"ono kad si još uvek nekako premoren, pa sediš i čekaš, i nadaš se da ćeš za pola sata biti odmorniji za to planirano trčanje... pa još pola sata, pa još..."
a ima i ona varijanta "ono kad je neki dan bio onoliko za pamćenje koliko je bio jučerašnji, pa se danas češkaš po glavi i pitaš kako što bezbolnije nastaviti život kojem upravo sledi neka down faza"
rešenje sam našao u poluvremenu. rekoh, ajde da napravim SUTRA nešto opet onako spektakularno kao ono juče, a danas nek bude taj predah, onaj srednji stav u sonati.
e sad, treba trčanje podeliti na dva aspekta. kao prvo, treba odrediti pravi napor, koji može da se danas uglavi u tu šemu, a pod napor mislim na jačinu i na trajanje. i pod dva, treba naći nešto dovoljno zanimljivo da ovaj među-dan ne deluje kao nešto dosadno, kao neka kazna ili robija. e sad, budi pametan...
kao što je poznato, zabavu mogu da donesu ili staze-predeli, ili brojke. ako sam juče uživao u egzotičnosti treninga, a sutra u nedelju bih smislio nešto slično, onda bi se danas trebalo zabavljati brojkama. fora je da je to uglavnom povezano sa nečim "teškim" i skoro nikad sa odmorom :-)
kad se samo setim kako sam se na poslednjem tempo-trčanju borio sa onih 14km kao grešan s dušom, jer sam bio premoren za takav trening, danas se pred trčanje uopšte ne osećam naročito prijatno. prosto zavidim ljudima koji mogu tako često da trče Tempo, kao što sam i ja uvek mogao. jbg, kad u 7 dana 5 puta voziš biciklu, naravno da ćeš u preostala dva dana da otrčiš i brzo i jako. ali kad pretrčiš i prepešačiš tolike sate, napakovane dan za danom i nedelju za nedeljom, e onda postaje čupavo zadržati neki viši ritam.
a juče, evo kako je počelo.
rekoh da krenem prugom, da otpešačim 10-ak km prema moru.
pa ću odatle da se popnem na neko brdo, i obrni-okreni opet ću gore izbiti na nekih 10-12-15km od grada, i da strčim nazad.
e međutim, neki đavo mi nije dao mira, i uhvatila me neka dosada, i krenem ja da trčim prugom :-)
ne odmah, prvo sam par minuta pešačio, malo hodao po tračnicama jer je između kroz ono kamenje na mnogim mestima porastao korov, koji je nakon kiše bio vlažan, pa su mi se kvasile patike.
i tako, trčkarao ja po onim kamenčinama, da vidiš i nije tako teško kako sam zamišljao.
obzirom da pruga ide kroz kanjon reke Gradac, to je poprilično spektakularan predeo za proći, a gps je uprkos stalnom prekidanju nekako obračunao da sam se na prugu popeo nakon pretrčana prva 4km od kuće, i da sam je napustio negde oko 10-og kilometra.
e sad.
prvo sam kroz tunele samo onako prolazio, sa upaljenom lampom, i dalje po mostovima i uz reku sam trčao prugom. reka je poprilično nisko, i strmo, i ne isplati se lomatati se da bi se malo sišlo do nje, samo da bi se kasnije opet pelo nazad na prugu. nema šanse, ni smisla.
i tako, mi je spontano dunulo, rekoh, a što ne bih trčao i kroz tunele? :-P
ono, oči razjapljene kao tacne, "baterijsku lampu" tj telefon sa led osvetljenjem sam nosio što niže moguće da što bolje vidim, i tako, protrčim ja kroz prvi tunel, hepi, kroz drugi, hepissimo, kroz treći, traaaasssss! kad sam puko o ono kamenje, sve zvezde sam video.
pogledam iza sebe, shvatim da neka žica, žičetina, štrči iz kamenja, poput nekog uzemljenja, nekog sranja, ma nemam pojma.
lakat sam odrao skroz jer sam se dočekao na levu šaku i desni lakat, naravno zato što sam u desnoj ruci nosio telefon i u tom deliću sekunde sam refleksno izbegao da se dočekam na desnu šaku, jer bih preko onog telefona skroz zgnječio prste. i preko svega, ajd što sam se ubio, ajd što sam se sav odrao i raskrvavio, nego primetim da sam laktom upao u neku prljavu lepljivu mast, u neko crno čudo koje sam posle toga pet minuta u hodu strugao tako što sam brao neke velike liske pored pruge i pokušavao da to strljam pljuvačkom i tim liskama. fuj.
sva sreća
da je voz naišao tek u sledećem tunelu, kad sam malo bolje pazio na te žice.
