mAli vrAbac i 42 rAzbojnika

u svakoj priči moraš da prelomiš ko će od likova da bude na kojoj strani. kad sam par puta razmišljao o ali babi i 42 razbojnika, to nije bilo kao u onoj poznatoj priči o ali babi i 40 razbojnika, gde su svi bili ista banda. kod mene je ali baba bio s jedne, a razbojnici s druge strane. i naravno da se oduvek znalo zašto ih je 42-jica.

fora je da nisam uvek navijao za ali babu. jer su 42 razbojnika bili nešto pitomo, nešto što se može lako savladati, prevariti, samo ako se dobro pripremiš. i onda, kad odjednom imaš nekog koga i nije problem pobediti, počneš malo i za njega da navijaš. čisto da priča ne bi bila dosadna.

i tako kako je tekla ta nenapisana priča u mojim mislima, prosto da ne poveruješ da se nekad i život tako igrao. bilo je dana kada nisam mogao da se izborim ni sa 30-ak razbojnika, pa je tuce onih preostalih ladno moglo da sedi na poljani i da bezbrižno igra karte. nije bilo šanse da stignem do te poljane, a i da sam stigao, ne bih bio ni za šta više osim da ih pitam jel mogu da posmatram kako igraju karte, kao kad na kališu penzioneri sednu na klupu da igraju šah a skupi se još par njih pa im se zamišljeno nadnese nad beretke.

e onda sam dolazio u faze kad sam prestajao da navijam za razbojnike, pa sam počeo da navijam za malog žapca. jer sam često ono ali baba menjao u mali baba, s tim da nisam imao pojma šta to znači baba. pa sam menjao u mali kraba, pa u mali žabac, pa u mali vrabac, i beše tu još koješta iz životinjskog carstva. obzirom koliko sam često menjao glavni lik, priča je mogla da se zove i udružene životinje protiv 42 razbojnika... mada mi to više zvuči kao neki predizborni slogan.

pa sam u nekom trenutku digao ruke od toga, i nastavio da pišem priče o ljubavi. jel znate po čemu su priče o ljubavi posebne. pa svi su uvek na istoj strani. i dečak i devojčica i zgrada i stepenice i luna-park i baloni i kolači i oblaci... pa čak i kiša, i led, i sve te dvolične stvari koje ponekad ne volimo i koje naizgled imaju nešto protiv nas, u pričama o ljubavi budu na istoj strani sa junacima. eto zato su lepe priče o ljubavi.

evo na primer, noćas je pljuštalo, i to baš. pa sam prvo pomislio kako će da propadne današnja epizoda tog serijala o razbojnicima, jer nema šanse da negde duže trčim po blatu. preskočim 15-ak, 20-ak komada, tih kilometara, ovaj, razbojnika, e ali sad, ovo nije pošteno. jer je borba sa svakim od njih puuuno teža nego kad su dobroćudni, lepo raspoloženi. kad sam ja odmoran, na primer, a oni onako pospani, onda mi samo kažu "preskači" i ja hop hop ispreskačem 36 primeraka dok si reko keks, i vratim se kući. ja naime retko kad imam želju da pobedim svih 42. nekako ne ide. onda oni vide da sam se umorio, pa kažu kako ni ja ne igram fer. kažu vidi na šta ličiš, preterao si, jbt saživeo si se kao da se boriš za goli život, a vidi nas, mi smo ceo dan isto raspoloženi. i stvarno, okreneš se unazad, pogledaš duž puta, a oni stoje onako lepi kao patuljci iz bajke, smeše mi se, čekaju nekog sledećeg. i uopšte me ne mrze.

i onda počnem opet da se predomišljam. a zašto sam krenuo naopačke, sa idejom da pravim dvoboj gde ga realno nema? što bih se ja borio protiv nekog ko ne želi da se bori sa mnom, ko je jednostavno tamo gde jeste, takav kakav jeste? i to baš ja, koji sve to odlično znam. lako je oprostiti neiskusnima, onima što se napinju, što pucaju, odustaju, upuštaju se a da nisu svesni u šta, pokušavaju nešto polu(ne)moguće. ali kako preći preko toga što jedan ja, koji znam svakog od tih razbojnika u dušu, padam u zamku da se s njima borim, ako za to uopšte nema potrebe?

protiv 42 razbojnika se "boriš" tako što se boriš za samog sebe. pokušavaš da budeš što bolji, što jači, što pripremljeniji. nešto kao pismeni u školi, za koji moraš da totalno pronikneš u 2 debela udžbenika. najbolje je da se zaista za to i zainteresuješ, jer ti onda učenje neće biti teško. radovaćeš se novim saznanjima, gle ovo ovako funkcioniše. sve manje stranica će biti ispred a sve više iza tebe i u tebi, i kad dođeš do kraja, kad sve shvatiš, ispit više nije nikakav protivnik.

