utorak, 24. rujna 2013.

idu dani

idu dani, i s tobom i bez tebe.
bezdušno, nemilosrdno, uvek idu svojim putem, jebo im pas mater.
kad uskočiš u vagon pa te provozaju, onda su ti dobri.
kad promašiš voz, ili kad uopšte ni ne naiđe, onda im pominješ sve po spisku.
ako si baš inspirisan, produžiš spisak na tri kucane strane.
trčim tako u nedelju, mrznem se na onom vetru.
auf kao sam se zajebao!
ovako je to bilo.

u petak, dan nakon onog trčanja po pljusku, a dan pred trku,
e u taj petak sam ujutru krenuo na trčanje, onako bezveze.
znam da mi nije bilo potrebno, mislim, tehnički, ali jebo tehniku.
bilo mi je potrebno onako, u drugom smislu, kao npr metadon.
e tada sam se skuvao.
bilo nekih 13 stepeni ali vrišteće sunce,
nakon sat i po je bilo 18 i urlajuće sunce, a ja uzeo malo puniju majicu dugih rukava, CRNU!!! jebo crno i ko ga izmisli!


e zbog tog petka, sam nagrabao u nedelju.
nakon one trke od 3km u subotu, i poslepodnevne vožnje od 3 sata, nisam uspeo ništa pametnije da smislim od Dužine, mislim za tu nedelju.
ako iko ovde uopšte ima pojma o kojem danu pričam...
dakle stigli smo do nedelje. 


oblačno, vetrovito.
ujutru plus 12, pa 13, ja sve kao nešto odugovlačim.
pa dođe do 14, ja rekoh biće bar 15, i još kad se razvedri, biće toplooooo.
e pazi sa neće!
ostalo ne oblačno, ja tumarao po brdima, i tako, razmišljao.
najbrže sam razmišljao ona dva puta kad sam čučnuo zbog proliva, e tada sam razmišljao sto na sat.
ali to je trajalo dva puta po minut.
a ostali deo putovanja, razmišljao sam onako sporo.
nema ko mi nije pao na pamet.
to je bio drugi dan bez fejsbuka.
pa pošto sam delimično prolazio stazom valjevskog izazova, onda sam se prisećao tako raznih bivših prijatelja, s kojima sam se družio kad smo tuda prolazili biciklama.
bilo je tu dvoje iz beograda, i troje iz novog sada, i još poneko se pojavljivao odavde i odande.
pa sam dalje krenuo da razmišljam o trkama, o nekim drugim bivšim prijateljima koji tog dana i upravo u tom trenutku trče maraton u koceljevi, ili su upravo završili polumaraton, taj, ili onaj drugi u varaždinu.
gooooomile bivših prijatelja.
pored svih tih prijatelja, valjda sam jedini na svetu koji može da se pohvali kako ima i "bivšu sestru". da ne poveruješ da nešto takvo može da postoji, ali eto, ako je i moglo da postoji moglo je jedino kod mene, pretpostavljam.
a i ja sam postao bivši brat.
jebote to gotovo da zvuči cool, moraću to negde da izgraviram...
a na pretprošlom profilu, ili onom pre njega, sad se ne sećam, imao sam i ćerku.
to mi više nije ni bivša, to mi je prebivša ćerka!
kao ono po moderno, kad je sve predobro, prejako, e ja imam i prebivše čeljade.
da nema ovog fejsbuka, trebalo bi ga izmisliti, ovo je prava riznica nemoguće svemogućih situacija i stvarčica...
i tako, zamislio se ja i kad sam video da sam stigao na 20.5 kilometara od kuće, rekoh sebi auuuuuuu!
srećom da je postojala malčice kraća varijanta povratka, pa sam nekako sve to skratio na 38km, i ostao bezmalo 4 sata.
zastani malo da slikaš ovo, da slikaš ono, pa uradi par čučnjeva, mislim proliv prvi proliv drugi, Ramzes treći, razmaz htedoh reći.
a povratak je išao puteljkom kuda smo prošlog leta išli na ture biciklama.
isto neka fejsbuk zajebancija, preko neke lokalne grupe.
pa sam se i tu setio par bivših kolega, iz bivše grupe, neke sam upoznao neke nisam, a jednu (bivšu takođe) sparing partnerku sam danas sreo na bicikli sasvim slučajno, eto, a pre dva dana sam o njoj razmišljao dok sam trčao, da ne poveruješ kako se to namestilo. 


prosto da se čovek zapita da li je moguće da je toliko ljudi odjednom postalo bivše nešto, ili sam jednostavno ja svima njima postao bivši nešto?
kao ono, kad umrem, ja ću reći da sam živeo u nekom bivšem svetu, a vi ćete povikati - kakav kurac bivši svet, majmune jedan, ti si bivši, a mi smo od krvi i mesa, i curi nam mast niz bradu, od bureka, i brkovi su nam beli, od jogurta!
eto tako ćete mi reći, od reči do reči.

i posle te nedelje sam odmarao. 

znači, ja odmarao, pa ja sam definitivno postao neko bivše sranje. nije da sam bio umoran, tojest premoren, ali sam osećao neko zatezanje u stopalu, i rekoh miruj ako si pametan, a ako nisi pametan, budi pametan bar jedan dan godišnje, dakle danas odmaraj.
otišao provozao se lagano dva puta po sat vremena i to je bilo sve.
strašno. kao da sam bio mrtav tog dana, tojest juče. 

bivši dan. šit.

i danas, opet me malo zatezuckalo to u stopalu, bogme ne beše prijatno.
jeste da sam odustao od svih trka i tako to, povukao se na pusto ostrvo, zaposlio se na svetioniku, ali ipak, ja bih da trčim i da pešačim, ne bih da se lečim i povlačim po terapijama.


otišao jutros na biciklu, opet u brda, rekoh šta ima veze, gde piše da moram tako često da trčim?
četvrtak 18km, petak 17km, subota trka, nedelja dužina, gde mi se žuri da trčim odmah sad u utorak???
međutim, vratio se s bicikle, najeo se kao stoka, i ukazao mi se sat slobodnog vremena.
i odoh ja, uzeo brooks pure flow one mekane patikice za osećaj trčanja po oblacima, mada se do popodne skroz razvedrilo, i eto, nije ispalo loše.


(skinuo sam neki album od primal scream ali ne mogu da ga pustim ovako kasno uveče, treba za još malo da se aterira u krevet, to će da ostane za guten morgen.)


i tako, posle početnih 6km koje sam postepeno ubrzavao od 4'30 do 4', skrenuo sam na neko brdo od 4km i nakon toga se drugim putem polukružno spustio u grad. to je kao u onoj poslovici, blago onom ko rano skrene, celo trčanje mu prođe u veselju...
total 14km. 

nije da sam napravio "neki" trening ali još uvek je bolje nego da nisam ni trčao. daj šta daš.
sad čekam sutrašnji dan sa nekim čudnim osećajem neizvesnosti i uzbuđenja.
šta li će da mi padne na pamet?
neki "pravi" trening, ili neka ćaknuta avanturistička šalabajzla?


a evo kako izgleda kad mi blogger ponudi ispravke pravopisa.
dakle u pravu je Tanja Stojanovski što neće sa mnom 

da se druži jer sam, kako kaže, "nepismen" :-P


Nema komentara:

Objavi komentar