da sam se onako prostro u pogrešnom trenutku, sad bih morao da nađem
čime ću (umesto prstima) da kucam ove blogove, jer sam u jednom času ležao sa oba lakta
popreko preko šine :-/
i tako, nekako sam došao do kraja, tj do staze koja izlazi na brdo, tu sam ladno uspešačio iako može da se trči nego onako, bilo mi je lepo u prirodi i rekoh zašto da tih 2km uspona skratim na 15-ak minuta laganog trčanja, ako mogu da ih protegnem na 25 minuta šetnje.
i dobro, jednom kad sam se popeo, odozgo sam strčao kući, birajući makadame umesto glavnog puta, i čak uspeo da pronađem jednu stazu kojom nikad ranije nisam prošao. pa sam bio srećan. ko zna zašto. valjda ono kao, ako se nekad zarati, imaću više varijanti kuda mogu da bežim od okupatora.
u svakoj priči moraš da prelomiš ko će od likova da bude na kojoj strani. kad sam par puta razmišljao o ali babi i 42 razbojnika, to nije bilo kao u onoj poznatoj priči o ali babi i 40 razbojnika, gde su svi bili ista banda. kod mene je ali baba bio s jedne, a razbojnici s druge strane. i naravno da se oduvek znalo zašto ih je 42-jica.
fora je da nisam uvek navijao za ali babu. jer su 42 razbojnika bili nešto pitomo, nešto što se može lako savladati, prevariti, samo ako se dobro pripremiš. i onda, kad odjednom imaš nekog koga i nije problem pobediti, počneš malo i za njega da navijaš. čisto da priča ne bi bila dosadna.
i tako kako je tekla ta nenapisana priča u mojim mislima, prosto da ne poveruješ da se nekad i život tako igrao. bilo je dana kada nisam mogao da se izborim ni sa 30-ak razbojnika, pa je tuce onih preostalih ladno moglo da sedi na poljani i da bezbrižno igra karte. nije bilo šanse da stignem do te poljane, a i da sam stigao, ne bih bio ni za šta više osim da ih pitam jel mogu da posmatram kako igraju karte, kao kad na kališu penzioneri sednu na klupu da igraju šah a skupi se još par njih pa im se zamišljeno nadnese nad beretke.
e onda sam dolazio u faze kad sam prestajao da navijam za razbojnike, pa sam počeo da navijam za malog žapca. jer sam često ono ali baba menjao u mali baba, s tim da nisam imao pojma šta to znači baba. pa sam menjao u mali kraba, pa u mali žabac, pa u mali vrabac, i beše tu još koješta iz životinjskog carstva. obzirom koliko sam često menjao glavni lik, priča je mogla da se zove i udružene životinje protiv 42 razbojnika... mada mi to više zvuči kao neki predizborni slogan.
pa sam u nekom trenutku digao ruke od toga, i nastavio da pišem priče o ljubavi. jel znate po čemu su priče o ljubavi posebne. pa svi su uvek na istoj strani. i dečak i devojčica i zgrada i stepenice i luna-park i baloni i kolači i oblaci... pa čak i kiša, i led, i sve te dvolične stvari koje ponekad ne volimo i koje naizgled imaju nešto protiv nas, u pričama o ljubavi budu na istoj strani sa junacima. eto zato su lepe priče o ljubavi.
evo na primer, noćas je pljuštalo, i to baš. pa sam prvo pomislio kako će da propadne današnja epizoda tog serijala o razbojnicima, jer nema šanse da negde duže trčim po blatu. preskočim 15-ak, 20-ak komada, tih kilometara, ovaj, razbojnika, e ali sad, ovo nije pošteno. jer je borba sa svakim od njih puuuno teža nego kad su dobroćudni, lepo raspoloženi. kad sam ja odmoran, na primer, a oni onako pospani, onda mi samo kažu "preskači" i ja hop hop ispreskačem 36 primeraka dok si reko keks, i vratim se kući. ja naime retko kad imam želju da pobedim svih 42. nekako ne ide. onda oni vide da sam se umorio, pa kažu kako ni ja ne igram fer. kažu vidi na šta ličiš, preterao si, jbt saživeo si se kao da se boriš za goli život, a vidi nas, mi smo ceo dan isto raspoloženi. i stvarno, okreneš se unazad, pogledaš duž puta, a oni stoje onako lepi kao patuljci iz bajke, smeše mi se, čekaju nekog sledećeg. i uopšte me ne mrze.
i onda počnem opet da se predomišljam. a zašto sam krenuo naopačke, sa idejom da pravim dvoboj gde ga realno nema? što bih se ja borio protiv nekog ko ne želi da se bori sa mnom, ko je jednostavno tamo gde jeste, takav kakav jeste? i to baš ja, koji sve to odlično znam. lako je oprostiti neiskusnima, onima što se napinju, što pucaju, odustaju, upuštaju se a da nisu svesni u šta, pokušavaju nešto polu(ne)moguće. ali kako preći preko toga što jedan ja, koji znam svakog od tih razbojnika u dušu, padam u zamku da se s njima borim, ako za to uopšte nema potrebe?
