Sad
nešto gledam, ovi moji blogovi su brate dosadni. Sve se svodi na pokušaj
da na druge načine napišem jedno isto. Tipa trčao sam svakog dana po
par sati, oni "pravi" treninzi nisu još uvek počeli, više ne znam ni šta
čekam, i dani mi prolaze u nekim tako polu-Dužinama, uglavnom po
brdima. I sad kao treba biti zanimljiv dok po hiljaditi put pišeš "a dan
nakon tih 25km po brdima sam uzeo one druge od dva para novih patika i
otrčao 22km po blago valovitom terenu". Stvarno sve neke vesti za
naslovnicu nju jork tajmsa.
Jedino iskakanje iz rutine koje je
vredno pomena bi moglo da bude ono trčanje koje se završilo planiranim
pešačenjem, ali na kojem sam prošao "kao bos po trnju". Naime uvek sam
običavao da krenem peške prugom, da uživam u tom uzbuđenju dok prelazim
mostove i šunjam se kroz tunele, slikam vozove sa pedalj daljine, i da
negde siđem s pruge, popnem se na najbliže brdo, i odatle strčim nazad
kući. E sad mi se uvukao neki eksperimentizam u dupe, i okrenuo sam
plan. Otišao da trčim nekih 15-ak km od kuće, zatim se spustio na prugu,
i krenuo nazad. Problemi su nastali jer je duvao jak vetar, koji me je
dopratio do najdalje tačke, a ohladio me u povratku do tačke
zamrzavanja. Tako da sam neplanirano morao da trčim prugom gde god sam
mogao, pa se tako šetnja pretvorila u najteži mogući trening, a to će
shvatiti samo oni koji su ikada uopšte pokušali da trče po onom krupnom
kamenju.
Par večeri sam zbog umora legao jako rano i tako sam se
napokon naspavao, što je rezultovalo time da se noćas probudim u 02h sa
očima kao tacnama. Kad god se tako probudim znam da neću baš odmah opet
zaspati, obično se prevrćem nekih sat, sat i po. Pa sam iskoristio to
vreme da završim neke zaostale obaveze na kompjuteru, i evo da nažvrljam
blog. I odavde direktno nazad u krevet na drugu turu spavanja od 03 do
06 :-)
Inače u četvrtak postoji mogućnost da odemo na jedan ili
čak na dva koncerta jer će jedan da traje od 21-22h, kada bi drugi
trebao da počne. Pa će biti malo relija s kraja na kraj beograda, ali
ajde, preživećemo valjda i to. Dakle sada već znam da ću u četvrtak da
otrčim nešto što brže i što kraće, i što ranije u toku dana, da ne bih
na umornim nogama morao da provedem celo veče i pola noći. A u petak će
tek da bude šou od treninga. Ili bih nakon par godina mogao da uzmem dan
odmora, to ću tek da vidim.
26 veljače 2014
20 veljače 2014
neću
ima taj neki crv, koji kad ti se uvuče u glavu nastavi da vršlja i ne prestaje sve dok ga ne uhvatiš za rep. u prevodu dok ne napišeš šta misliš o njemu.
dakle trke. sva ta diskusija, šta je skupo, šta je lako ili teško napraviti, ko to treba da plati, ko treba da potegne, ko sme da prigovara, blać truć. kao prvo, postoji samo jedan način da se dođe do rešenja. ako se dvoje u nečemu ne slažu, i svako stoji čvrsto iza svojih stavova, da bi došlo do razumevanja potrebno je da svako pokuša da se što više udubi u gledište one druge strane, a ne da se dodatno ukopava u svoju poziciju i očekuje da druga strana popusti. jer takvo rešenje neće biti najbolje za oboje.
e sad, isto tako ja mogu da pokušam da gledam na pitanje organizacije trke iz ugla trkača, i iz ugla organizatora. međutim, pošto nisam nijednom organizovao trku, nisam siguran da će taj pokušaj da se u nešto uživim biti dovoljno kvalitetan. zato mogu samo da ispričam priču iz svog ugla, na kakve trke volim da idem, i, zašto ne pravim trke.
da prvo otarasim ovu drugu temu, jer o prvoj ionako pišem u svakom blogu, za sve koji umeju da čitaju između redova. znači rešim ja da napravim trku. gde bih pravio trku? prvo moram da pođem od toga. ako ću da pravim trku od valjeva do lajkovca, treba mi zatvaranje magistralnog puta, treba mi gomila policije, treba mi fond koji ima biciklistička trka kroz srbiju. to nema šanse da dobijem u prvom izdanju trke. dakle moram da smanjim ambicije.
postoje dve varijante, više urbana i manje urbana. nešto tipa gradski park, dva volontera na dve krajnje tačke da zamole pešake/prolaznike da idu uz samu ivicu dok traje trke. parking odmah na ulazu. krug 1300m, ako je trka duža od 6-7-8km trebalo bi imati i okrepnu stanicu, o tome treba razmišljati. ili manje urbana varijanta, neki krug kroz tu neko selo. malo udaljeniji start, problem sa trkačima koji dođu busom ili vozom, kako im reći da je start na brdu 11km iznad grada? dakle to su polazne tačke, lokacija, pristupačnost, a nije loše ni da trka ima "ono nešto" zbog čega bi ljudi uopšte došli. u ovo vreme kad svako samo gleda šta će da okači na fejs i čime će da se pohvali, moraš da staviš "to nešto" čime će posle moći da se hvale. primetan je trend da nešto "nemoguće" jako pali ljude, tipa neki težak uspon, prolazak pored nečeg spektakularnog (pećina, vodopad, jezero, zabačeni manastir, whatever) i slično.
e sad, kako da razdvojim gde prestaje grupni trening u mojoj režiji, od "trke"? nikako. danas se ionako sve pomešalo, bar kad su ove manje i privatne trke u pitanju. ako moram da pojednostavim, Velika Trka je ono gde postoje novčane nagrade. jedino tu će doći kvalitetni takmičari. sve drugo se svodi na trčanje, trčkaranje, šetnju, druženje, "druženje", razgovaranje o stazi, ručku, piću, i svemu drugom osim o vremenu koje si imao u cilju. dakle u startu moram da prelomim da li ću da pravim Takmičenje, ili Izlet. to bi bila neka najgrublja podela. i tačno mogu da prebrojim na koliko Takmičenja sam bio prošle godine, a na koliko Izleta.
e sad, možda tu i nastane problem. neko bi da pravi Izlet, ali da ga nazove Takmičenje. tipa dođite da se zajebavamo, a uplatite po sto evra startninu da bih mogao da vam kupim pehare i medalje. wtf??? ako pravim Druženje, dođite, provedite se, obeležiću vam stazu da ne zalutate, otrčite tri kruga po 4km kuda ja najradije treniram, napijte se i najedite u cilju svega što ste poneli jer ionako bi na izlet poneli ranac sa sendvičima, i doviđenja. ako ste baš zapeli vezaću vam umesto medalja po šišarku na kanap i gotovo. ionako mi nije jasno zašto bi neko za Izlet tražio medalju.
ima i bogatija varijanta, pod uslovom da mi je to posao. rekao sam POSAO. dakle idućih 5 meseci ću da se bavim organizacijom sportske manifestacije. hoću za to platu od bar 50% koliko inače zarađujem. valjda je pošteno, i skromno u isti mah. odem u opštinu, da li ste zainteresovani da naš grad ima planinski polumaraton? ako neko jeste, stavimo na papir koliko će to da košta. zaređam da tražim sponzore, prodavnice sportske opreme, uđem u svaki butik na kojem vidim natpis "sniženje do 80%". jebiga ako već nešto daju za džabe, bolje da to uvale kao poklon i da se malo izreklamiraju. valjda. ja ću da izginem obeležavajući stazu, tražeći (polu-)volontere, na FB ću da napravim event.
(to sve ako ima šanse da namaknem pare, u protivnom dignem ruke i kažem u ovom gradu nemam podršku da pravim trku, mnogo mi je žao ali takva je situacija. mogu sve da finansiram i sâm ali postoje puno humanije opcije da potrošim višak novca, od ovoga da sve sprcam na trku kojoj će na kraju većina ionako da nađe zamerke)
i zato ne pravim trke. e sad kad sam to objasnio, da pređem na ovu drugu temu, kako se prave eventi. napišem trka je za tri meseca, treba 20 dana pre trke da uplatite toliko i toliko za startninu, a u međuvremenu ću da vam kažem gde je staza. alooooooo?????
pa jebote ako samo misliš na pare, nemoj to odmah da napišeš! džizuse!
napravi event.
prikupi slike sa staze.
lepe neke, primamljive.
prođi stazom, nacrtaj je u nekoj aplikaciji, traje pet minuta.
otvori taj fajl u google earth, izrotiraj ga u 3D simulaciji iz svih uglova, slikaj to i okači takođe. sve pripremi, udaljenost od grada, red vožnje vozova i autobusa, najbliži aerodrom, kafana, ringišpil, veterinarska ambulanta. rekao sam sve. a i za to je dovoljno par dana.
polako, pričaćemo o parama.
kad se ljudi zainteresuju, kad prođe mesec i po dana, a to je još uvek mesec dana pre trke (i IONAKO ti dotle niko ne bi uplatio startninu), e tek tada, kada imaš 200 ljudi "going" i 400 ljudi "maybe", kada su se već izdogovarali da će obavezno ići, okvirno rešili ko će s kim u autu, u nekom statusu onako neobavezno naznači da će startnine biti tolike, da će biti poželjno da se uplate neko vreme pre trke.
a kad prođe još 10 dana, kad se ljudi dogovaraju gde će na planinarenje kao na poslednje pripreme pred tvoju trku, kad si na siguricu navukao 50-80 ljudi, e onda lepo napišeš da se za prvih 50 koji uplate garantuju majice i medalje, i da vidiš kako to drukčije deluje na onoga ko se već uveliko odlučio za trku, umesto kad mu tri meseca unapred saopštiš KOLIKO će da ga košta a da u startu nisi rekao ni ŠTA će da ga košta. to je po meni greška koju neki naprave.
tako na kraju dođemo do čudne situacije. neko bi da napravi trku, ali ne ume. pitanje je da li i on sam zna zašto ga je napalo da pravi trku? kao, ja ću da organizujem polumaraton (Izlet) od izlaska iz Valjeva do Mravinjaca u podnožju Povlena, ja bih da vam dam majice i medalje, usput imate dva izvora, e sad, jebiga, ja ne znam kako to ide sa sponzorima, ajde vi meni svi unapred uplatite po 5 hiljada da ja vama to napravim unapred, pa dok dođe vreme za Izlet ja ću vam javiti kuda ide staza, da li je asfalt ili blato, a naći ćemo valjda i rešenje da se nekako vratimo gore s planine. prosto nisam pametan da odgovorim na pitanje zašto bih ja to uopšte radio? kao dosadno mi, osećam to kao neki izazov, ili šta?
meni ništa ne fali da se unapred prijavim. odem u kulu, sivac, izvadim 500 dinara, uzmem broj, trčim trku. jebote to je trka, nije to e-bay gde naručujem majicu pa moram unapred da uplatim karticom pare, pre nego što mi pošalju. pre tri dana Lola ode ovde u Lagunu da proveri da li ima još karata za Deep Purple, i VEČE UOČI KONCERTA kupi dve karte za prvi red. alo, nije onaj bend u kojem sam pevao u srednjoj školi, nego deep purple.
vikend pre toga, bio je koncert u malom prostoru sa ograničenim brojem karata. pozvao sam organizatora da pitam šta da radim jer ne mogu da još jednom dolazim iz valjeva u tamo neku beogradsku knjižaru, tri dana ranije, samo da bih se dokopao karata. i ponudio mi je da mi ostavi na ulazu dve rezervisane karte. mi smo došli, platili, rekli hvala, i minut kasnije već sedeli na 5 metara od bine. da ne kažem na startu, poređenje je dovoljno očigledno.
i sad će neko da mi kaže da kad on organizuje Izlet po nekoj štatijaznam livadi, da ja za to treba da mu uplatim kotizaciju godinu dana unapred.
ma da se razumemo, hoću ponekad i to. ali samo ako znam zašto.
