nedjelja, 22. rujna 2013.

2014

Nedelja nakon Sarajeva je ispala čudna, poprilično napakovana.
Odmah posle polumaratona sam mislio da sam nešto bolestan, jer me je preplašila količina umora koja me je pratila celog vikenda...
To jest. Ne uvek.

Npr već u ponedeljak sam se osećao sasvim normalno za vreme jutarnjeg pešačenja kroz raj'voSa, ali sam imao onaj osećaj - mogu da se šetkam ceo dan, i 100km ako treba, ali nemam snage da potrčim, da išta zapnem. Dok može da se nešto radi "bez snage", to mi prija. Sve ono što u teoriji podiže nivo laktata preko 1mmol mi je bilo teško.

Utorak je neplanirano ispao dan "preživećeš ili ćeš se raspasti kao kula od peska kad je spiči prvi veći talas". Krenuo sam na lagaaaaano trčkaranje ali po najgorim brdima koje imam u okruženju. I išao sam jako sporo. Tek koliko je potrebno da se krećem a da ne stanem. Plan je bio "par sati" ali se zbog sporoće oteglo na 2h17 i pred kraj je već delovalo da se nikad neće završiti.

U sredu sam otišao na mrtvački laganu vožnju, skoro 3 sata MTB-om po brdima, opet gore do 700m nadmorske da nahranim one kučiće. Nisam još uvek našao vremena da prebrojim sve vožnje do gore, ali mislim da sam od kraja juna 2012-te prešišao brojku od 100 vožnji na tu stranu sveta.

U četvrtak je opet trčanje došlo na red, iz prostog razloga što je celog dana padala teška kiša. Odzujao sam neki Tempić od 18km, u laganom pojačavanju. Noge nisu bile baš nešto bajne, ali se bar nisam osećao bolestan, a i to je bilo više nego ohrabrujuće za onakav trening.

Petak je bio zamišljen kao dan sa dva trčanja. 

Ujutru sam otišao na nekih laganih 15-ak km, do kraja je ispalo 17km, a zadnja 3km sam raspalio kao Tempo. Nemam pojma zašto, onako mi je došlo... Popodne sam bio slobodan i mrzelo me je da čekam veče da bih opet trčao, pa sam seo na biciklu i opet otišao u brda. Ovaj put je to bila klasična tempo vožnja, noge su mogle i jače ali sam se zadovoljio time što se dobro osećam, i nisam težio nekom baš delirijumu.

Trčeći fartlek od 17km + 53km teškim MTB-om po brdskom profilu možda nije bio najbolji odmor pred sutrašnju trku ali tog dana mi je sve baš nekako išlo i bio sam zadovoljan što je tako ispalo.

Subota je bila rezervisana za lokalnu trku. 

3km uz reku Gradac. 
Obzirom da je start na 2km od kuće, lagano sam otrčao do tamo, popunio listić, još malo se zagrevao, pokušao da napravim nekoliko ubrzanja ali na početku nisam znao kako da postignem veću brzinu od 13-14 km/h. Srećom nakon još nekoliko upornih pokušaja noge su popustile i počele da se okreću.

TRKA

Masa dece, omladine, a jedina prava konkurencija su mi bile juniorke iz lokalnih klubova. Video sam po tome kako rade ubrzanja da sa pola od te dece ne bih preživeo krug na stadionu a da se debelo ne osramotim.

Ključni trenutak se dogodio negde na 2/3 staze. Tu postoje dva puta, jedan od 30-40m između dva mlina, i drugi od 50m koji asfaltom zaobilazi taj mini kompleks. I uvek smo protrčavali između, osim jedne godine kada su tu stajale žute trake i naravno da smo svi išli "okolo".

U tom trenutku su se poslednje dve klinke držale na 20m ispred mene, a ja sam trčao sa još 2 momka, jednim koga poznajem i koji je upravo bio na izdisaju, i drugim koga vidim prvi put i kojeg sam stigao negde pola kilometra ranije, i sada je upravo dolazio onaj trenutak kada biraš pravi čas da mu lupiš kontru i odeš dalje. Ono kad neko počne da trokira.