protiv 42 razbojnika se "boriš" tako što se boriš za samog sebe. pokušavaš da budeš što bolji, što jači, što pripremljeniji. nešto kao pismeni u školi, za koji moraš da totalno pronikneš u 2 debela udžbenika. najbolje je da se zaista za to i zainteresuješ, jer ti onda učenje neće biti teško. radovaćeš se novim saznanjima, gle ovo ovako funkcioniše. sve manje stranica će biti ispred a sve više iza tebe i u tebi, i kad dođeš do kraja, kad sve shvatiš, ispit više nije nikakav protivnik.
ljudi pak, kad pristupaju 42-jici razbojnika, retko kad razmišljaju o drugoj polovini te bande. oni su ionako razasuti po šumama, negde daleko, teško ih je i skupiti sve na gomilu, tako odjednom. moraš da odeš daleko, da ih tražiš, pronalaziš, upoznaješ. onog 40-og toliko malo ljudi zna, da postoje raznorazne bajke o njegovom pravom izgledu, iako je, ako ćemo pošteno, sasvim isti kao i svi ostali. bar ovako spolja. jedino, znaš, deseti će te retko kad pitati nešto ozbiljno. deseti ti uglavnom samo mahne i poželi srećan put. on je zajebant. a 40-ti će samo onako uzgred da te upita da li su ti umorne noge, i eto, odjednom ćeš to da primetiš. i onda ga ljudi uglavnom mrze, jer ih je na to podsetio. a on nije tu ništa kriv, što su tebi umorne noge. i ljudi ga nepravedno mrze. ako ćemo pošteno, pa zašto svi vole 42-og, eto samo zato što je poslednji, a ne vole ni 36-og ni 38-og... čista nepravda.
a tek na treningu, kada uopšte ne moraju da se sretnu sa svima njima... ma kakvi. mnogi nemaju pojma ni kako do kraja izgleda cela prva polovina te čete, a tek druga, to radije ne bi ni da saznaju. boje ih se, kao mraka. po sistemu, ako jednom neko bude baš ugasio to svetlo, nekako ćemo napipati put, valjda. ali ovako, voljno i namerno, da zalazimo na njihovu teritoriju, auuuu, nema šanse. i tako. treba shvatiti te poslednje patuljke, ovaj, kilometre, ovaj, razbojnike, ako su nekad neraspoloženi. treba biti prema njima posebno umiljat. treba razumeti njihov tužan život. jer kažem vam, oni su rođeni isti kao i oni prvi, koje svi obožavaju.
sad da malo materijalizujem priču:
zamislite recimo maraton na Plitvicama. i da je start 7km kasnije, dole u onoj rupi gde je most preko Korane. odjednom ona brda na sred staze ne bi bila strašna, pa onaj deo u plitvičkom ljeskovcu gde staza ide napred-nazad, pa ni to ne bi bilo tako strašno, pa onaj ex-zadnji deo, onih surovih 8km kroz šumu koji uvek deluju kao da se nikada neće završiti, pa sada bi i to još i moglo pristojno da se protrči.
i kad prođeš kroz nekadašnji start, prvo dolaze ona 2km gore-dole koji su uvek u masi proletali kao da si na ringišpilu, a sada bi odjednom postali tako "zabavni" kao da ti je neko iz ruku uzeo lilihip i umesto toga ti dao testeru da stružeš drva. sve one kratke uzbrdičice koje preletiš nakon starta, postale bi planine koje bi mnogi prehodali iako se radi o samo 50-ak metara. i na kraju, onaj predivan milozvučan spust, gde su se noge same okretale između 2-og i 7-og km, na samom kraju ovog novog "pomerenog" maratona bi postao pakao. mnogima bi noge klecale, imali bi grčeve, sa nekim očajem u ledenom osmehu bi hodali nizbrdo, u neverici da taj do-juče-omiljeni deo može da se pretvori u takvog brutalnog izdajnika.
eto koliko su kilometri, ovaj, patuljci, krivi, a koliko je to sve do nas. i nije tako samo sa maratonima, kilometrima, nego i sa mnogo drugih stvari u životu. da sam ti juče nešto rekao, ti bi mi se nasmešio, a ako ti danas nešto kažem, reći ćeš mi - pusti me, nisam raspoložen. prosto kao da sam ja tu nešto kriv. zaista je zanimljivo koliko stvari u životu zavisi samo od nas, a mi kunemo okolnosti, vreme, kišu, saobraćaj, patike, hranu koja nam nije legla, vodu koja bućka u stomaku i neće da siđe negde dole, starog dobrog druga koji je baš sad našao da ima preča posla.
a da je teško zaista voleti ta 42 razbojnika, pa jeste. komplikovani su do zla boga. ali zar i mi nismo komplikovani? ponekad teški. loše volje. i po pravilu nam baš tada najviše prija razumevanje, a najmanje odbacivanje. eeee, ali kada su razbojnici u pitanju, onda to zaboravimo. pa dozvoljavamo sebi da ih čas volimo, čas mrzimo, biramo mezimce, desetak, petnaestak, a surovo na stranu odvajamo i one ružne pačiće. eto kakvi smo mi.