evo recimo Beogradski maraton. valjda je bilo 1200, pa je sad 1500, pa će u aprilu biti 1800, nemam pojma. ja se svake godine povredim po jednom ili dvaput, e sad, da uplatim unapred 1200 a da mi je samo 40% šansa da ću da ga trčim (jer sam ga u zadnjih 10 godina trčao 4 puta), ne želim. radije ću da sačekam zadnji mogući dan, i kad sam već tu na domak maratona, uplatim 1800 i otrčim. ne bunim se. ako tako mora, tako će biti.
dobro sad se pojavila i ova opcija prijave preko belhospis, ali normalno je da će svako sa minimumom etike ko uplaćuje 7 dana pred maraton da za sebe uplati 1800 a ne 1200 (plus sve što je prikupio), jer ionako bi ga toliko koštao last minute startni paket. bar ja tako razmišljam, a ja skoro nikad nisam u pravu, dakle nemojte da se oko toga džabe prepiremo.
ukratko, imamo velike i male trke.
onaj ko je uspeo da dovede svoju trku do statusa velike, da je ljudima čast ili ajde bar želja da je trče, on postavlja pravila. sad više ne možeš da uplatiš za Plitvice na licu mesta, promenili su pravila, može im se. možeš da se povinuješ i trčiš maraton, ili da gunđaš i ostaneš kući, ili da nađeš neku drugu trku tog vikenda.
onaj ko pravi malu trku, ako zna zašto je uopšte pravi, i ako ume da je napravi iako je mala, uvek može da bira način da privuče ili da odbije moguće učesnike. od nas 500 u srbiji (kad sabereš sav štap i kanap) verovatno svako ima neku svoju logiku gde mu se ide a gde ne, i zašto. da sam organizator trke, morao bih da prihvatim stav svakoga od njih. sve razloge za Da i sve razloge za Ne. i one za Možda.
jebote napravi Izlet, kupi tri medalje ili tri pehara i neka se svaka kategorija slika sa njima, da imaju za svoj FB Wall, a ko baš hoće da poseduje iste takve pehare i medalje neka ti plati na licu mesta pa ih odmah sutra naruči i za 7 dana mu pošalji brzom poštom. nego sad kao moram da kupim 90 pehara unapred, a posle mi u svakoj kategoriji dođu po jedan ili nijedan, ne razumem poentu. to je kao ono, dođite mi na rođendan za dve nedelje, biće žurka u vrtu, ali svako nek unapred uplati kotizaciju po 5000 dinara jer planiram da služim kavijar i šampanjac. ako pravim žurku zbog druženja, dobri su i krekeri. ako pravim degustaciju kavijara, moram da naglasim da to onda nije samo žurka. TO ŠTO BIH JA DA VRHUNSKI UGOSTIM, A NEMAM NI NOVCA NI SPONZORA, NIKAKO NIJE PROBLEM KOJI BIH TREBAO DA PRENESEM NA SVOJE GOSTE.
ljudi su počeli u svemu da sitničare. nisu ni trkači cvećke. ako bi me napalo neko ludilo da moram i ja tako da napravim neki Izlet, prve godine bi mi bilo najvažnije da se svi lepo provedu, jer to znači da će ih iduće godine biti duplo više. ne bih se odmah orijentisao na novac, sve troškove bih smanjio do krajnjih granica. uvek možeš na eventu da postaviš anketu da li hoće kotizaciju unapred i medalje i majicu ili samo medalju ili samo majicu a ako ih kao i uvek ima previše "Maybe" onda bih rekao da će svega biti naknadno, čisto da se obezbedim da me ne prevozaju.
kad razmislim o tome, ne bi bilo loše posle svake trke objaviti na eventu spisak onih koji su bili prijavljeni a nisu došli. ne kao osudu, nego kao bajagi onako, usput, "a ovi nažalost nisu uspeli da se provedu s nama". kad ih tako ljubazno isprozivaš 5 i 10 puta, možda se opamete i prestanu da se svuda prijavljuju automatski, iako im ne pada na pamet da odu.
da pred kraj napomenem da zaista nikoga nisam imao u vidu dok sam ovo pisao, samo sam imao neku maglovitu viziju jedne velike i jedne male trke, ništa više. da ne bude posle da sam pominjući brdo ili livadu mislio na štajaznam pešter ili taru, ili da sam pominjući rođendan mislio na Tron-ov rođendanski polumaraton, već će nekom pasti na pamet nešto što meni nije. ovo je zaista samo tekst o trčanju, i o mojoj zbunjenosti dok razmišljam ZAŠTO bih pravio trku ako nemam na raspolaganju sve potrebne kockice da bih je složio kako treba. jer kad jednom znam ZAŠTO pravim trku, ili izlet sa medaljama, više niko neće moći bitno da utiče na to koliko ću biti zadovoljan (ne)uspehom. niti ću moći nekome da prebacujem zašto nije došao, zašto nije zadovoljan, zašto me ne tapše po ramenu.
evo npr danas je četvrtak, a ja nemam pojma da li bih radije trčao maraton u subotu, ili 8km na adi u nedelju. čak štaviše ne znam ni da li je prekasno da se prijavim za taj maraton. a ne znam ni da li uopšte sigurno ima te trke u nedelju, tek treba nekoga da pitam. toliko o mojoj sklonosti ka planiranju. može zbog toga neki organizator i da se ljuti na mene, ali mu je pametnije da o tome uopšte ne razmišlja. gde god zakasnim, neće me biti, doći će drugi, želim im lake noge.
(pisao sam podosta zbrda zdola, no sad mi je bar ponešto jasnije.
lola je pročitala i kaže da se nisam puno nalupao.
nadam se da nije u pravu.)
dakle trke. sva ta diskusija, šta je skupo, šta je lako ili teško napraviti, ko to treba da plati, ko treba da potegne, ko sme da prigovara, blać truć. kao prvo, postoji samo jedan način da se dođe do rešenja. ako se dvoje u nečemu ne slažu, i svako stoji čvrsto iza svojih stavova, da bi došlo do razumevanja potrebno je da svako pokuša da se što više udubi u gledište one druge strane, a ne da se dodatno ukopava u svoju poziciju i očekuje da druga strana popusti. jer takvo rešenje neće biti najbolje za oboje.
e sad, isto tako ja mogu da pokušam da gledam na pitanje organizacije trke iz ugla trkača, i iz ugla organizatora. međutim, pošto nisam nijednom organizovao trku, nisam siguran da će taj pokušaj da se u nešto uživim biti dovoljno kvalitetan. zato mogu samo da ispričam priču iz svog ugla, na kakve trke volim da idem, i, zašto ne pravim trke.
da prvo otarasim ovu drugu temu, jer o prvoj ionako pišem u svakom blogu, za sve koji umeju da čitaju između redova. znači rešim ja da napravim trku. gde bih pravio trku? prvo moram da pođem od toga. ako ću da pravim trku od valjeva do lajkovca, treba mi zatvaranje magistralnog puta, treba mi gomila policije, treba mi fond koji ima biciklistička trka kroz srbiju. to nema šanse da dobijem u prvom izdanju trke. dakle moram da smanjim ambicije.
postoje dve varijante, više urbana i manje urbana. nešto tipa gradski park, dva volontera na dve krajnje tačke da zamole pešake/prolaznike da idu uz samu ivicu dok traje trke. parking odmah na ulazu. krug 1300m, ako je trka duža od 6-7-8km trebalo bi imati i okrepnu stanicu, o tome treba razmišljati. ili manje urbana varijanta, neki krug kroz tu neko selo. malo udaljeniji start, problem sa trkačima koji dođu busom ili vozom, kako im reći da je start na brdu 11km iznad grada? dakle to su polazne tačke, lokacija, pristupačnost, a nije loše ni da trka ima "ono nešto" zbog čega bi ljudi uopšte došli. u ovo vreme kad svako samo gleda šta će da okači na fejs i čime će da se pohvali, moraš da staviš "to nešto" čime će posle moći da se hvale. primetan je trend da nešto "nemoguće" jako pali ljude, tipa neki težak uspon, prolazak pored nečeg spektakularnog (pećina, vodopad, jezero, zabačeni manastir, whatever) i slično.
e sad, kako da razdvojim gde prestaje grupni trening u mojoj režiji, od "trke"? nikako. danas se ionako sve pomešalo, bar kad su ove manje i privatne trke u pitanju. ako moram da pojednostavim, Velika Trka je ono gde postoje novčane nagrade. jedino tu će doći kvalitetni takmičari. sve drugo se svodi na trčanje, trčkaranje, šetnju, druženje, "druženje", razgovaranje o stazi, ručku, piću, i svemu drugom osim o vremenu koje si imao u cilju. dakle u startu moram da prelomim da li ću da pravim Takmičenje, ili Izlet. to bi bila neka najgrublja podela. i tačno mogu da prebrojim na koliko Takmičenja sam bio prošle godine, a na koliko Izleta.
e sad, možda tu i nastane problem. neko bi da pravi Izlet, ali da ga nazove Takmičenje. tipa dođite da se zajebavamo, a uplatite po sto evra startninu da bih mogao da vam kupim pehare i medalje. wtf??? ako pravim Druženje, dođite, provedite se, obeležiću vam stazu da ne zalutate, otrčite tri kruga po 4km kuda ja najradije treniram, napijte se i najedite u cilju svega što ste poneli jer ionako bi na izlet poneli ranac sa sendvičima, i doviđenja. ako ste baš zapeli vezaću vam umesto medalja po šišarku na kanap i gotovo. ionako mi nije jasno zašto bi neko za Izlet tražio medalju.
ima i bogatija varijanta, pod uslovom da mi je to posao. rekao sam POSAO. dakle idućih 5 meseci ću da se bavim organizacijom sportske manifestacije. hoću za to platu od bar 50% koliko inače zarađujem. valjda je pošteno, i skromno u isti mah. odem u opštinu, da li ste zainteresovani da naš grad ima planinski polumaraton? ako neko jeste, stavimo na papir koliko će to da košta. zaređam da tražim sponzore, prodavnice sportske opreme, uđem u svaki butik na kojem vidim natpis "sniženje do 80%". jebiga ako već nešto daju za džabe, bolje da to uvale kao poklon i da se malo izreklamiraju. valjda. ja ću da izginem obeležavajući stazu, tražeći (polu-)volontere, na FB ću da napravim event.
