteg dobra, u cilju podizanja svesti planete o tome šta je normalno i uobičajeno.
nekoliko klinaca sa gajbom piva ("deco, mnogo vam je to, a jedan će i da vas vozi nazad kući...") nam se dive, videli su nas na početku uspona i zadivljujuće klimaju glavama kada shvataju da smo mi "isti oni" iz podnožja, koji su došli do vrha, BEZ AUTA! :-)
a što je najzanimljivije, njihovo uzbuđenje se već gasi, sa razglasa trešti Ceca a pivo ih uljuljkava u praznu sadašnjost, dok mi nastavljamo dalje u budućnost po principu "ovo je isto kao uspon na Himalaje, uzbrdo je najteže ali na vrhu nikako nije kraj, čak štaviše, većina nastrada nizbrdo" (reče naš junak i ulete u sledeću serpentinu sa 60 km/h dok je na asfaltu sloj peska celom širinom kolovoza i možeš da ga svakog časa overiš sopstvenim ušima)...
nakon toga smo shvatili da spust nije uvek spust, nego je dugačak silazak koji ume i da boli, jer su nam putevi u takvom stanju da RODEO po rupama i neuračunljivim neravninama postaje veći izazov od uspona, a profil nas dodatno muči svojom histeričnošću pa na svakih 1km spusta dolazi 500m uspona, i tako u nekoj beskrajnoj BobDylan-ovskoj strofi pevamo isti refren (dva brata rođena, na zidu smrti) do unedogled, a ruke trnu, a dupe trne, a gume trnu, a jednom rečju SVE trne i tom navodnom povratku nizbrdo (?) nikad kraja :-)
i posle kad ja kažem kako sam se provozao krug na Divčibare nekako svi shvate da sam se ja "vozao" a samo oni koji su se sa mnom proVOZALI taj krug mogu znati kako je to romantično i rekreirajuće, tako, iz dana u dan uživati u svim tim profilčićima i nagibčićima... i kako rekosmo na povratku - nešto smo uradili, nešto smo pobedili, ali već za par dana ćemo napasti nešto sledeće, jer nije život satkan od pobeda, nego od izazova (i poraza, zašto da ne?) i nije mu smisao u svođenju utisaka nego u stalnom traganju za novim ciljevima.
jednom kad kreneš da svodiš utiske i da pričaš kako si nekada mogao to i to, i kako si nekada znao ovo i ono, tog časa si zapečatio sebi život i premestio ga u "jednom" i "nekada, kad sam mogao..." a život bi da traje duže, i sutra, i treba tog duha pustiti iz kaveza da nas vodi u to večito sutra, dok god u nama ima daha, i dok god u nama nema straha!
a stalno te nešto sapinje, nemoj brže od života, nemoj duže, nemoj jače, s jedne strane vrište doktori kako je sve opasno i rizično, a s druge strane olimpijsko geslo ti vibrira u venama - brže, više, jače, brže, više, jače...
i sad, kako uokviriti olimpijski duh u doktorske disertacije?
kako zarobiti duh, uopšte? treba li, može li? i zaboga, zašto?
da bi nešto ostalo unutar srednjih vrednosti?
pa ne dobijaš prosek tako što dovedeš svih 6 milijardi uzoraka na istu vrednost!
prosek dobiješ kad iz 6 milijardi izvadiš prosek.
a mi koji se potrudimo da malo štrčimo, mi tzv "vadimo prosek".
dakle delamo u korist opšteg dobra, u cilju podizanja svesti planete o tome šta je normalno i uobičajeno.
nekoliko klinaca sa gajbom piva ("deco, mnogo vam je to, a jedan će i da vas vozi nazad kući...") nam se dive, videli su nas na početku uspona i zadivljujuće klimaju glavama kada shvataju da smo mi "isti oni" iz podnožja, koji su došli do vrha, BEZ AUTA! :-)
a što je najzanimljivije, njihovo uzbuđenje se već gasi, sa razglasa trešti Ceca a pivo ih uljuljkava u praznu sadašnjost, dok mi nastavljamo dalje u budućnost po principu "ovo je isto kao uspon na Himalaje, uzbrdo je najteže ali na vrhu nikako nije kraj, čak štaviše, većina nastrada nizbrdo" (reče naš junak i ulete u sledeću serpentinu sa 60 km/h dok je na asfaltu sloj peska celom širinom kolovoza i možeš da ga svakog časa overiš sopstvenim ušima)...
nakon toga smo shvatili da spust nije uvek spust, nego je dugačak silazak koji ume i da boli, jer su nam putevi u takvom stanju da RODEO po rupama i neuračunljivim neravninama postaje veći izazov od uspona, a profil nas dodatno muči svojom histeričnošću pa na svakih 1km spusta dolazi 500m uspona, i tako u nekoj beskrajnoj BobDylan-ovskoj strofi pevamo isti refren (dva brata rođena, na zidu smrti) do unedogled, a ruke trnu, a dupe trne, a gume trnu, a jednom rečju SVE trne i tom navodnom povratku nizbrdo (?) nikad kraja :-)
i posle kad ja kažem kako sam se provozao krug na Divčibare nekako svi shvate da sam se ja "vozao" a samo oni koji su se sa mnom proVOZALI taj krug mogu znati kako je to romantično i rekreirajuće, tako, iz dana u dan uživati u svim tim profilčićima i nagibčićima... i kako rekosmo na povratku - nešto smo uradili, nešto smo pobedili, ali već za par dana ćemo napasti nešto sledeće, jer nije život satkan od pobeda, nego od izazova (i poraza, zašto da ne?) i nije mu smisao u svođenju utisaka nego u stalnom traganju za novim ciljevima.
jednom kad kreneš da svodiš utiske i da pričaš kako si nekada mogao to i to, i kako si nekada znao ovo i ono, tog časa si zapečatio sebi život i premestio ga u "jednom" i "nekada, kad sam mogao..." a život bi da traje duže, i sutra, i treba tog duha pustiti iz kaveza da nas vodi u to večito sutra, dok god u nama ima daha, i dok god u nama nema straha!
Nema komentara:
Objavi komentar