nekad davno dok nisu postojali blogovi, ili bar ja za to nisam znao, bile su mejling liste. pa sam se tamo javljao, prvo o biciklizmu a kasnije i o trčanju. slao sam tako svoje e-mailove, na engleskom, italijanskom, imao e-drugove, zabavljao ih e-pričicama. i kad sam napisao prvi blog, posle plitvičkog maratona 2006, i odatle nastavio redovno da pišem, sad kad vratim film, čini mi se da sam uglavnom imao taj dobroćudan odnos prema 42 razbojnika. nisam ih gađao kamenjem, nisam se krio od njih, nego tako, nekako sam godinama živeo s njima u mislima. uvek su bili "tu negde". i nisam imao omiljene, ni omražene. i opet se pitam kako sam se upecao na taj šablon, da sam počeo da Našu Knjigu zamišljam drukčiju od one obične priče o ljubavi, gde su svi likovi na istoj strani? baš se pitam. i žao mi je zbog toga. i izvinjavam im se. i obećavam im da se više neće ponoviti.
auh kako je jutros bilo lepo jutro.
i nekako spontano, doletela mi je neka ideja na teme.
setio sam se jednog jutra, pre nekoliko godina, kada sam se tako probudio u letnje sunčano jutro, i odjurio na trčanje ka južnim brdima.
to je onaj osećaj, poseban, kada koliko god se lagano obučeš, uvek ti na kraju ispadne pretoplo.
e tako nešto sam jutros očekivao od života.
nešto poput tog sećanja, na jedno (ne)davno leto.
međutim raznorazne porodične obaveze su me držale nekih par sati kod kuće, i kad sam napokon mogao da krenem na trčanje, to više nije bilo "to".
dan je uveliko odmakao, već je bilo pretoplo za svako "jutarnje" trčanje, i počeo sam da menjam ideju.
vrteo sam po glavi razne treninge koji se "rade" pred podne, i na kraju umesto u brda otišao na blago valovit asfalt, na pravac gde uglavnom "treniram" a ne "trčkaram".
odvezao sam se biciklom 5km izvan grada, malo se istegao i promrdao, i krenuo.
i šokirao se.
ono kad si toliko umoran da se gotovo ne pomeraš iz mesta.
neka maglovita maštajuća ideja je bila da pravim neke promene, nakon kratkog zagrevanja od par kilometara.
ali kad sam video kako sam "drven", odmah sam tu ideju degradirao na pokušaj čistog preživljavanja...
nastavio sam da trčim u tom nekom malokrvnom Tempiću, pa dok traje.
shodno opisanom raspoloženju, ograničio sam i dužinu treninga.
rekoh, nek bude nešto do sat vremena, ne duže.
dakle, pretpostavio sam da će to da se pretvori u nekih mrtvačkih 14-ak km.
ako i toliko.
tačnije, bio bih presrećan da uspem na ovakvim nogama da pređem 14km za sat vremena.
ajd nek bude 1h01, 1h02, ma nek bude koliko hoće...
truptanje se nastavilo, duvao je i neki vetar, a meni kao da je neka nevidljiva sila skratila noge (i korake) na pola!
bože nikad stići, kilometri po 4'25'', ajmeeeeee, užas.
ovo je dno dna, kraj kraja, ja sam zreo za penziju.
ma kakvu penziju, ja sam za kovčeg.
bez kupanja i brijanja, samo me ubacite i zakujte dugačkim ekserima.
i nekako na jedvite jade dođoh do okreta na km7.
imao sam mislim negde oko 31.5 minut,
dakle povratak je morao da bude leteći, ako sam planirao sve u 1h.
i onda sam počeo da se igram, da se mučim zabavljajući se.
pred očima mi se stvorila slika mnogih kolega trkača,
koji navijaju za mene, da ispunim nekakav Izazov.
nešto veliko, tipa da spasem Svet od propasti.
kleče oko mene poznati i polupoznati likovi, neki očajni neki puni nade,
pokušavaju da me motivišu.
jer se radi i o njihovim guzicama.
ajde sale, ajde legendo, izdrži, možeš ti to.
e jebiga, mogu valjda, ali ipak, ne bih se kladio na ovo govno zvano Mene.
povratak je naravno blago nizvodno, i s vetrom u leđa,
ali noge su totalno iscrpljene, premorene, u grčevima, strašno...
pokušavam da istovremeno trčim Tempo, i da se odmaram.
e sad, jako mi je uzan manevarski prostor.
ako idem po 4', nije mi baš lako, naprežem se, previše.
ako idem po 4'05-4'10, pogrickaću previše vremena i premašiću 1h.