(to sve ako ima šanse da namaknem pare, u protivnom dignem ruke i kažem u ovom gradu nemam podršku da pravim trku, mnogo mi je žao ali takva je situacija. mogu sve da finansiram i sâm ali postoje puno humanije opcije da potrošim višak novca, od ovoga da sve sprcam na trku kojoj će na kraju većina ionako da nađe zamerke)
i zato ne pravim trke. e sad kad sam to objasnio, da pređem na ovu drugu temu, kako se prave eventi. napišem trka je za tri meseca, treba 20 dana pre trke da uplatite toliko i toliko za startninu, a u međuvremenu ću da vam kažem gde je staza. alooooooo?????
pa jebote ako samo misliš na pare, nemoj to odmah da napišeš! džizuse!
napravi event.
prikupi slike sa staze.
lepe neke, primamljive.
prođi stazom, nacrtaj je u nekoj aplikaciji, traje pet minuta.
otvori taj fajl u google earth, izrotiraj ga u 3D simulaciji iz svih uglova, slikaj to i okači takođe. sve pripremi, udaljenost od grada, red vožnje vozova i autobusa, najbliži aerodrom, kafana, ringišpil, veterinarska ambulanta. rekao sam sve. a i za to je dovoljno par dana.
polako, pričaćemo o parama.
kad se ljudi zainteresuju, kad prođe mesec i po dana, a to je još uvek mesec dana pre trke (i IONAKO ti dotle niko ne bi uplatio startninu), e tek tada, kada imaš 200 ljudi "going" i 400 ljudi "maybe", kada su se već izdogovarali da će obavezno ići, okvirno rešili ko će s kim u autu, u nekom statusu onako neobavezno naznači da će startnine biti tolike, da će biti poželjno da se uplate neko vreme pre trke.
a kad prođe još 10 dana, kad se ljudi dogovaraju gde će na planinarenje kao na poslednje pripreme pred tvoju trku, kad si na siguricu navukao 50-80 ljudi, e onda lepo napišeš da se za prvih 50 koji uplate garantuju majice i medalje, i da vidiš kako to drukčije deluje na onoga ko se već uveliko odlučio za trku, umesto kad mu tri meseca unapred saopštiš KOLIKO će da ga košta a da u startu nisi rekao ni ŠTA će da ga košta. to je po meni greška koju neki naprave.
tako na kraju dođemo do čudne situacije. neko bi da napravi trku, ali ne ume. pitanje je da li i on sam zna zašto ga je napalo da pravi trku? kao, ja ću da organizujem polumaraton (Izlet) od izlaska iz Valjeva do Mravinjaca u podnožju Povlena, ja bih da vam dam majice i medalje, usput imate dva izvora, e sad, jebiga, ja ne znam kako to ide sa sponzorima, ajde vi meni svi unapred uplatite po 5 hiljada da ja vama to napravim unapred, pa dok dođe vreme za Izlet ja ću vam javiti kuda ide staza, da li je asfalt ili blato, a naći ćemo valjda i rešenje da se nekako vratimo gore s planine. prosto nisam pametan da odgovorim na pitanje zašto bih ja to uopšte radio? kao dosadno mi, osećam to kao neki izazov, ili šta?
meni ništa ne fali da se unapred prijavim. odem u kulu, sivac, izvadim 500 dinara, uzmem broj, trčim trku. jebote to je trka, nije to e-bay gde naručujem majicu pa moram unapred da uplatim karticom pare, pre nego što mi pošalju. pre tri dana Lola ode ovde u Lagunu da proveri da li ima još karata za Deep Purple, i VEČE UOČI KONCERTA kupi dve karte za prvi red. alo, nije onaj bend u kojem sam pevao u srednjoj školi, nego deep purple.
vikend pre toga, bio je koncert u malom prostoru sa ograničenim brojem karata. pozvao sam organizatora da pitam šta da radim jer ne mogu da još jednom dolazim iz valjeva u tamo neku beogradsku knjižaru, tri dana ranije, samo da bih se dokopao karata. i ponudio mi je da mi ostavi na ulazu dve rezervisane karte. mi smo došli, platili, rekli hvala, i minut kasnije već sedeli na 5 metara od bine. da ne kažem na startu, poređenje je dovoljno očigledno.
i sad će neko da mi kaže da kad on organizuje Izlet po nekoj štatijaznam livadi, da ja za to treba da mu uplatim kotizaciju godinu dana unapred.
ma da se razumemo, hoću ponekad i to. ali samo ako znam zašto.
evo recimo Beogradski maraton. valjda je bilo 1200, pa je sad 1500, pa će u aprilu biti 1800, nemam pojma. ja se svake godine povredim po jednom ili dvaput, e sad, da uplatim unapred 1200 a da mi je samo 40% šansa da ću da ga trčim (jer sam ga u zadnjih 10 godina trčao 4 puta), ne želim. radije ću da sačekam zadnji mogući dan, i kad sam već tu na domak maratona, uplatim 1800 i otrčim. ne bunim se. ako tako mora, tako će biti.
dobro sad se pojavila i ova opcija prijave preko belhospis, ali normalno je da će svako sa minimumom etike ko uplaćuje 7 dana pred maraton da za sebe uplati 1800 a ne 1200 (plus sve što je prikupio), jer ionako bi ga toliko koštao last minute startni paket. bar ja tako razmišljam, a ja skoro nikad nisam u pravu, dakle nemojte da se oko toga džabe prepiremo.
ukratko, imamo velike i male trke.
onaj ko je uspeo da dovede svoju trku do statusa velike, da je ljudima čast ili ajde bar želja da je trče, on postavlja pravila. sad više ne možeš da uplatiš za Plitvice na licu mesta, promenili su pravila, može im se. možeš da se povinuješ i trčiš maraton, ili da gunđaš i ostaneš kući, ili da nađeš neku drugu trku tog vikenda.
onaj ko pravi malu trku, ako zna zašto je uopšte pravi, i ako ume da je napravi iako je mala, uvek može da bira način da privuče ili da odbije moguće učesnike. od nas 500 u srbiji (kad sabereš sav štap i kanap) verovatno svako ima neku svoju logiku gde mu se ide a gde ne, i zašto. da sam organizator trke, morao bih da prihvatim stav svakoga od njih. sve razloge za Da i sve razloge za Ne. i one za Možda.
jebote napravi Izlet, kupi tri medalje ili tri pehara i neka se svaka kategorija slika sa njima, da imaju za svoj FB Wall, a ko baš hoće da poseduje iste takve pehare i medalje neka ti plati na licu mesta pa ih odmah sutra naruči i za 7 dana mu pošalji brzom poštom. nego sad kao moram da kupim 90 pehara unapred, a posle mi u svakoj kategoriji dođu po jedan ili nijedan, ne razumem poentu. to je kao ono, dođite mi na rođendan za dve nedelje, biće žurka u vrtu, ali svako nek unapred uplati kotizaciju po 5000 dinara jer planiram da služim kavijar i šampanjac. ako pravim žurku zbog druženja, dobri su i krekeri. ako pravim degustaciju kavijara, moram da naglasim da to onda nije samo žurka. TO ŠTO BIH JA DA VRHUNSKI UGOSTIM, A NEMAM NI NOVCA NI SPONZORA, NIKAKO NIJE PROBLEM KOJI BIH TREBAO DA PRENESEM NA SVOJE GOSTE.
ljudi su počeli u svemu da sitničare. nisu ni trkači cvećke. ako bi me napalo neko ludilo da moram i ja tako da napravim neki Izlet, prve godine bi mi bilo najvažnije da se svi lepo provedu, jer to znači da će ih iduće godine biti duplo više. ne bih se odmah orijentisao na novac, sve troškove bih smanjio do krajnjih granica. uvek možeš na eventu da postaviš anketu da li hoće kotizaciju unapred i medalje i majicu ili samo medalju ili samo majicu a ako ih kao i uvek ima previše "Maybe" onda bih rekao da će svega biti naknadno, čisto da se obezbedim da me ne prevozaju.
kad razmislim o tome, ne bi bilo loše posle svake trke objaviti na eventu spisak onih koji su bili prijavljeni a nisu došli. ne kao osudu, nego kao bajagi onako, usput, "a ovi nažalost nisu uspeli da se provedu s nama". kad ih tako ljubazno isprozivaš 5 i 10 puta, možda se opamete i prestanu da se svuda prijavljuju automatski, iako im ne pada na pamet da odu.
da pred kraj napomenem da zaista nikoga nisam imao u vidu dok sam ovo pisao, samo sam imao neku maglovitu viziju jedne velike i jedne male trke, ništa više. da ne bude posle da sam pominjući brdo ili livadu mislio na štajaznam pešter ili taru, ili da sam pominjući rođendan mislio na Tron-ov rođendanski polumaraton, već će nekom pasti na pamet nešto što meni nije. ovo je zaista samo tekst o trčanju, i o mojoj zbunjenosti dok razmišljam ZAŠTO bih pravio trku ako nemam na raspolaganju sve potrebne kockice da bih je složio kako treba. jer kad jednom znam ZAŠTO pravim trku, ili izlet sa medaljama, više niko neće moći bitno da utiče na to koliko ću biti zadovoljan (ne)uspehom. niti ću moći nekome da prebacujem zašto nije došao, zašto nije zadovoljan, zašto me ne tapše po ramenu.
evo npr danas je četvrtak, a ja nemam pojma da li bih radije trčao maraton u subotu, ili 8km na adi u nedelju. čak štaviše ne znam ni da li je prekasno da se prijavim za taj maraton. a ne znam ni da li uopšte sigurno ima te trke u nedelju, tek treba nekoga da pitam. toliko o mojoj sklonosti ka planiranju. može zbog toga neki organizator i da se ljuti na mene, ali mu je pametnije da o tome uopšte ne razmišlja. gde god zakasnim, neće me biti, doći će drugi, želim im lake noge.
(pisao sam podosta zbrda zdola, no sad mi je bar ponešto jasnije.
lola je pročitala i kaže da se nisam puno nalupao.
nadam se da nije u pravu.)
19 veljače 2014
na brzaka
ukratko, napisaću kratak blog
nadugačko, nadam se da ću kasnije stići da napišem više
ne sviđa mi se što se u zadnje vreme sve više "nadam da ću nešto stići", a sve manje stižem da to i uradim.
1) treninzi
u nedelju smo ipak otišli na vožnju biciklama
usput sam svo vreme priželjkivao da skrenemo ka suvoboru, i da možda sretnemo svoje drugove planinare, tj da ih presretnemo
međutim nisam poneo telefon, i tako svo vreme nismo mogli da saznamo gde se tačno nalaze, a vožnja do gore uz rizik da se promašimo, zvučala je, pa, malo sumanuta.
tako da smo ipak otišli na drugu stranu, i lepo se osunčali
ponedeljak je bio dan za trčanje, i po već opisanom scenariju sam bio ubeđen da će nakon bici dana noge da mi budu oduševljene trčanjem. i naravno da nisu bile. nešto sam se kao saplitao, tumarao vamte tamte, a jedini blistavi momenat je bio pokušaj sletanja niz najoštriji spust u okolini. izmerio sam ga negde oko 8.5 minuta, s tim da sam morao dva puta da zastanem zbog slikanja. tuda je nemoguće proći a da ne opališ par slika, pa to ti je. sto puta prođemi sto puta mi deluje spektakularno.
utorak je bio dan za koncert. veče ranije je lola otišla iz čiste zajebancije, i sa verovatnoćom NULA da pita da slučajno nema karata za dip parpl, i da vidiš čuda, vratila se kući lepršajući kao leptirić, sa dve karte u rancu. zbog toga sam morao da skratim trčanje, ali sam zato u tih 1h07' uspeo da nabijem čitavih 15 brdskih kilometara. opet po istom scenariju od dan ranije, očekivao sam potištene noge no nakon pravilnog izbora muzike u telefonu raspalio sam kao lud i smlatio taj krug za samo 2-3 minuta sporije od rekorda staze. nakon skoro dva i po sata po kamenjarima dan ranije, ovo je ispalo više nego spektakularno. nažalost sve je bilo u nekoj osunčanoj magli, kako to već nazvati, i opalio sam samo jednu sliku.
nakon trčanja sam odjurio da od druga preuzmem još dva para NB patika, i odmah jedne odabrao kao moguću obuću za koncert. em je to tip koncerta gde niko nikog neće gledati kako je obučen, em svake nove patike zaslužuju da se bar malo razgaze. gde ćeš bolje prilike od tri sata vožnje auta, dva sata stajanja, dva sata skakanja, i pola sata šetanja tamo-vamo...
dan nakon koncerta sam se probudio, valjda. naime sve do sada nisam uopšte siguran da sam se probudio. uzeo one patike od juče, razgazio ih još sat i po, otprilike, jer ja nisam toliki profi kao neki, da bih na SVAKO trčanje nosio štopericu. dobro, ja je nosim samo jednom mesečno, ako ćemo pošteno. ali tada me dobro zapamti :-)
trčanje je proteklo tako-tako, da ne kažem fifti-fifti. pola na levoj nozi, pola na desnoj, kao i svako trčanje. u toku dana sam na fejsbuku kroz komentar ovome i onome napisao deset blogova, pa se posle ceo dan pitao šta mi je to trebalo. ako ti se ne dangubi, ne treba ni da ideš u kafanu, a ne da se posle žališ što nisi dovoljno bio kod kuće. ovde se pod "kod kuće" misli "u svojoj glavi", umesto na vetrometini trica i kučina.
tako sam u relativno kratkom vremenu ponovio onu šemu da se dan pre i dan posle nekog iskakanja iz rutine treba malo odmoriti, e a sad koliko su dva brdska trčanja od 15km i 17km baš "odmor", to ću da vidim sutra. mada mi deluje da neće biti loše. uglavnom, ovaj eksperiment sa dva koncerta u petak pa u utorak, delovao je vrlo zanimljivo, a već sama činjenica da sam još uvek živ, treba da znači da je eksperiment i uspeo. jeah. čak štaviše, život treba da je tako rešen da postoje koncerti svakog utorka i petka. kad već možeš pet puta nedeljno na posao, sedam puta na trening, pa možeš valjda dva puta i na koncert. bar ovo dok ne dođe proleće i dok broj treninga ne naraste na 10-12 nedeljno.