Dolazimo na to mesto, policijski auto je otišao naravno asfaltom jer staza između dva mlina nema ni metar širine, i ja onako više kao predlog nego kao pitanje kažem ovoj dvojici "idemo okolo?" jer ove prve dve cure trče asfaltom, za policijskim autom. "Teraj levo!" uzviknu ovaj treći, i ovaj prvi ispred mene naglo skrenu levo. U toj desetinki sekunde sam pomislio da ako odem "okolo", da ću izgubiti desetak metara i da ću opet morati da ih lovim, i taj trenutak panike je presudio da i ja naglo skrenem levo, sa njima. Umesto onih 20m zaostatka za curama, odjednom smo kao kreteni izbili na samo 10m iza njih, a trener je iz policijskog auta počeo da se dere na nas zašto skraćujemo stazu. Obzirom da nije bilo trakica koje pokazuju da tu nije staza, i da je iza nas ceo ostatak od 100 učesnika prošao između mlinova, puno logičnija je definicija da su dve klinke išle "okolo", nego da je preostalih 98 ljudi "skratilo stazu". Ali ajde...

U tom trenutku sam, dok je auto upravo prolazio, odmahnuo treneru rukom, demonstrativno skrenuo KONTRA smerom trke, otrčao unazad nekoliko koraka, i kad sam napravio okret i krenuo da trčim u smeru trke, cure su mi bile već na 30m ispred! Ovih dvojica su usporili i zbunjeno kaskali ne znajući šta da rade, i uključili se za mnom u trku kad sam naišao, a to sve je trajalo samo par sekundi.

U poslednjem kilometru staza postaje komplikovana, ja prvo ubrzavam i ostavljam mušku konkurenciju, zatim nailazimo na oštar kratak uspon gde ne forsiram ali zato na zaravnjenju odmah iza prestižem drugu juniorku, i dolazim na kraj asfalta. Nizbrdo se po krupnom makadamu približavam prvoj koja je ujedno vodeća u trci, nakon kratke promene dolazim pored nje, trčimo zajedno 100-ak metara, zatim pravim još jednu promenu i počinjemo da finiširamo rame uz rame. Imam još "pola brzine" u rezervi ali u poslednjih 30m odlučujem da NE pobedim trku zbog onog "skraćivanja" (u kome sam izgubio 10 metara, ali ipak, ona to ne zna nego je jedino mogla da čuje viku mog Trenera iz auta) i UsainBoltovski blago usporavam da bih u cilj utrčao pola metra iza nje. Ionako je proglašenje podeljeno muško-žensko i nikad apsolutni pobednik nije dobio neki poseban pehar. Moja konkurencija je solidno zaostala, jedan je na 50-60m iza a drugi dobrih 200m.

Vadim ceduljicu da je predam sudijama i čujem Trenera kako kaže "nemoj da mu uzmeš cedulju, skratio je stazu". Bez ijedne reči cepam papirić, bacam ga na zemlju, i trčeći odlazim kontra stazom ka startu i kući. Jebala vas trka, razmišljam. Bilo mi je zabavno, ali, da ću da se svađam zbog neke medaljice kakvih imam pune kutije, ne pada mi na pamet. Čujem drugog kako dolazi u cilj i kaže kako su iza nas svi išli tuda, ali me ne zanima nastavak razgovora. Baj baj.

Lep je osećaj kad saznaš da si nakon onako lošeg stanja prethodnog vikenda uspeo da sledeći vikend završiš tako što si nakon 5 treninga u prethodna 4 dana mogao ladno da pobediš trku pa kakva god da je ta trka bila. 


Odmah nakon što sam dotrčao kući, presvukao sam se u bici opremu i OPET otišao biciklom u brda. Kao na neko "razvozavanje". Ovaj put je varijanta do/od tamo imala 57km a ja sam vozio lagano i pokušavao da se ubedim da je 18° i oblačnjikavo-vetrovito jednako prijatno i toplo kao sunčanih 20°. I zamalo sam uspeo, mada sam u povratku nizbrdo morao da obučem šuškavac.

Nedelja tj danas je bila predviđena za maraton u Koceljevi, od kojeg sam pre par dana odustao u korist polumaratona jer sam mislio da sam premoren i da maraton ne bih mogao ni da pretrčim, a kamoli da se trkam na tolikoj dužini. Jutros mi pak deluje da bih mogao da ga istrčim bez prevelikih problema, možda ne kao trku ali kao Dužinu sigurno.

Međutim u petak mi se dogodilo nešto ružno, tj ne ružno nego katastrofalno odvratno, tako da mi zbog toga ne pada na pamet da se pojavljujem među narodom u dogledno vreme. Niti želim da ikome išta objašnjavam. Ionako sam se sit natrčao trka za ovu godinu, pa mogu malo i da predahnem. Došlo je vreme da se sa svojom sramotom sakrijem duboko ispod snega i pritajim dok zima ne prođe i svi zaborave na mene, pa ako ne bude bilo problema sa povredama i bolestima, eto mene opet na Plitvicama početkom juna.

Nema komentara:

Objavi komentar