unutar tog uzanog fišeka od vetra, znoja, snage, i emocija,
pokušavam da pronađem idealnu tačku u kojoj postižem nemoguće,
neki zlatni presek gde istovremeno "mažem" i odmaram se...
jedan kilometar za 4', pa drugi za 4'04, pa opet 4'01, pa 4'06.
grickam onu malu zalihu koju imam, jer vrlo je ograničen broj tih sekundi,
koje smem da potrošim od kilometra do kilometra.
ipak, znao sam jednu stvar.
imao sam dovoljno Rezerve.
mogao sam da uđem i u minus, ako treba i preko 10 sekundi,
ali bih zadnji kilometar zapeo "Bogu dušu" i to nadoknadio.
i to mi je davalo sigurnost, veru, nadu, whatever...
u tom dugačkom međuvremenu, skroz sam zaboravio da sam na treningu.
jebiga, završio tih premorenih 14km za 1h ili 1h01',
to zaista nije imalo nikakve veze ni razlike, isti đavo sto posto.
ali ja sam se toliko saživeo u ulogu spasitelja Sveta,
da više nisam stigao ni o čemu drugom da razmišljam.
napokon dolazim u tačku kada mogu da odahnem, na 2km od cilja.
čuj "cilja", od kraja!
imam nekih 8'10'' fore, i treba da pređem preko 2 poslednja uspončića.
donosim riskantan plan što se tiče navijača, ali za koji znam da će da upali.
idem predzadnji kilometar odmarajuće, da potrošim svu rezervu.
nek bude i 4'10''.
i kad se dokopam finiša, pojačaću koliko god je potrebno.
i tako, pokušavao ja da se odmorim, ali mućak, crkoh od napora a samo izgubih dragocene sekunde. sranje.
ode predzadnji km za 4'08 ali jbg, ipak sam ja Ja, i znao sam da sam uspeo.
šta li sam uspeo, ko će ga znati, valjda da spasem Svet.
pa realno, jeste li večeras živi, čitate ovaj blog?
eto vidite, uspeo sam :-P
zadnji km za 3'59 a mogao sam koliko hoćeš brže.
kad sam prešao liniju cilja, tojest oznaku kilometra na 25m od parkirane biciklice,
zamalo sam počeo da šaljem poljupce publici levo i desno.
delio bih i autograme ali nigde žive duše...
rekao bi čovek da sam pretrčao 14km za pola sata, a ne za sat vremena, kad sam bio tako euforičan :-P
i tako, nemam pojma šta da kažem.
dal sam umoran, još uvek, ili nisam jeo dovoljno čokolade.
biće bolje.
idu dani, i s tobom i bez tebe.
bezdušno, nemilosrdno, uvek idu svojim putem, jebo im pas mater.
kad uskočiš u vagon pa te provozaju, onda su ti dobri.
kad promašiš voz, ili kad uopšte ni ne naiđe, onda im pominješ sve po spisku.
ako si baš inspirisan, produžiš spisak na tri kucane strane.
trčim tako u nedelju, mrznem se na onom vetru.
auf kao sam se zajebao!
ovako je to bilo.
u petak, dan nakon onog trčanja po pljusku, a dan pred trku,
e u taj petak sam ujutru krenuo na trčanje, onako bezveze.
znam da mi nije bilo potrebno, mislim, tehnički, ali jebo tehniku.
bilo mi je potrebno onako, u drugom smislu, kao npr metadon.
e tada sam se skuvao.
bilo nekih 13 stepeni ali vrišteće sunce,
nakon sat i po je bilo 18 i urlajuće sunce, a ja uzeo malo puniju majicu dugih rukava, CRNU!!! jebo crno i ko ga izmisli!
e zbog tog petka, sam nagrabao u nedelju.
nakon one trke od 3km u subotu, i poslepodnevne vožnje od 3 sata, nisam uspeo ništa pametnije da smislim od Dužine, mislim za tu nedelju.
ako iko ovde uopšte ima pojma o kojem danu pričam...
dakle stigli smo do nedelje.
oblačno, vetrovito.
ujutru plus 12, pa 13, ja sve kao nešto odugovlačim.
pa dođe do 14, ja rekoh biće bar 15, i još kad se razvedri, biće toplooooo.
e pazi sa neće!
ostalo ne oblačno, ja tumarao po brdima, i tako, razmišljao.
najbrže sam razmišljao ona dva puta kad sam čučnuo zbog proliva, e tada sam razmišljao sto na sat.
ali to je trajalo dva puta po minut.
a ostali deo putovanja, razmišljao sam onako sporo.
nema ko mi nije pao na pamet.
to je bio drugi dan bez fejsbuka.
pa pošto sam delimično prolazio stazom valjevskog izazova, onda sam se prisećao tako raznih bivših prijatelja, s kojima sam se družio kad smo tuda prolazili biciklama.
bilo je tu dvoje iz beograda, i troje iz novog sada, i još poneko se pojavljivao odavde i odande.