2)
kao nešto sam mislio da tupim o koncertu i o muzici uopšte, ali nisam siguran da sam uopšte kompetentan da bih se sam sa sobom o tome svađao
3)
nešto sam na trčanju razmišljao o ovoj temi trka, organizacije, troškova, i tako svega toga oko čega se kao digla neka prašinica zadnjih dana, ali i za to mi treba puno više vremena i koncentracije od ovog "ček da sednem da na brzaka nešto nakucam".
izvinjavam se za eventualne tipkaće greške
nadugačko, nadam se da ću kasnije stići da napišem više
ne sviđa mi se što se u zadnje vreme sve više "nadam da ću nešto stići", a sve manje stižem da to i uradim.
1) treninzi
u nedelju smo ipak otišli na vožnju biciklama
usput sam svo vreme priželjkivao da skrenemo ka suvoboru, i da možda sretnemo svoje drugove planinare, tj da ih presretnemo
međutim nisam poneo telefon, i tako svo vreme nismo mogli da saznamo gde se tačno nalaze, a vožnja do gore uz rizik da se promašimo, zvučala je, pa, malo sumanuta.
tako da smo ipak otišli na drugu stranu, i lepo se osunčali
ponedeljak je bio dan za trčanje, i po već opisanom scenariju sam bio ubeđen da će nakon bici dana noge da mi budu oduševljene trčanjem. i naravno da nisu bile. nešto sam se kao saplitao, tumarao vamte tamte, a jedini blistavi momenat je bio pokušaj sletanja niz najoštriji spust u okolini. izmerio sam ga negde oko 8.5 minuta, s tim da sam morao dva puta da zastanem zbog slikanja. tuda je nemoguće proći a da ne opališ par slika, pa to ti je. sto puta prođemi sto puta mi deluje spektakularno.
utorak je bio dan za koncert. veče ranije je lola otišla iz čiste zajebancije, i sa verovatnoćom NULA da pita da slučajno nema karata za dip parpl, i da vidiš čuda, vratila se kući lepršajući kao leptirić, sa dve karte u rancu. zbog toga sam morao da skratim trčanje, ali sam zato u tih 1h07' uspeo da nabijem čitavih 15 brdskih kilometara. opet po istom scenariju od dan ranije, očekivao sam potištene noge no nakon pravilnog izbora muzike u telefonu raspalio sam kao lud i smlatio taj krug za samo 2-3 minuta sporije od rekorda staze. nakon skoro dva i po sata po kamenjarima dan ranije, ovo je ispalo više nego spektakularno. nažalost sve je bilo u nekoj osunčanoj magli, kako to već nazvati, i opalio sam samo jednu sliku.
nakon trčanja sam odjurio da od druga preuzmem još dva para NB patika, i odmah jedne odabrao kao moguću obuću za koncert. em je to tip koncerta gde niko nikog neće gledati kako je obučen, em svake nove patike zaslužuju da se bar malo razgaze. gde ćeš bolje prilike od tri sata vožnje auta, dva sata stajanja, dva sata skakanja, i pola sata šetanja tamo-vamo...
dan nakon koncerta sam se probudio, valjda. naime sve do sada nisam uopšte siguran da sam se probudio. uzeo one patike od juče, razgazio ih još sat i po, otprilike, jer ja nisam toliki profi kao neki, da bih na SVAKO trčanje nosio štopericu. dobro, ja je nosim samo jednom mesečno, ako ćemo pošteno. ali tada me dobro zapamti :-)
trčanje je proteklo tako-tako, da ne kažem fifti-fifti. pola na levoj nozi, pola na desnoj, kao i svako trčanje. u toku dana sam na fejsbuku kroz komentar ovome i onome napisao deset blogova, pa se posle ceo dan pitao šta mi je to trebalo. ako ti se ne dangubi, ne treba ni da ideš u kafanu, a ne da se posle žališ što nisi dovoljno bio kod kuće. ovde se pod "kod kuće" misli "u svojoj glavi", umesto na vetrometini trica i kučina.
tako sam u relativno kratkom vremenu ponovio onu šemu da se dan pre i dan posle nekog iskakanja iz rutine treba malo odmoriti, e a sad koliko su dva brdska trčanja od 15km i 17km baš "odmor", to ću da vidim sutra. mada mi deluje da neće biti loše. uglavnom, ovaj eksperiment sa dva koncerta u petak pa u utorak, delovao je vrlo zanimljivo, a već sama činjenica da sam još uvek živ, treba da znači da je eksperiment i uspeo. jeah. čak štaviše, život treba da je tako rešen da postoje koncerti svakog utorka i petka. kad već možeš pet puta nedeljno na posao, sedam puta na trening, pa možeš valjda dva puta i na koncert. bar ovo dok ne dođe proleće i dok broj treninga ne naraste na 10-12 nedeljno.
2)
kao nešto sam mislio da tupim o koncertu i o muzici uopšte, ali nisam siguran da sam uopšte kompetentan da bih se sam sa sobom o tome svađao
3)
nešto sam na trčanju razmišljao o ovoj temi trka, organizacije, troškova, i tako svega toga oko čega se kao digla neka prašinica zadnjih dana, ali i za to mi treba puno više vremena i koncentracije od ovog "ček da sednem da na brzaka nešto nakucam".
izvinjavam se za eventualne tipkaće greške
16 veljače 2014
Uglješino viđenje Reciklažnog maratona
Zahvaljujem se dragom kolegi maratoncu Uglješi Nikoliću, što je ispunio obećanje da će kad-tad dopuniti moj blog svojom pričom, ali mu nikada neću oprostiti što u svojoj priči nijednom nije pomenuo sestru!
Ja bih svojih 10 kilograma medalja bez razmišljanja menjao za samo jedan nokat neke zamišljene Sestre, ako bi mi takvu trampu neko ikada ponudio... :-)
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
2. RECIKLAŽNI MARATON:
Približio se kraj 2013-e, pa sam postavio sebi pitanje da li je moguće da ću i ovu trku propustiti... Jer, mesecima sam "vukao" vrlo neugodnu povredu desne potkolenice koja mi je prvo proredila treninge, zatim ih svela samo na pokušaje i na kraju me potpuno odvojila od staze. Zaista je mučenje gledati druge kako trče trke koje su trebale da ti budu najznačajnije u godini, a ti možeš samo da ih posmatraš, navijaš i plačeš jer si hendikepiran povredom...
Tako da, prelomio sam u sebi da jednostavno moram izaći bar na Reciklažni! A racionalnih razloga za propuštanje tog hepeninga na Keju u NS-u je bila pregršt: totalno sam bio van treninga, 2-3 nedelje pred trku, iako sam polako postajao sposoban za normalno trčanje, imao sam na tapetu svakodnevni, iscrpljujući mnogočasovni fizički posao, koji je bio praćen slabim spavanjem, oskudnom ishranom i jednostavno, nedostatkom energije za ikakav trening kad bi se slučajno otvorila retka prilika za isti...
Al' ajde, reko', da probamo, pa šta bude...
Na brzinu sam sklepao neke nazovi "pripreme" za Reciklažni... :-)
2 dužine od po 35km sa promenom i 3 tempa od sat vremena i to sve u 10-ak dana pred trku, kada normalni trkači skraćuju i zaobilaze ozbiljne treninge... Al' nisam imao kud - morao sam sebi bar nečim da izgradim samopouzdanje, makar i lažno... :-)
Dan pred trku: takođe višečasovni fizički rad, tako da je bilo suđeno da u trku uđem dobrano urušenih rezervi u mišićima i jetri, baš kao što ne treba... A sad, natrpavati se hranom u noći pred trku da bi se nadoknadilo prethodno višenedeljno "gladovanje" bi bilo možda i kontraproduktivno....
Noć pred trku: gotovo nikakvo spavanje i razmišljanje o tome kakve su mi uopšte trenutne mogućnosti, da li ću uopšte završiti trku i da li će mi možda "proraditi" povreda koja je kao prošla... Ali, ipak me je nosila izvesna želja: da određenim internet-trkačima na stazi pokažem gde su u stvarnosti, da i totalno van treninga nekim skepticima zapušim usta, a i da nekima koji za nas, kojima su ultramaratoni specijalnost i glavni prioritet, misle da kao takvi nema teorije da istrčimo iole kvalitetno klasični maraton (a i polu), a kamoli da tu konkurišemo za visok plasman, pokažem da ipak ima izuzetaka u toj njihovoj, ipak potkrepljenoj teoriji... :-)
Subota ujutru: kašnjenje na trku i površno zagrevanje, već po običaju... :-) Pred sam start, pred mene izlazi Zoran Janković i pred svima mi pruža ruku, što me je posebno obradovalo jer verujem da je to konačno označilo kraj našeg sukoba... Trka kreće, a ja naravno ne znam u startu ni s kim se tačno trkam, neke ne poznajem, za neke nisam ni video da li su došli, a neki i trče polumaraton, pa je njihovo zaletanje na startu za mene bezopasno ... :-)
Gledajući maratonce, na čelo odmah izlazi Stranjaković. Ne dozvoljavam mu da pobegne, njegov tempo mi ne predstavlja problem... Ali, čovek je sebi nametnuo tempo koji, po njegovom načinu disanja, nema teorije da duže vreme "proguta", pa onda namerno, možda blago i na ličnu štetu, čak ubrzavam taj njegov tempo, zaobilazeći ga i time ga namamljujući da se "primi" i onda on poželi mene da zaobiđe još više podižući tempo.... i tako sam sebe "uništi"...
U tome sam uspeo, Stranjaković je vrlo brzo počeo da usporava i ostao daleko iza... Jbg, trkamo se, nisam uradio ništa protiv propozicija... :-) Kad smo već kod njih, primećujem da gomila trkača na određenim mestima skraćuju stazu, neki više, neki manje... U više navrata burno napominjem kontrolorima da odmah diskvalifikuju sve koji to zasluže, jer ako ja , kao domaći takmičar, ne skraćujem, nije normalno da to onda gosti čine... :-)
Shvatam da su Janković i Kesić već dosta zaostali: beše mi to čudno, a pogotovo što sam u njihovom društvu primetio i prvog favorita trke, Sašu Antića... Pomislih da sam krenuo prebrzo čim je neko tako vrhunski spreman primetno iza... Inače, trka je bila na dan kada je naglo otoplilo, što mi lično nikako ne odgovara, ali bar se nisam prevario kao mnogi što se tiče oblačenja... Ljudi vidno prokuvaše jer su se pretovarili, a ne zbog samog trčanja...
A glavni utisak od svih vremenskih parametara ostavljao je zaista jak vetar, takav da nas u jednom smeru ubrzava, ali zato u suprotnom mnogo više usporava, koči, ubija i fizički i psihički, ponekad mi se činilo da trčim u mestu... :-)
U takvim okolnostima, pošto se trčalo 10 krugova, valjalo je osmisliti podesnu taktiku kojom bi se doskočilo vetru... Odlučujem da svoje trčanje organizujem kao trčanje tipa (10 x 2,1 km), gde bi se onaj kvalitetni deo trčao niz vetar, a "aktivne pauze" od isto 2,1km uz vetar... Jednostavno, nisam smeo da se junačim sa vetrom: nadjačavanje sa njim bi za mene u tom trenutku bilo ravno "samoubistvu", jer suprotan vetar dodatno povećava napregnutost mišića, slično kao trčanje uspona: a ja, kao što sam već napomenuo, u trku sam ušao dosta iscrljenih mišića i bez ikakvih planinskih treninga u poslednjim mesecima...
