subota, 28. rujna 2013.

svaki pad je bio let

"ono kad si još uvek nekako premoren, pa sediš i čekaš, i nadaš se da ćeš za pola sata biti odmorniji za to planirano trčanje... pa još pola sata, pa još..."

a ima i ona varijanta "ono kad je neki dan bio onoliko za pamćenje koliko je bio jučerašnji, pa se danas češkaš po glavi i pitaš kako što bezbolnije nastaviti život kojem upravo sledi neka down faza"

rešenje sam našao u poluvremenu. rekoh, ajde da napravim SUTRA nešto opet onako spektakularno kao ono juče, a danas nek bude taj predah, onaj srednji stav u sonati.

e sad, treba trčanje podeliti na dva aspekta. kao prvo, treba odrediti pravi napor, koji može da se danas uglavi u tu šemu, a pod napor mislim na jačinu i na trajanje. i pod dva, treba naći nešto dovoljno zanimljivo da ovaj među-dan ne deluje kao nešto dosadno, kao neka kazna ili robija. e sad, budi pametan...

kao što je poznato, zabavu mogu da donesu ili staze-predeli, ili brojke. ako sam juče uživao u egzotičnosti treninga, a sutra u nedelju bih smislio nešto slično, onda bi se danas trebalo zabavljati brojkama. fora je da je to uglavnom povezano sa nečim "teškim" i skoro nikad sa odmorom :-)

kad se samo setim kako sam se na poslednjem tempo-trčanju borio sa onih 14km kao grešan s dušom, jer sam bio premoren za takav trening, danas se pred trčanje uopšte ne osećam naročito prijatno. prosto zavidim ljudima koji mogu tako često da trče Tempo, kao što sam i ja uvek mogao. jbg, kad u 7 dana 5 puta voziš biciklu, naravno da ćeš u preostala dva dana da otrčiš i brzo i jako. ali kad pretrčiš i prepešačiš tolike sate, napakovane dan za danom i nedelju za nedeljom, e onda postaje čupavo zadržati neki viši ritam.

a juče, evo kako je počelo.
rekoh da krenem prugom, da otpešačim 10-ak km prema moru.
pa ću odatle da se popnem na neko brdo, i obrni-okreni opet ću gore izbiti na nekih 10-12-15km od grada, i da strčim nazad.
e međutim, neki đavo mi nije dao mira, i uhvatila me neka dosada, i krenem ja da trčim prugom :-)


ne odmah, prvo sam par minuta pešačio, malo hodao po tračnicama jer je između kroz ono kamenje na mnogim mestima porastao korov, koji je nakon kiše bio vlažan, pa su mi se kvasile patike.
i tako, trčkarao ja po onim kamenčinama, da vidiš i nije tako teško kako sam zamišljao. 


obzirom da pruga ide kroz kanjon reke Gradac, to je poprilično spektakularan predeo za proći, a gps je uprkos stalnom prekidanju nekako obračunao da sam se na prugu popeo nakon pretrčana prva 4km od kuće, i da sam je napustio negde oko 10-og kilometra.
e sad.
prvo sam kroz tunele samo onako prolazio, sa upaljenom lampom, i dalje po mostovima i uz reku sam trčao prugom. reka je poprilično nisko, i strmo, i ne isplati se lomatati se da bi se malo sišlo do nje, samo da bi se kasnije opet pelo nazad na prugu. nema šanse, ni smisla. 


i tako, mi je spontano dunulo, rekoh, a što ne bih trčao i kroz tunele? :-P
ono, oči razjapljene kao tacne, "baterijsku lampu" tj telefon sa led osvetljenjem sam nosio što niže moguće da što bolje vidim, i tako, protrčim ja kroz prvi tunel, hepi, kroz drugi, hepissimo, kroz treći, traaaasssss! kad sam puko o ono kamenje, sve zvezde sam video.


pogledam iza sebe, shvatim da neka žica, žičetina, štrči iz kamenja, poput nekog uzemljenja, nekog sranja, ma nemam pojma.

lakat sam odrao skroz jer sam se dočekao na levu šaku i desni lakat, naravno zato što sam u desnoj ruci nosio telefon i u tom deliću sekunde sam refleksno izbegao da se dočekam na desnu šaku, jer bih preko onog telefona skroz zgnječio prste. i preko svega, ajd što sam se ubio, ajd što sam se sav odrao i raskrvavio, nego primetim da sam laktom upao u neku prljavu lepljivu mast, u neko crno čudo koje sam posle toga pet minuta u hodu strugao tako što sam brao neke velike liske pored pruge i pokušavao da to strljam pljuvačkom i tim liskama. fuj.


sva sreća da je voz naišao tek u sledećem tunelu, kad sam malo bolje pazio na te žice. da sam se onako prostro u pogrešnom trenutku, sad bih morao da nađem čime ću (umesto prstima) da kucam ove blogove, jer sam u jednom času ležao sa oba lakta popreko preko šine :-/


i tako, nekako sam došao do kraja, tj do staze koja izlazi na brdo, tu sam ladno uspešačio iako može da se trči nego onako, bilo mi je lepo u prirodi i rekoh zašto da tih 2km uspona skratim na 15-ak minuta laganog trčanja, ako mogu da ih protegnem na 25 minuta šetnje.

i dobro, jednom kad sam se popeo, odozgo sam strčao kući, birajući makadame umesto glavnog puta, i čak uspeo da pronađem jednu stazu kojom nikad ranije nisam prošao. pa sam bio srećan. ko zna zašto. valjda ono kao, ako se nekad zarati, imaću više varijanti kuda mogu da bežim od okupatora.

Nema komentara:

Objavi komentar