pa sam dalje krenuo da razmišljam o trkama, o nekim drugim bivšim prijateljima koji tog dana i upravo u tom trenutku trče maraton u koceljevi, ili su upravo završili polumaraton, taj, ili onaj drugi u varaždinu.
gooooomile bivših prijatelja.
pored svih tih prijatelja, valjda sam jedini na svetu koji može da se pohvali kako ima i "bivšu sestru". da ne poveruješ da nešto takvo može da postoji, ali eto, ako je i moglo da postoji moglo je jedino kod mene, pretpostavljam.
a i ja sam postao bivši brat.
jebote to gotovo da zvuči cool, moraću to negde da izgraviram...
a na pretprošlom profilu, ili onom pre njega, sad se ne sećam, imao sam i ćerku.
to mi više nije ni bivša, to mi je prebivša ćerka!
kao ono po moderno, kad je sve predobro, prejako, e ja imam i prebivše čeljade.
da nema ovog fejsbuka, trebalo bi ga izmisliti, ovo je prava riznica nemoguće svemogućih situacija i stvarčica...
i tako, zamislio se ja i kad sam video da sam stigao na 20.5 kilometara od kuće, rekoh sebi auuuuuuu!
srećom da je postojala malčice kraća varijanta povratka, pa sam nekako sve to skratio na 38km, i ostao bezmalo 4 sata.
zastani malo da slikaš ovo, da slikaš ono, pa uradi par čučnjeva, mislim proliv prvi proliv drugi, Ramzes treći, razmaz htedoh reći.
a povratak je išao puteljkom kuda smo prošlog leta išli na ture biciklama.
isto neka fejsbuk zajebancija, preko neke lokalne grupe.
pa sam se i tu setio par bivših kolega, iz bivše grupe, neke sam upoznao neke nisam, a jednu (bivšu takođe) sparing partnerku sam danas sreo na bicikli sasvim slučajno, eto, a pre dva dana sam o njoj razmišljao dok sam trčao, da ne poveruješ kako se to namestilo.
prosto da se čovek zapita da li je moguće da je toliko ljudi odjednom postalo bivše nešto, ili sam jednostavno ja svima njima postao bivši nešto?
kao ono, kad umrem, ja ću reći da sam živeo u nekom bivšem svetu, a vi ćete povikati - kakav kurac bivši svet, majmune jedan, ti si bivši, a mi smo od krvi i mesa, i curi nam mast niz bradu, od bureka, i brkovi su nam beli, od jogurta!
eto tako ćete mi reći, od reči do reči.
i posle te nedelje sam odmarao.
znači, ja odmarao, pa ja sam definitivno postao neko bivše sranje. nije da sam bio umoran, tojest premoren, ali sam osećao neko zatezanje u stopalu, i rekoh miruj ako si pametan, a ako nisi pametan, budi pametan bar jedan dan godišnje, dakle danas odmaraj.
otišao provozao se lagano dva puta po sat vremena i to je bilo sve.
strašno. kao da sam bio mrtav tog dana, tojest juče.
bivši dan. šit.
i danas, opet me malo zatezuckalo to u stopalu, bogme ne beše prijatno.
jeste da sam odustao od svih trka i tako to, povukao se na pusto ostrvo, zaposlio se na svetioniku, ali ipak, ja bih da trčim i da pešačim, ne bih da se lečim i povlačim po terapijama.
otišao jutros na biciklu, opet u brda, rekoh šta ima veze, gde piše da moram tako često da trčim?
četvrtak 18km, petak 17km, subota trka, nedelja dužina, gde mi se žuri da trčim odmah sad u utorak???
međutim, vratio se s bicikle, najeo se kao stoka, i ukazao mi se sat slobodnog vremena.
i odoh ja, uzeo brooks pure flow one mekane patikice za osećaj trčanja po oblacima, mada se do popodne skroz razvedrilo, i eto, nije ispalo loše.
(skinuo sam neki album od primal scream ali ne mogu da ga pustim ovako kasno uveče, treba za još malo da se aterira u krevet, to će da ostane za guten morgen.)
i tako, posle početnih 6km koje sam postepeno ubrzavao od 4'30 do 4', skrenuo sam na neko brdo od 4km i nakon toga se drugim putem polukružno spustio u grad. to je kao u onoj poslovici, blago onom ko rano skrene, celo trčanje mu prođe u veselju...
total 14km.
nije da sam napravio "neki" trening ali još uvek je bolje nego da nisam ni trčao. daj šta daš.
sad čekam sutrašnji dan sa nekim čudnim osećajem neizvesnosti i uzbuđenja.
šta li će da mi padne na pamet?
neki "pravi" trening, ili neka ćaknuta avanturistička šalabajzla?
a evo kako izgleda kad mi blogger ponudi ispravke pravopisa.
dakle u pravu je Tanja Stojanovski što neće sa mnom
da se druži jer sam, kako kaže, "nepismen" :-P
Nedelja nakon Sarajeva je ispala čudna, poprilično napakovana.