Nisam hteo da se kao mulac zaletim uz vetar pokušavajući da držim neki tamo tempo, a onda budem prinuđen da zbog iznemoglosti nogu odustanem daleko pre kraja trke... Kasnije sam saznao da su tu moju taktiku neki videli kao pravilno raspoređene periode krize, i isto tako pravilno, začuđujuće vađenje iz iste... :-)
Tako da, negde u drugom krugu Antić dodaje tempo i zaobilazi me, što sam smatrao kao nešto normalno i očekivano... :-) Ali, nisam mu dao da pobegne previše... Kada je naišao segment niz vetar... vrlo lako ga sustigoh... zaobišao sam ga... ali, naravno, onda kada je nastupio onaj sporiji segment staze (uz vetar), Antić me ponovo sustiže, ovog puta, u okviru grupe trkača za koje se kasnije ispostavilo da su svi polumaratonci... :-)
U tim momentima pokušavam da smanjim lično štetu zbog vetra i trčim iza leđa čas jednog, čas drugog trkača iz ove novonastale grupe, prepuštam im vođstvo, ali i neposredan udar vetra... :-)
"Samo izvolite..." :-)
Nekako sam stekao utisak da Antić potcenjuje svu konkurenciju, pa i mene, kao da neće da se trudi: mnogo priča dok trči, čak usporava u jednom trenutku da bi se lepo uslikao sa prijateljima... (i sâm sam tada usporio, da i ja budem uslikan, da ne ispadne da sam zaobišao čoveka iz netrkačkih razloga...) :-)
Ali, po svim vidnim pokazateljima tela, ni mene nije urušavao taj Antićev tempo... za razliku od ostalih u našoj grupi koji su izuzetno teško disali... Naiđe period kada gomila polumaratonaca počeše polako da završavaju svoje, a i neki maratonci odustaše... Staza se na 6. krugu očistila i tek onda se jasno mogla videti pozicija i sutuacija nas maratonaca... Na čelu Antić i ja, vrlo lako trčimo, kardiovaskularna rezerva neurušena... Daleko iza nas Stranjaković, a zatim Kesić i Janković, ali sa gotovo nikakvom perspektivom da nas stignu, jer se videlo da se dosta muče, da im je već teško, a ne beše preostalo tako malo do kraja... Preostalo je samo da Antić i ja u narednih 2-3 kruga ne posustanemo, možda čak i malo pojačamo, da bi spomenuti izgubili svaku iluziju da nas mogu stići... To smo uspešno odradili... :-)
Ostali, nepomenuti maratonci, objektivno nisu bili u priči za visok plasman što se vrlo brzo videlo već posle par početnih krugova... Ruku na srce, neki su mogli da se prikažu kao daleko bolji, ali su, eto, izabrali da im Reciklazni bude odmor, druženje, slikanje i slično, bez nekog većeg "cimanja"... :-)
Ipak je tada nailazila Nova godina... :-)
E sad, par detalja vezanih sa trčanje sjajnog i prekaljenog Saše Antića, koje se u drugom telu trke pretvorilo u dvoboj sa mnom... Pored toga što mi je delovalo da je čovek ušao (verovatno i s razlogom) potcenjivački u trku, mnogo duže se zadržavao od ostalih na okrepama, kao što, inače, i sam radim, jer ne žalim sekunde da bih se osvežio. Ali, ovo njegovo "zastajkivanje" mi je delovalo više kao neozbiljnost, nedovoljna fokusiranost. Pogotovo sam se začudio kad je Antić počeo i da se prezuva: pomislih da je stvarno preterao ako sad i "tek-onako" menja patike u toku trke...
Zaista prevelik luksus...
(Tada sam bio u zabludi da kod njega sve savršeno funkcioniše, ni ne sanjajući da se čovek našao u ozbiljnim problemima sa stopalima...)
U tom mom dvoboju sa Antićem, za vreme kog smo se više puta smenjivali u vođstvu (ja sam svoju prednost ostvarivao isključivo niz vetar, a on me je stizao i prestizao uz vetar, i obrnuto, sve kao plod moje taktike nadmudrivanja sa vetrom :-) ), Saša mi je u trenucima dok smo bili rame uz rame govorio kako, eto, on ni ne zna ni da li će da trči ceo maraton, kako je imao previše kilometara u poslednje vreme, pa bi mu možda škodilo žešće "cimanje", reče i da je poslednjih noći slabo spavao + put do NS-a...
Nisam tad znao da li je to sve istina, ili "samo "taktičko" opuštanje protivnika. Ali, uspelo mu je, takvim pristupom mi je verovatno nesvesno poremetio fokus... Pogotovo se moj pristup promenio kad sam u par rečenica shvatio da delimo iste stavove po pitanju smisla sporta i zivota... :-) A takav sam, što mi je možda i mana kao trkaču, da ne želim da trkački "nokautiram" prijatelja. Tačnije, želim, ali nekako nisam rešen i naoštren da oflekam nekog koga gotivim kao čoveka i druga, kao onog ko me otvoreno ili tajno mrzi, proziva, ogovara, zagorčava zivot. Kada se trkam sa nekim ološem, nekako dam maksimum, to je van moje kontrole, ne žalim ni najmanje da ugazim takve na stazi... :-)
Uz sve to, sve do pred sam kraj trke, nisam ni sanjao, jednostavno, nisam verovao da mogu na kraju ostaviti iza sebe sjajnog Antića... kako zbog njegovog nesumnjivog iskustva i kvaliteta dokazanog osvarenim vremenima i visokim plasmanima na jakim trkama, tako i zbog skepticizma da umoran, van treninga i sl. mogu nešto kvalitetno da napravim... I tako, došli smo na oko 2 kruga do cilja...
Saša mi je delovao dosta ozbiljnije: predloži da ubrzamo poslednja 2 kruga na po 18min. On tako i uradi, ubrza, a ja sam samo odmahnuo rukom, ne želeći da jurim neko tamo vreme po tako nenormalnom vetru, već samo želeći da sam finiš dočekam sa prihvatljivim zaostatkom za rivalom... :-)
Ali, to Sašino ubrzanje je bilo kratkog daha, verovatno je i njega u tome sprečavao tada suprotan vetar... I još nešto bitnije: primetio sam da se Saša u par navrata, u vreme istrčavanja poslednjih krugova, dosta ozbiljno zadihao... dok sam se ja osećao još uvek "lepo"... :-)
Tada sam definitivno poverovao da ga mozda mogu savladati... Izabrao sam da budem strpljiv do pred sam kraj, a onda da "krvnički" ubrzam i time ga dobijem kada što sam mnoge do tad... Pojma nisam imao da Saša takođe uvek poseduje jako oružje u finišu, ma o koliko dugačkoj trci da se radi... :-) Verovatno jer smo se slabo i sretali na trkama, pa praktično ne poznajemo jedan drugom mogućnosti...
A zatim, jedan, možda i ključan detalj trke: Saša je na samo par kilometara (1 i po krug) do kraja drugi put "ušao u pit-stop" i ponovo počeo da se prezuva... Neverovatno! Pomislih: " Nije valjda lud da sad na to bespotrebno gubi vreme!". E, tad sam se tek osvestio i ukapirao da je čovek sve vreme bio u ozbiljnim problemima sa stopalima, da samim tim ne moze da istrči na način na koji je naumio, da (bar to) nikako nije plod njegove neozbiljnosti i potcenjivanja.... :-)
Ja zgranut, polako protrčavam pored njega i gledam šta se dešava... Da sam tad bio normalan, pravi trkač, trebao sam tad da "trgnem" što jače, zaista je bilo malo ostalo do kraja... i verovatno bi to bilo dovoljno da me Saša ne stigne, bez obzira što se konsolidovao i počeo da ubrzava... Nekako sam sebi bio uvrteo u glavu da kao "pod obavezno" moram biti do pred kraj iza Saše, a onda ga eventualno dobiti u zadnjim stotinama ili desetinama metara... Jednostavno, mentalno se nisam snašao u novonastaloj situaciji... nego sam nastavio onaj svoj tempo "pod ručnom"... što je, ispostaviće se kasnije, bilo dovoljno da Saši ne pobegnem previše da izgubi svaku nadu da me može stići...
I još jedna misao me je mučila: "Bože, zašto mi ovaj čovek ovo radi! Sad i ako ga pobedim, svi će reći da sam ga dobio zato što se prezuvao, ne trkačkim kvalitetom, i to će da ponavljaju bezbroj puta nakon trke čime će mi smučiti tu eventualnu veliku pobedu!" A postojala je i sledeća bojazan, ne bez razloga: pomislih da, ako sad ubrzam, pogotovo ako "silujem" u segmentu koji je uz vetar, mogu ući u teški problem sa mišićima (možda i toliko da moram odustati sa ikakvim trčanjem) jer nisam ušao fit u trku, a uvek je svašta moguće da se desi na kraju trke kod naglih poteza nekog tada, po treningu nespremnog, kao što sam ja tad bio ... :-)
I onda da mi zbog borbe za prvo mesto izmakne i sasvim zasluženo drugo mesto koje sam celu trku gradio (koje bi bilo takođe veliki uspeh za mene, pogotovo tada), možda čak i treće... Baš bi bilo glupo i bezveze! Fokus mi definitivno beše poremećen, umesto da bez kompromisa dokrajčim rivala dok je "ranjen", ja rasipam energiju na razmišljanje... :-)
Neoprostivo... :-)
I zaslužuje kaznu...
Tako je Saša, nakon što se konsolidovao, metar po metar stizao moju veliku prednost i u poslednja oko 2km smo bili rame uz rame... Nisam uopšte bio nesrećan (kao što bi možda bilo normalno) što sam izgubio tako veliku prednost baš kada nije trebalo... :-) Nekako mi je bilo lakše što mi se, eto, sam kad smo rame uz rame, pruža prilika da eventualno pobedim Sašu na sasvim pošten način... ako budem bolje izveo sam finiš, a ne onako, na kvarno, zbog njegovog prezuvanja... :-)
Na tih oko 2km do kraja, Saša je stravično ubrzao, ja nastavio da ga pratim ulažući dosta energije, ali čuvajući dovoljno... :-) A taj žestok tempo smo "tukli" posle 40-ak istrčanih kilometara! To je svakako bio pokazatelj da smo obojica sigurno mogli bolje od onih "cifri" koje smo na kraju ostvarili... Publika svesrdno podržava 2 najkvalitetnija maratonca na stazi uz Dunav u tom trenutku... U momentu dok smo Saša i ja bili na svega 200 metara od poslednjeg okreta (od kog ima vrlo malo, oko 400m do cilja), Saša stiže da mi kaže da se on ne boji finiša ni sa kim, jer žestoko radi na brzini sa sjajnom Anom Subotić, a da se već navikao da sve "pokopava" u finišu...
Pomislih: "Samo ti pričaj, videcemo... :-)"
Iskreno, nisam baš mnogo verovao da Saša moze sprinterski da ubrza u poslednjih 100-400m, naprosto jer nisam tome nikad bio svedok, a i retkost je da maratonci mogu izvesti tako nešto... što, eto, samo "slučajno" mogu... :-)
I dogodi se onako kako je sam Saša nagovestio: poslednji put smo okrenuli, malo još održavali prethodni jak tempo... i onda... na oko 300m do cilja... Saša sprinterski ubrza, ne mogu reći da nisam očekivao, ali tako nešto, na trkama velike dužine, zaista nisam doživeo...
Ostao sam kao ukopan od iznenađenja na svom prethodnom tempu, dok sam ukapirao šta se događa, Saša mi već beše previše odmakao, ja čisto radi reda "grunuo" najviše što mogu (što nije bilo baš onako brzo kao što sam spreman da izvedem, jer ipak je sprint bio protiv jakog vetra... :-) ), ali već je bilo kasno...
Preostalo je samo da iskreno čestitam velikom trkaču i čoveku na sasvim zasluzenoj pobedi....
Smatram da sam i sam dobio na Reciklažnom tačno ono što sam zasluživao u tom trenutku... :-) U svakom slučaju, posle ove trke sam, kao trkač, pametniji nego što sam bio pre nje... Jedno veliko iskustvo za mene...:-)
Ja bih svojih 10 kilograma medalja bez razmišljanja menjao za samo jedan nokat neke zamišljene Sestre, ako bi mi takvu trampu neko ikada ponudio... :-)
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
2. RECIKLAŽNI MARATON:
Približio se kraj 2013-e, pa sam postavio sebi pitanje da li je moguće da ću i ovu trku propustiti... Jer, mesecima sam "vukao" vrlo neugodnu povredu desne potkolenice koja mi je prvo proredila treninge, zatim ih svela samo na pokušaje i na kraju me potpuno odvojila od staze. Zaista je mučenje gledati druge kako trče trke koje su trebale da ti budu najznačajnije u godini, a ti možeš samo da ih posmatraš, navijaš i plačeš jer si hendikepiran povredom...