ljudi pak, kad pristupaju 42-jici razbojnika, retko kad razmišljaju o drugoj polovini te bande. oni su ionako razasuti po šumama, negde daleko, teško ih je i skupiti sve na gomilu, tako odjednom. moraš da odeš daleko, da ih tražiš, pronalaziš, upoznaješ. onog 40-og toliko malo ljudi zna, da postoje raznorazne bajke o njegovom pravom izgledu, iako je, ako ćemo pošteno, sasvim isti kao i svi ostali. bar ovako spolja. jedino, znaš, deseti će te retko kad pitati nešto ozbiljno. deseti ti uglavnom samo mahne i poželi srećan put. on je zajebant. a 40-ti će samo onako uzgred da te upita da li su ti umorne noge, i eto, odjednom ćeš to da primetiš. i onda ga ljudi uglavnom mrze, jer ih je na to podsetio. a on nije tu ništa kriv, što su tebi umorne noge. i ljudi ga nepravedno mrze. ako ćemo pošteno, pa zašto svi vole 42-og, eto samo zato što je poslednji, a ne vole ni 36-og ni 38-og... čista nepravda.

a tek na treningu, kada uopšte ne moraju da se sretnu sa svima njima... ma kakvi. mnogi nemaju pojma ni kako do kraja izgleda cela prva polovina te čete, a tek druga, to radije ne bi ni da saznaju. boje ih se, kao mraka. po sistemu, ako jednom neko bude baš ugasio to svetlo, nekako ćemo napipati put, valjda. ali ovako, voljno i namerno, da zalazimo na njihovu teritoriju, auuuu, nema šanse. i tako. treba shvatiti te poslednje patuljke, ovaj, kilometre, ovaj, razbojnike, ako su nekad neraspoloženi. treba biti prema njima posebno umiljat. treba razumeti njihov tužan život. jer kažem vam, oni su rođeni isti kao i oni prvi, koje svi obožavaju.

sad da malo materijalizujem priču:

zamislite recimo maraton na Plitvicama. i da je start 7km kasnije, dole u onoj rupi gde je most preko Korane. odjednom ona brda na sred staze ne bi bila strašna, pa onaj deo u plitvičkom ljeskovcu gde staza ide napred-nazad, pa ni to ne bi bilo tako strašno, pa onaj ex-zadnji deo, onih surovih 8km kroz šumu koji uvek deluju kao da se nikada neće završiti, pa sada bi i to još i moglo pristojno da se protrči. 

i kad prođeš kroz nekadašnji start, prvo dolaze ona 2km gore-dole koji su uvek u masi proletali kao da si na ringišpilu, a sada bi odjednom postali tako "zabavni" kao da ti je neko iz ruku uzeo lilihip i umesto toga ti dao testeru da stružeš drva. sve one kratke uzbrdičice koje preletiš nakon starta, postale bi planine koje bi mnogi prehodali iako se radi o samo 50-ak metara. i na kraju, onaj predivan milozvučan spust, gde su se noge same okretale između 2-og i 7-og km, na samom kraju ovog novog "pomerenog" maratona bi postao pakao. mnogima bi noge klecale, imali bi grčeve, sa nekim očajem u ledenom osmehu bi hodali nizbrdo, u neverici da taj do-juče-omiljeni deo može da se pretvori u takvog brutalnog izdajnika.

eto koliko su kilometri, ovaj, patuljci, krivi, a koliko je to sve do nas. i nije tako samo sa maratonima, kilometrima, nego i sa mnogo drugih stvari u životu. da sam ti juče nešto rekao, ti bi mi se nasmešio, a ako ti danas nešto kažem, reći ćeš mi - pusti me, nisam raspoložen. prosto kao da sam ja tu nešto kriv. zaista je zanimljivo koliko stvari u životu zavisi samo od nas, a mi kunemo okolnosti, vreme, kišu, saobraćaj, patike, hranu koja nam nije legla, vodu koja bućka u stomaku i neće da siđe negde dole, starog dobrog druga koji je baš sad našao da ima preča posla.

a da je teško zaista voleti ta 42 razbojnika, pa jeste. komplikovani su do zla boga. ali zar i mi nismo komplikovani? ponekad teški. loše volje. i po pravilu nam baš tada najviše prija razumevanje, a najmanje odbacivanje. eeee, ali kada su razbojnici u pitanju, onda to zaboravimo. pa dozvoljavamo sebi da ih čas volimo, čas mrzimo, biramo mezimce, desetak, petnaestak, a surovo na stranu odvajamo i one ružne pačiće. eto kakvi smo mi.

nekad davno dok nisu postojali blogovi, ili bar ja za to nisam znao, bile su mejling liste. pa sam se tamo javljao, prvo o biciklizmu a kasnije i o trčanju. slao sam tako svoje e-mailove, na engleskom, italijanskom, imao e-drugove, zabavljao ih e-pričicama. i kad sam napisao prvi blog, posle plitvičkog maratona 2006, i odatle nastavio redovno da pišem, sad kad vratim film, čini mi se da sam uglavnom imao taj dobroćudan odnos prema 42 razbojnika. nisam ih gađao kamenjem, nisam se krio od njih, nego tako, nekako sam godinama živeo s njima u mislima. uvek su bili "tu negde". i nisam imao omiljene, ni omražene. i opet se pitam kako sam se upecao na taj šablon, da sam počeo da Našu Knjigu zamišljam drukčiju od one obične priče o ljubavi, gde su svi likovi na istoj strani? baš se pitam. i žao mi je zbog toga. i izvinjavam im se. i obećavam im da se više neće ponoviti.