Odmah posle polumaratona sam mislio da sam nešto bolestan, jer me je preplašila količina umora koja me je pratila celog vikenda...
To jest. Ne uvek.
Npr već u ponedeljak sam se osećao sasvim normalno za vreme jutarnjeg pešačenja kroz raj'voSa, ali sam imao onaj osećaj - mogu da se šetkam ceo dan, i 100km ako treba, ali nemam snage da potrčim, da išta zapnem. Dok može da se nešto radi "bez snage", to mi prija. Sve ono što u teoriji podiže nivo laktata preko 1mmol mi je bilo teško.
Utorak je neplanirano ispao dan "preživećeš ili ćeš se raspasti kao kula od peska kad je spiči prvi veći talas". Krenuo sam na lagaaaaano trčkaranje ali po najgorim brdima koje imam u okruženju. I išao sam jako sporo. Tek koliko je potrebno da se krećem a da ne stanem. Plan je bio "par sati" ali se zbog sporoće oteglo na 2h17 i pred kraj je već delovalo da se nikad neće završiti.
U sredu sam otišao na mrtvački laganu vožnju, skoro 3 sata MTB-om po brdima, opet gore do 700m nadmorske da nahranim one kučiće. Nisam još uvek našao vremena da prebrojim sve vožnje do gore, ali mislim da sam od kraja juna 2012-te prešišao brojku od 100 vožnji na tu stranu sveta.
U četvrtak je opet trčanje došlo na red, iz prostog razloga što je celog dana padala teška kiša. Odzujao sam neki Tempić od 18km, u laganom pojačavanju. Noge nisu bile baš nešto bajne, ali se bar nisam osećao bolestan, a i to je bilo više nego ohrabrujuće za onakav trening.
Petak je bio zamišljen kao dan sa dva trčanja.
Ujutru sam otišao na nekih laganih 15-ak km, do kraja je ispalo 17km, a zadnja 3km sam raspalio kao Tempo. Nemam pojma zašto, onako mi je došlo... Popodne sam bio slobodan i mrzelo me je da čekam veče da bih opet trčao, pa sam seo na biciklu i opet otišao u brda. Ovaj put je to bila klasična tempo vožnja, noge su mogle i jače ali sam se zadovoljio time što se dobro osećam, i nisam težio nekom baš delirijumu.
Trčeći fartlek od 17km + 53km teškim MTB-om po brdskom profilu možda nije bio najbolji odmor pred sutrašnju trku ali tog dana mi je sve baš nekako išlo i bio sam zadovoljan što je tako ispalo.
Subota je bila rezervisana za lokalnu trku.
3km uz reku Gradac.
Obzirom da je start na 2km od kuće, lagano sam otrčao do tamo, popunio listić, još malo se zagrevao, pokušao da napravim nekoliko ubrzanja ali na početku nisam znao kako da postignem veću brzinu od 13-14 km/h. Srećom nakon još nekoliko upornih pokušaja noge su popustile i počele da se okreću.
TRKA
Masa dece, omladine, a jedina prava konkurencija su mi bile juniorke iz lokalnih klubova. Video sam po tome kako rade ubrzanja da sa pola od te dece ne bih preživeo krug na stadionu a da se debelo ne osramotim.
Ključni trenutak se dogodio negde na 2/3 staze. Tu postoje dva puta, jedan od 30-40m između dva mlina, i drugi od 50m koji asfaltom zaobilazi taj mini kompleks. I uvek smo protrčavali između, osim jedne godine kada su tu stajale žute trake i naravno da smo svi išli "okolo".
U tom trenutku su se poslednje dve klinke držale na 20m ispred mene, a ja sam trčao sa još 2 momka, jednim koga poznajem i koji je upravo bio na izdisaju, i drugim koga vidim prvi put i kojeg sam stigao negde pola kilometra ranije, i sada je upravo dolazio onaj trenutak kada biraš pravi čas da mu lupiš kontru i odeš dalje. Ono kad neko počne da trokira.
Dolazimo na to mesto, policijski auto je otišao naravno asfaltom jer staza između dva mlina nema ni metar širine, i ja onako više kao predlog nego kao pitanje kažem ovoj dvojici "idemo okolo?" jer ove prve dve cure trče asfaltom, za policijskim autom. "Teraj levo!" uzviknu ovaj treći, i ovaj prvi ispred mene naglo skrenu levo. U toj desetinki sekunde sam pomislio da ako odem "okolo", da ću izgubiti desetak metara i da ću opet morati da ih lovim, i taj trenutak panike je presudio da i ja naglo skrenem levo, sa njima. Umesto onih 20m zaostatka za curama, odjednom smo kao kreteni izbili na samo 10m iza njih, a trener je iz policijskog auta počeo da se dere na nas zašto skraćujemo stazu. Obzirom da nije bilo trakica koje pokazuju da tu nije staza, i da je iza nas ceo ostatak od 100 učesnika prošao između mlinova, puno logičnija je definicija da su dve klinke išle "okolo", nego da je preostalih 98 ljudi "skratilo stazu". Ali ajde...