Tako da, prelomio sam u sebi da jednostavno moram izaći bar na Reciklažni! A racionalnih razloga za propuštanje tog hepeninga na Keju u NS-u je bila pregršt: totalno sam bio van treninga, 2-3 nedelje pred trku, iako sam polako postajao sposoban za normalno trčanje, imao sam na tapetu svakodnevni, iscrpljujući mnogočasovni fizički posao, koji je bio praćen slabim spavanjem, oskudnom ishranom i jednostavno, nedostatkom energije za ikakav trening kad bi se slučajno otvorila retka prilika za isti...
Al' ajde, reko', da probamo, pa šta bude...
Na brzinu sam sklepao neke nazovi "pripreme" za Reciklažni... :-)
2 dužine od po 35km sa promenom i 3 tempa od sat vremena i to sve u 10-ak dana pred trku, kada normalni trkači skraćuju i zaobilaze ozbiljne treninge... Al' nisam imao kud - morao sam sebi bar nečim da izgradim samopouzdanje, makar i lažno... :-)
Dan pred trku: takođe višečasovni fizički rad, tako da je bilo suđeno da u trku uđem dobrano urušenih rezervi u mišićima i jetri, baš kao što ne treba... A sad, natrpavati se hranom u noći pred trku da bi se nadoknadilo prethodno višenedeljno "gladovanje" bi bilo možda i kontraproduktivno....
Noć pred trku: gotovo nikakvo spavanje i razmišljanje o tome kakve su mi uopšte trenutne mogućnosti, da li ću uopšte završiti trku i da li će mi možda "proraditi" povreda koja je kao prošla... Ali, ipak me je nosila izvesna želja: da određenim internet-trkačima na stazi pokažem gde su u stvarnosti, da i totalno van treninga nekim skepticima zapušim usta, a i da nekima koji za nas, kojima su ultramaratoni specijalnost i glavni prioritet, misle da kao takvi nema teorije da istrčimo iole kvalitetno klasični maraton (a i polu), a kamoli da tu konkurišemo za visok plasman, pokažem da ipak ima izuzetaka u toj njihovoj, ipak potkrepljenoj teoriji... :-)
Subota ujutru: kašnjenje na trku i površno zagrevanje, već po običaju... :-) Pred sam start, pred mene izlazi Zoran Janković i pred svima mi pruža ruku, što me je posebno obradovalo jer verujem da je to konačno označilo kraj našeg sukoba... Trka kreće, a ja naravno ne znam u startu ni s kim se tačno trkam, neke ne poznajem, za neke nisam ni video da li su došli, a neki i trče polumaraton, pa je njihovo zaletanje na startu za mene bezopasno ... :-)
Gledajući maratonce, na čelo odmah izlazi Stranjaković. Ne dozvoljavam mu da pobegne, njegov tempo mi ne predstavlja problem... Ali, čovek je sebi nametnuo tempo koji, po njegovom načinu disanja, nema teorije da duže vreme "proguta", pa onda namerno, možda blago i na ličnu štetu, čak ubrzavam taj njegov tempo, zaobilazeći ga i time ga namamljujući da se "primi" i onda on poželi mene da zaobiđe još više podižući tempo.... i tako sam sebe "uništi"...
U tome sam uspeo, Stranjaković je vrlo brzo počeo da usporava i ostao daleko iza... Jbg, trkamo se, nisam uradio ništa protiv propozicija... :-) Kad smo već kod njih, primećujem da gomila trkača na određenim mestima skraćuju stazu, neki više, neki manje... U više navrata burno napominjem kontrolorima da odmah diskvalifikuju sve koji to zasluže, jer ako ja , kao domaći takmičar, ne skraćujem, nije normalno da to onda gosti čine... :-)
Shvatam da su Janković i Kesić već dosta zaostali: beše mi to čudno, a pogotovo što sam u njihovom društvu primetio i prvog favorita trke, Sašu Antića... Pomislih da sam krenuo prebrzo čim je neko tako vrhunski spreman primetno iza... Inače, trka je bila na dan kada je naglo otoplilo, što mi lično nikako ne odgovara, ali bar se nisam prevario kao mnogi što se tiče oblačenja... Ljudi vidno prokuvaše jer su se pretovarili, a ne zbog samog trčanja...
A glavni utisak od svih vremenskih parametara ostavljao je zaista jak vetar, takav da nas u jednom smeru ubrzava, ali zato u suprotnom mnogo više usporava, koči, ubija i fizički i psihički, ponekad mi se činilo da trčim u mestu... :-)
U takvim okolnostima, pošto se trčalo 10 krugova, valjalo je osmisliti podesnu taktiku kojom bi se doskočilo vetru... Odlučujem da svoje trčanje organizujem kao trčanje tipa (10 x 2,1 km), gde bi se onaj kvalitetni deo trčao niz vetar, a "aktivne pauze" od isto 2,1km uz vetar... Jednostavno, nisam smeo da se junačim sa vetrom: nadjačavanje sa njim bi za mene u tom trenutku bilo ravno "samoubistvu", jer suprotan vetar dodatno povećava napregnutost mišića, slično kao trčanje uspona: a ja, kao što sam već napomenuo, u trku sam ušao dosta iscrljenih mišića i bez ikakvih planinskih treninga u poslednjim mesecima...
Nisam hteo da se kao mulac zaletim uz vetar pokušavajući da držim neki tamo tempo, a onda budem prinuđen da zbog iznemoglosti nogu odustanem daleko pre kraja trke... Kasnije sam saznao da su tu moju taktiku neki videli kao pravilno raspoređene periode krize, i isto tako pravilno, začuđujuće vađenje iz iste... :-)
Tako da, negde u drugom krugu Antić dodaje tempo i zaobilazi me, što sam smatrao kao nešto normalno i očekivano... :-) Ali, nisam mu dao da pobegne previše... Kada je naišao segment niz vetar... vrlo lako ga sustigoh... zaobišao sam ga... ali, naravno, onda kada je nastupio onaj sporiji segment staze (uz vetar), Antić me ponovo sustiže, ovog puta, u okviru grupe trkača za koje se kasnije ispostavilo da su svi polumaratonci... :-)
U tim momentima pokušavam da smanjim lično štetu zbog vetra i trčim iza leđa čas jednog, čas drugog trkača iz ove novonastale grupe, prepuštam im vođstvo, ali i neposredan udar vetra... :-)
"Samo izvolite..." :-)
Nekako sam stekao utisak da Antić potcenjuje svu konkurenciju, pa i mene, kao da neće da se trudi: mnogo priča dok trči, čak usporava u jednom trenutku da bi se lepo uslikao sa prijateljima... (i sâm sam tada usporio, da i ja budem uslikan, da ne ispadne da sam zaobišao čoveka iz netrkačkih razloga...) :-)
Ali, po svim vidnim pokazateljima tela, ni mene nije urušavao taj Antićev tempo... za razliku od ostalih u našoj grupi koji su izuzetno teško disali... Naiđe period kada gomila polumaratonaca počeše polako da završavaju svoje, a i neki maratonci odustaše... Staza se na 6. krugu očistila i tek onda se jasno mogla videti pozicija i sutuacija nas maratonaca... Na čelu Antić i ja, vrlo lako trčimo, kardiovaskularna rezerva neurušena... Daleko iza nas Stranjaković, a zatim Kesić i Janković, ali sa gotovo nikakvom perspektivom da nas stignu, jer se videlo da se dosta muče, da im je već teško, a ne beše preostalo tako malo do kraja... Preostalo je samo da Antić i ja u narednih 2-3 kruga ne posustanemo, možda čak i malo pojačamo, da bi spomenuti izgubili svaku iluziju da nas mogu stići... To smo uspešno odradili... :-)
Ostali, nepomenuti maratonci, objektivno nisu bili u priči za visok plasman što se vrlo brzo videlo već posle par početnih krugova... Ruku na srce, neki su mogli da se prikažu kao daleko bolji, ali su, eto, izabrali da im Reciklazni bude odmor, druženje, slikanje i slično, bez nekog većeg "cimanja"... :-)
Ipak je tada nailazila Nova godina... :-)
E sad, par detalja vezanih sa trčanje sjajnog i prekaljenog Saše Antića, koje se u drugom telu trke pretvorilo u dvoboj sa mnom... Pored toga što mi je delovalo da je čovek ušao (verovatno i s razlogom) potcenjivački u trku, mnogo duže se zadržavao od ostalih na okrepama, kao što, inače, i sam radim, jer ne žalim sekunde da bih se osvežio. Ali, ovo njegovo "zastajkivanje" mi je delovalo više kao neozbiljnost, nedovoljna fokusiranost. Pogotovo sam se začudio kad je Antić počeo i da se prezuva: pomislih da je stvarno preterao ako sad i "tek-onako" menja patike u toku trke...
Zaista prevelik luksus...
(Tada sam bio u zabludi da kod njega sve savršeno funkcioniše, ni ne sanjajući da se čovek našao u ozbiljnim problemima sa stopalima...)
U tom mom dvoboju sa Antićem, za vreme kog smo se više puta smenjivali u vođstvu (ja sam svoju prednost ostvarivao isključivo niz vetar, a on me je stizao i prestizao uz vetar, i obrnuto, sve kao plod moje taktike nadmudrivanja sa vetrom :-) ), Saša mi je u trenucima dok smo bili rame uz rame govorio kako, eto, on ni ne zna ni da li će da trči ceo maraton, kako je imao previše kilometara u poslednje vreme, pa bi mu možda škodilo žešće "cimanje", reče i da je poslednjih noći slabo spavao + put do NS-a...
Nisam tad znao da li je to sve istina, ili "samo "taktičko" opuštanje protivnika. Ali, uspelo mu je, takvim pristupom mi je verovatno nesvesno poremetio fokus... Pogotovo se moj pristup promenio kad sam u par rečenica shvatio da delimo iste stavove po pitanju smisla sporta i zivota... :-) A takav sam, što mi je možda i mana kao trkaču, da ne želim da trkački "nokautiram" prijatelja. Tačnije, želim, ali nekako nisam rešen i naoštren da oflekam nekog koga gotivim kao čoveka i druga, kao onog ko me otvoreno ili tajno mrzi, proziva, ogovara, zagorčava zivot. Kada se trkam sa nekim ološem, nekako dam maksimum, to je van moje kontrole, ne žalim ni najmanje da ugazim takve na stazi... :-)
Uz sve to, sve do pred sam kraj trke, nisam ni sanjao, jednostavno, nisam verovao da mogu na kraju ostaviti iza sebe sjajnog Antića... kako zbog njegovog nesumnjivog iskustva i kvaliteta dokazanog osvarenim vremenima i visokim plasmanima na jakim trkama, tako i zbog skepticizma da umoran, van treninga i sl. mogu nešto kvalitetno da napravim... I tako, došli smo na oko 2 kruga do cilja...
Saša mi je delovao dosta ozbiljnije: predloži da ubrzamo poslednja 2 kruga na po 18min. On tako i uradi, ubrza, a ja sam samo odmahnuo rukom, ne želeći da jurim neko tamo vreme po tako nenormalnom vetru, već samo želeći da sam finiš dočekam sa prihvatljivim zaostatkom za rivalom... :-)
Ali, to Sašino ubrzanje je bilo kratkog daha, verovatno je i njega u tome sprečavao tada suprotan vetar... I još nešto bitnije: primetio sam da se Saša u par navrata, u vreme istrčavanja poslednjih krugova, dosta ozbiljno zadihao... dok sam se ja osećao još uvek "lepo"... :-)
Tada sam definitivno poverovao da ga mozda mogu savladati... Izabrao sam da budem strpljiv do pred sam kraj, a onda da "krvnički" ubrzam i time ga dobijem kada što sam mnoge do tad... Pojma nisam imao da Saša takođe uvek poseduje jako oružje u finišu, ma o koliko dugačkoj trci da se radi... :-) Verovatno jer smo se slabo i sretali na trkama, pa praktično ne poznajemo jedan drugom mogućnosti...