U tom trenutku sam, dok je auto upravo prolazio, odmahnuo treneru rukom, demonstrativno skrenuo KONTRA smerom trke, otrčao unazad nekoliko koraka, i kad sam napravio okret i krenuo da trčim u smeru trke, cure su mi bile već na 30m ispred! Ovih dvojica su usporili i zbunjeno kaskali ne znajući šta da rade, i uključili se za mnom u trku kad sam naišao, a to sve je trajalo samo par sekundi.
U poslednjem kilometru staza postaje komplikovana, ja prvo ubrzavam i ostavljam mušku konkurenciju, zatim nailazimo na oštar kratak uspon gde ne forsiram ali zato na zaravnjenju odmah iza prestižem drugu juniorku, i dolazim na kraj asfalta. Nizbrdo se po krupnom makadamu približavam prvoj koja je ujedno vodeća u trci, nakon kratke promene dolazim pored nje, trčimo zajedno 100-ak metara, zatim pravim još jednu promenu i počinjemo da finiširamo rame uz rame. Imam još "pola brzine" u rezervi ali u poslednjih 30m odlučujem da NE pobedim trku zbog onog "skraćivanja" (u kome sam izgubio 10 metara, ali ipak, ona to ne zna nego je jedino mogla da čuje viku mog Trenera iz auta) i UsainBoltovski blago usporavam da bih u cilj utrčao pola metra iza nje. Ionako je proglašenje podeljeno muško-žensko i nikad apsolutni pobednik nije dobio neki poseban pehar. Moja konkurencija je solidno zaostala, jedan je na 50-60m iza a drugi dobrih 200m.
Vadim ceduljicu da je predam sudijama i čujem Trenera kako kaže "nemoj da mu uzmeš cedulju, skratio je stazu". Bez ijedne reči cepam papirić, bacam ga na zemlju, i trčeći odlazim kontra stazom ka startu i kući. Jebala vas trka, razmišljam. Bilo mi je zabavno, ali, da ću da se svađam zbog neke medaljice kakvih imam pune kutije, ne pada mi na pamet. Čujem drugog kako dolazi u cilj i kaže kako su iza nas svi išli tuda, ali me ne zanima nastavak razgovora. Baj baj.
Lep je osećaj kad saznaš da si nakon onako lošeg stanja prethodnog vikenda uspeo da sledeći vikend završiš tako što si nakon 5 treninga u prethodna 4 dana mogao ladno da pobediš trku pa kakva god da je ta trka bila.
Odmah nakon što sam dotrčao kući, presvukao sam se u bici opremu i OPET otišao biciklom u brda. Kao na neko "razvozavanje". Ovaj put je varijanta do/od tamo imala 57km a ja sam vozio lagano i pokušavao da se ubedim da je 18° i oblačnjikavo-vetrovito jednako prijatno i toplo kao sunčanih 20°. I zamalo sam uspeo, mada sam u povratku nizbrdo morao da obučem šuškavac.
Nedelja tj danas je bila predviđena za maraton u Koceljevi, od kojeg sam pre par dana odustao u korist polumaratona jer sam mislio da sam premoren i da maraton ne bih mogao ni da pretrčim, a kamoli da se trkam na tolikoj dužini. Jutros mi pak deluje da bih mogao da ga istrčim bez prevelikih problema, možda ne kao trku ali kao Dužinu sigurno.
Međutim u petak mi se dogodilo nešto ružno, tj ne ružno nego katastrofalno odvratno, tako da mi zbog toga ne pada na pamet da se pojavljujem među narodom u dogledno vreme. Niti želim da ikome išta objašnjavam. Ionako sam se sit natrčao trka za ovu godinu, pa mogu malo i da predahnem. Došlo je vreme da se sa svojom sramotom sakrijem duboko ispod snega i pritajim dok zima ne prođe i svi zaborave na mene, pa ako ne bude bilo problema sa povredama i bolestima, eto mene opet na Plitvicama početkom juna.
16.16 - šljap šljap 3km, prvo s lolom a posle sam
4.40 - prebacio iz prve u drugu
4.32 - pa u treću
4.28 - tu se zadržao
4.24 - probao da ubrzam
4.27 - ipak mi je lepše bilo da ne žurim
4.30 - takođe
4.14 - okrenuo nazad
4.13 - vidim da mi više nije teško
4.10 - ajmo u četvrtu
4.08 - eeee ovo ideeeee
4.07 - baruštine više ne smetaju
3.53 - malo turiranja pred kraj
14.57 - šljap šljap 3km do kuće
i dalje se osećam premoreno, ali barem ne i bolesno
dakle pomak prema bolje :-P