A zatim, jedan, možda i ključan detalj trke: Saša je na samo par kilometara (1 i po krug) do kraja drugi put "ušao u pit-stop" i ponovo počeo da se prezuva... Neverovatno! Pomislih: " Nije valjda lud da sad na to bespotrebno gubi vreme!". E, tad sam se tek osvestio i ukapirao da je čovek sve vreme bio u ozbiljnim problemima sa stopalima, da samim tim ne moze da istrči na način na koji je naumio, da (bar to) nikako nije plod njegove neozbiljnosti i potcenjivanja.... :-)
Ja zgranut, polako protrčavam pored njega i gledam šta se dešava... Da sam tad bio normalan, pravi trkač, trebao sam tad da "trgnem" što jače, zaista je bilo malo ostalo do kraja... i verovatno bi to bilo dovoljno da me Saša ne stigne, bez obzira što se konsolidovao i počeo da ubrzava... Nekako sam sebi bio uvrteo u glavu da kao "pod obavezno" moram biti do pred kraj iza Saše, a onda ga eventualno dobiti u zadnjim stotinama ili desetinama metara... Jednostavno, mentalno se nisam snašao u novonastaloj situaciji... nego sam nastavio onaj svoj tempo "pod ručnom"... što je, ispostaviće se kasnije, bilo dovoljno da Saši ne pobegnem previše da izgubi svaku nadu da me može stići...
I još jedna misao me je mučila: "Bože, zašto mi ovaj čovek ovo radi! Sad i ako ga pobedim, svi će reći da sam ga dobio zato što se prezuvao, ne trkačkim kvalitetom, i to će da ponavljaju bezbroj puta nakon trke čime će mi smučiti tu eventualnu veliku pobedu!" A postojala je i sledeća bojazan, ne bez razloga: pomislih da, ako sad ubrzam, pogotovo ako "silujem" u segmentu koji je uz vetar, mogu ući u teški problem sa mišićima (možda i toliko da moram odustati sa ikakvim trčanjem) jer nisam ušao fit u trku, a uvek je svašta moguće da se desi na kraju trke kod naglih poteza nekog tada, po treningu nespremnog, kao što sam ja tad bio ... :-)
I onda da mi zbog borbe za prvo mesto izmakne i sasvim zasluženo drugo mesto koje sam celu trku gradio (koje bi bilo takođe veliki uspeh za mene, pogotovo tada), možda čak i treće... Baš bi bilo glupo i bezveze! Fokus mi definitivno beše poremećen, umesto da bez kompromisa dokrajčim rivala dok je "ranjen", ja rasipam energiju na razmišljanje... :-)
Neoprostivo... :-)
I zaslužuje kaznu...
Tako je Saša, nakon što se konsolidovao, metar po metar stizao moju veliku prednost i u poslednja oko 2km smo bili rame uz rame... Nisam uopšte bio nesrećan (kao što bi možda bilo normalno) što sam izgubio tako veliku prednost baš kada nije trebalo... :-) Nekako mi je bilo lakše što mi se, eto, sam kad smo rame uz rame, pruža prilika da eventualno pobedim Sašu na sasvim pošten način... ako budem bolje izveo sam finiš, a ne onako, na kvarno, zbog njegovog prezuvanja... :-)
Na tih oko 2km do kraja, Saša je stravično ubrzao, ja nastavio da ga pratim ulažući dosta energije, ali čuvajući dovoljno... :-) A taj žestok tempo smo "tukli" posle 40-ak istrčanih kilometara! To je svakako bio pokazatelj da smo obojica sigurno mogli bolje od onih "cifri" koje smo na kraju ostvarili... Publika svesrdno podržava 2 najkvalitetnija maratonca na stazi uz Dunav u tom trenutku... U momentu dok smo Saša i ja bili na svega 200 metara od poslednjeg okreta (od kog ima vrlo malo, oko 400m do cilja), Saša stiže da mi kaže da se on ne boji finiša ni sa kim, jer žestoko radi na brzini sa sjajnom Anom Subotić, a da se već navikao da sve "pokopava" u finišu...
Pomislih: "Samo ti pričaj, videcemo... :-)"
Iskreno, nisam baš mnogo verovao da Saša moze sprinterski da ubrza u poslednjih 100-400m, naprosto jer nisam tome nikad bio svedok, a i retkost je da maratonci mogu izvesti tako nešto... što, eto, samo "slučajno" mogu... :-)
I dogodi se onako kako je sam Saša nagovestio: poslednji put smo okrenuli, malo još održavali prethodni jak tempo... i onda... na oko 300m do cilja... Saša sprinterski ubrza, ne mogu reći da nisam očekivao, ali tako nešto, na trkama velike dužine, zaista nisam doživeo...
Ostao sam kao ukopan od iznenađenja na svom prethodnom tempu, dok sam ukapirao šta se događa, Saša mi već beše previše odmakao, ja čisto radi reda "grunuo" najviše što mogu (što nije bilo baš onako brzo kao što sam spreman da izvedem, jer ipak je sprint bio protiv jakog vetra... :-) ), ali već je bilo kasno...
Preostalo je samo da iskreno čestitam velikom trkaču i čoveku na sasvim zasluzenoj pobedi....
Smatram da sam i sam dobio na Reciklažnom tačno ono što sam zasluživao u tom trenutku... :-) U svakom slučaju, posle ove trke sam, kao trkač, pametniji nego što sam bio pre nje... Jedno veliko iskustvo za mene...:-)
kraj nedelje, huh
(smajli za koji ne znaš da li je uzdahnuo, ili odahnuo)
nedelja ujutru, slušam willie nelsona i pišem blog...
šta ćeš više od života, ako imaš sat vremena "viška"?
neki daleki plan je podrazumevao da danas odemo sa ekipom na planinarenje. međutim stvari su se iskomplikovale jer je predložena tura imala dva totalno blesava detalja.
1) trebalo je ustati u 4 ujutru da bi se krenulo vozom u 5, što bi svakog drugog vikenda bilo "piece of cake" ali nakon prethodne noći kad smo spavali od 03 do 08, možete misliti koliko je to uopšte zdravo
2) kraj ture je trebao da bude na Rajcu i to kad već pada mrak, a mi radimo u ponedeljak. tako je taj princip "nekako se snaći za povratak kući" umesto bezbrižnog završetka dana i sređivanja utisaka, mogao da se pretvori u beskrajno premaranje i noćnu moru (igra reči jer bi se kući vratili uveliko po mraku).
3) na stranu što niko nema pojma kako bi u ponedeljak prestajao dan na poslu, ako u nedelju ustane u 4 ujutru i vrati se sa pešačenja negde oko 8 uveče, u najboljem slučaju.
tako sam juče ceo dan kombinovao i nisam ništa uspeo da smislim
bila je varijanta da skrenemo sa Suvobora u Mionicu, ili na pola puta Divčibare-Suvobor da okrenemo nazad (jer iz Divčibara ima bus za Va u 16:30), ali je i jedno i drugo delovalo premalo interesantno u odnosu na to koliko bi smo se izmaltretirali.
da se bar kretalo onim standardnim vozom u 9:00 išli bi sigurno pa makar bilo gde, jer bi, jednom dobro naspavani, mogli da se upustimo u svaku moguću ludoriju koja ne bi trajala duže od 7-8 sati. ali nažalost, ovo je stvarno bila ubitačna kombinacija za nekog ko je premoren dočekao vikend.
obzirom da smo do zadnjeg trenutka gajili nadu da ćemo "nešto smisliti", celu noć su na kuhinjskom stolu čekale dve pite (od sira i od jabuka), ali džaba ti sve to kad nismo stigli ni da se spakujemo, čak i da sam se probudio u 4 morao bih na planinarenje u boksericama + gornjem delu pidžame.
dan ranije (sad cepam kroz sećanje unatraške) sam pošao na trčanje, uključio slušalice u telefon, došao na izlaznu kapiju, kad zvoni telefom, drug mi je tu na 350m od kuće i pita me kada i kako mogu da uzmem nove patike. ja odmah otrčim do njega, preuzmem kutiju i dotrčim nazad. kad sam već morao da se vraćam u kuću, na brzaka prepertlam te nove patike i odem da ih "testiram". neke lagane minimalističke za off-road trčanje. tako sam u hodu (bukvalno) promenio i plan kuda ću ići, pa sam pratio staze uz reku Gradac i kasnije malo otišao uzbrdo, da vidim kako deluju na usponu i spustu. sveukupno 16km tempo trčanja, iliti nekakvog tempo-fartleka. u ludilu zakačih neko drvo i zamalo pocepah dres, srećom sam samo pocepao kožu na podlaktici, a ni patikama nije ništa bilo.
dan ranije smo planirali taj koncert kasno uveče, no meni su uživancija svi koncerti u Gun Club-u jer u sarajevskoj uvek imaš mesta da se parkiraš na 100m od ulaska u klub, plus do/od tamo mi je laka vožnja autom jer praktično ni ne uđem u centar beograda. nešto sam kao čekao da stane kiša, i dočekao, zatim cepio 15km "tempića", ručali na brzaka, obukli se za izlazak možeš misliti kako - uz sive farmerke sam obukao brooks patike za trku, sivo-crne ali sa zelenim detaljima da bi mi se uklopila košulja sa zelenim kockicama, hahahahaha, nikad neću zaboraviti kako me je bledo pogledalo par onih klinki u starkama - i ne da sam se slagao uz Lolinu pletenu bluzu, ma kao kombinacija dve reklame, jedne za jeftino pivo i neke druge za prašak za pecivo. čoveče kolika je bila ova rečenica!?? stigli kući u pola 3 ujutru, baš kako sam i zamišljao da će da ispadne, pa vam je otud savršeno jasno zašto sam trening pre i posle te noći skratio na 15 odnosno 16km, bio je to neki čudan sendvič...
dva prethodna dana sam, nakon onog opevanog glupiranja kroz sred kamenoloma, otrčao tako "dva obična treninga". u sredu 18km po Strmnoj Gori s tim da je prvih 8km Lola išla biciklom pored mene a kasnije sam ja zalomio u brda. malo sam eksperimentisao ali nisam bio pripremljen uz pomoć google earth tako da su me svi pokušaji "da vidim ima li tamo negde dalje puta" završili tako što sam neku livadu ili njivu upotrebio kao kružni tok i vratio se odakle sam pošao. dobro, sad bar znam kuda NE MOŽE da se prođe. i to je nešto...
u četvrtak sam otrčao najklasičnijih pretežno asfaltnih 23km za 1h55 što je ispao savršeni prosek od 5'/km, i nekih 400m uspona (i 400m spusta, naravno). bio sam nešto oduševljen time kako mi je lako da trčim u patikama za asfalt, u odnosu na one za trail, kao da mi se to dogodilo prvi put u životu. ali nekako, nemam pojma, tog dana mi je bilo POSEBNO lako da trčim i svo vreme sam bio bliži Tempu nego Dužini. verovatno jer sam dan ranije prešao SAMO tih brdskih 18km, kao odmor od onih 3.5h planinske dužine. ili to, ili je ovde neko poludeo.
i tako. napolju je sve toplije i sunčanije, nadam se da ćemo za promenu od ovog silnog trčanja uspeti da odemo negde biciklama, jer ako vreme bude po najavi trebalo bi da može da se vozi u kratkoj opremi (???). ili to, ili je JOŠ neko poludeo, pa sad da li zima, ili meteorolozi, ili mi, ko će ga znati u ovoj opštoj ludnici zvanoj "desete". tipa ono osamdesete, devedesete, jbg ovo su desete, koliko god to moglo idiotski da zvuči. a ni ona pita se neće baciti :-)
nedelja ujutru, slušam willie nelsona i pišem blog...
šta ćeš više od života, ako imaš sat vremena "viška"?
neki daleki plan je podrazumevao da danas odemo sa ekipom na planinarenje. međutim stvari su se iskomplikovale jer je predložena tura imala dva totalno blesava detalja.
1) trebalo je ustati u 4 ujutru da bi se krenulo vozom u 5, što bi svakog drugog vikenda bilo "piece of cake" ali nakon prethodne noći kad smo spavali od 03 do 08, možete misliti koliko je to uopšte zdravo
2) kraj ture je trebao da bude na Rajcu i to kad već pada mrak, a mi radimo u ponedeljak. tako je taj princip "nekako se snaći za povratak kući" umesto bezbrižnog završetka dana i sređivanja utisaka, mogao da se pretvori u beskrajno premaranje i noćnu moru (igra reči jer bi se kući vratili uveliko po mraku).
3) na stranu što niko nema pojma kako bi u ponedeljak prestajao dan na poslu, ako u nedelju ustane u 4 ujutru i vrati se sa pešačenja negde oko 8 uveče, u najboljem slučaju.
tako sam juče ceo dan kombinovao i nisam ništa uspeo da smislim
bila je varijanta da skrenemo sa Suvobora u Mionicu, ili na pola puta Divčibare-Suvobor da okrenemo nazad (jer iz Divčibara ima bus za Va u 16:30), ali je i jedno i drugo delovalo premalo interesantno u odnosu na to koliko bi smo se izmaltretirali.
da se bar kretalo onim standardnim vozom u 9:00 išli bi sigurno pa makar bilo gde, jer bi, jednom dobro naspavani, mogli da se upustimo u svaku moguću ludoriju koja ne bi trajala duže od 7-8 sati. ali nažalost, ovo je stvarno bila ubitačna kombinacija za nekog ko je premoren dočekao vikend.
obzirom da smo do zadnjeg trenutka gajili nadu da ćemo "nešto smisliti", celu noć su na kuhinjskom stolu čekale dve pite (od sira i od jabuka), ali džaba ti sve to kad nismo stigli ni da se spakujemo, čak i da sam se probudio u 4 morao bih na planinarenje u boksericama + gornjem delu pidžame.
dan ranije (sad cepam kroz sećanje unatraške) sam pošao na trčanje, uključio slušalice u telefon, došao na izlaznu kapiju, kad zvoni telefom, drug mi je tu na 350m od kuće i pita me kada i kako mogu da uzmem nove patike. ja odmah otrčim do njega, preuzmem kutiju i dotrčim nazad. kad sam već morao da se vraćam u kuću, na brzaka prepertlam te nove patike i odem da ih "testiram". neke lagane minimalističke za off-road trčanje. tako sam u hodu (bukvalno) promenio i plan kuda ću ići, pa sam pratio staze uz reku Gradac i kasnije malo otišao uzbrdo, da vidim kako deluju na usponu i spustu. sveukupno 16km tempo trčanja, iliti nekakvog tempo-fartleka. u ludilu zakačih neko drvo i zamalo pocepah dres, srećom sam samo pocepao kožu na podlaktici, a ni patikama nije ništa bilo.
dan ranije smo planirali taj koncert kasno uveče, no meni su uživancija svi koncerti u Gun Club-u jer u sarajevskoj uvek imaš mesta da se parkiraš na 100m od ulaska u klub, plus do/od tamo mi je laka vožnja autom jer praktično ni ne uđem u centar beograda. nešto sam kao čekao da stane kiša, i dočekao, zatim cepio 15km "tempića", ručali na brzaka, obukli se za izlazak možeš misliti kako - uz sive farmerke sam obukao brooks patike za trku, sivo-crne ali sa zelenim detaljima da bi mi se uklopila košulja sa zelenim kockicama, hahahahaha, nikad neću zaboraviti kako me je bledo pogledalo par onih klinki u starkama - i ne da sam se slagao uz Lolinu pletenu bluzu, ma kao kombinacija dve reklame, jedne za jeftino pivo i neke druge za prašak za pecivo. čoveče kolika je bila ova rečenica!?? stigli kući u pola 3 ujutru, baš kako sam i zamišljao da će da ispadne, pa vam je otud savršeno jasno zašto sam trening pre i posle te noći skratio na 15 odnosno 16km, bio je to neki čudan sendvič...
dva prethodna dana sam, nakon onog opevanog glupiranja kroz sred kamenoloma, otrčao tako "dva obična treninga". u sredu 18km po Strmnoj Gori s tim da je prvih 8km Lola išla biciklom pored mene a kasnije sam ja zalomio u brda. malo sam eksperimentisao ali nisam bio pripremljen uz pomoć google earth tako da su me svi pokušaji "da vidim ima li tamo negde dalje puta" završili tako što sam neku livadu ili njivu upotrebio kao kružni tok i vratio se odakle sam pošao. dobro, sad bar znam kuda NE MOŽE da se prođe. i to je nešto...
u četvrtak sam otrčao najklasičnijih pretežno asfaltnih 23km za 1h55 što je ispao savršeni prosek od 5'/km, i nekih 400m uspona (i 400m spusta, naravno). bio sam nešto oduševljen time kako mi je lako da trčim u patikama za asfalt, u odnosu na one za trail, kao da mi se to dogodilo prvi put u životu. ali nekako, nemam pojma, tog dana mi je bilo POSEBNO lako da trčim i svo vreme sam bio bliži Tempu nego Dužini. verovatno jer sam dan ranije prešao SAMO tih brdskih 18km, kao odmor od onih 3.5h planinske dužine. ili to, ili je ovde neko poludeo.
i tako. napolju je sve toplije i sunčanije, nadam se da ćemo za promenu od ovog silnog trčanja uspeti da odemo negde biciklama, jer ako vreme bude po najavi trebalo bi da može da se vozi u kratkoj opremi (???). ili to, ili je JOŠ neko poludeo, pa sad da li zima, ili meteorolozi, ili mi, ko će ga znati u ovoj opštoj ludnici zvanoj "desete". tipa ono osamdesete, devedesete, jbg ovo su desete, koliko god to moglo idiotski da zvuči. a ni ona pita se neće baciti :-)
12 veljače 2014
891m
utorak, odlazak 16.5km, povratak 17.5km
povratak je trebao da bude kraći od odlaska
ali samo "trebao" :-D
žute crtice su put kojim sam planirao da prođem,
ali mi je sve što sam naučio sa karte, na licu mesta delovalo
"previše levo", pa sam stalno pokušavao da ostanem "desno".
naravoučenije, idi kuda treba, i ne razmišljaj o tome šta ti se čini bolje.
i tako sam umesto između dva brda prešao preko
najviše raspoložive tačke u celom kraju.
rodila majka mesečara.
ajd, sad bar mogu da se kurčim da sam osvojio bačevački vis.
pa još iz najniže moguće tačke, i najtežom varijantom.
s juga.
otprilike kao severna strana Eigera, ako ne i teže.
moš misliti koliko je to važan detalj u mojoj alpinističkoj karijeri...
povratak je trebao da bude kraći od odlaska
ali samo "trebao" :-D
žute crtice su put kojim sam planirao da prođem,
ali mi je sve što sam naučio sa karte, na licu mesta delovalo
"previše levo", pa sam stalno pokušavao da ostanem "desno".
naravoučenije, idi kuda treba, i ne razmišljaj o tome šta ti se čini bolje.
i tako sam umesto između dva brda prešao preko
najviše raspoložive tačke u celom kraju.
rodila majka mesečara.
ajd, sad bar mogu da se kurčim da sam osvojio bačevački vis.
pa još iz najniže moguće tačke, i najtežom varijantom.
s juga.
otprilike kao severna strana Eigera, ako ne i teže.
moš misliti koliko je to važan detalj u mojoj alpinističkoj karijeri...
11 veljače 2014
planinarenje, koncert, trčanje, spavanje
Koliko pamtim, poslednji blog sam napisao u subotu, nakon
one gomile treninga i nekog rođendana u petak gde sam se totalno otrovao od
duvana. Tuđeg. Ubuduće ću da kupim i ja kutiju danhila pa bar da znam zašto se
trujem. Ili nešto još skuplje, najnajnajskuplje cigarete ću da kupim, pa kao što
sam do sada ja bledo gledao njih, i pitao se zašto me truju, tako sad oni nek
blenu u mene i nek im ide voda na usta. Ja kad se svetim, to uvek bude sa
stilom. I nakon te odmarajuće vožnjice biciklom, koja je bila toliko lagana da
nas je maltene uhvatio mrak iako smo krenuli u sred dana i nismo odmakli ništa
dalje nego koliko inače pretrčim, e nakon toga ja došla nedelja.
E sad, to planinarenje sa društvom zaslužuje poseban blog, a
ukratko je proteklo tako da smo ušli u voz i odmakli ka jugu među brda, onda
smo zašli Maljenu iza leđa, napustili put koji nam se nije sviđao pa pronašli
neku novu varijantu da bi se na kraju prijatno iznenadili kako smo pogodili
dobar pravac. U drugom delu smo se spustili strmom stazom u podnožje Golupca i
na kraju morali lepo da se natrčimo po asfaltu da bi stigli voz za povratak. I bogme
beše gusto, kao u onoj izreci kad uskočiš u poslednji voz.
Nakon što smo uspeli da celu planinarsku turu sabijemo u
samo 6 sati, shvatili smo da ipak imamo vremena da se organizujemo za koncert. Trebalo
se istuširati, nešto pojesti, proveriti da nešto nije nedajbože otkazano, i što
je najvažnije, trebalo je stići na vreme. A u nedelju uveče je standardno gužva
u prometu jer se ceo Beograd odnekle vraća kući, plus je padala kiša pa baš i
nisu bili uslovi za obaranje ličnog va-bgd.
Na brzaka sam proverio kako se dolazi do tog Kluba gde je
koncert, i reli je mogao da počne. Stigli za sat i po, da ne poveruješ. Nema koga
nisam preticao, a Lola kroz svoj prozor ono kao osmeh "sorry što imaš
beemvea ali jbg mi žurimo na koncert, lajf iz a bič"... I umesto kod
palate pravde skrenem dve ulice ranije i ukapiramo da to nije ta ulica, i ja u
magnovenju ladno uđem u Sarajevsku desno u kontra smer. Još se pitam zašto mi
neko ablenduje, a upaljena mi sva svetla i lepo sam dao žmigavac, rekoh idi
leči se retarde jedan, meni si našao da ablenduješ.
I sad jeste rominjala neka kišica, ali mi ostavismo jakne u
kolima jer me nervira to da vukljam nešto sa sobom, navikao sam (a i Lola
naročito) da tako kad treba da se negde kratko pretrči, da nikada ne uzimam
jaknu. Tipa kad idem u goste tu u prvom bloku do nas, bolje mi je 5 minuta
brzim hodom u džemperu na minus pet, nego da se tovarim u neke skafanderčiće
kao da se ne smrznem. Jedini problem je kao prošli put kad nisam umeo da nađem
gde sam parkirao auto, e onda smo lutali tamo-vamo u duksevima i živi se smrzli
i još nas zajebavala ova cura što je bila s nama kako je ona pametna što uvek
sa sobom nosi jaknu. Što jes jes, ali nije do jakne nego je problem bio do
vodiča, tj mene.
Posle sam morao da prepričavam kako je to izgledalo kad su
nas pogledali momci pored onog natpisa "obavezna garderoba, 100 din"
a Lolai ja onaj pogled "da nećeš gaće da ti ostavim?" i samo prođemo
dalje. buahahahaha. A jbg kad je točeno pivo bilo 220, možeš misliti koji je to
udar u ovo vreme siromaštva. Koncert inače bio super, On Tour su svirali par
novih stvari, pred kraj malo Nil Janga čisto da se vidi čija je obrada bolja, i
tako. Bilo je i poznatih ličnosti u publici, da ih sad ne tagujem u blogu.
Jedino je bio bedan onaj trenutak na kraju kad gledaš kako
svi piju pivo a ti moraš da odeš kući, ne baš toliko što ti se žuri kući nego
kako bre da gledaš druge dok piju pivo, a ti ne smeš zbog vožnje, baš onako
mučna scena. I ništa, vratili se još brže, jedva da je prošla ponoć. Ono kad
legneš u krevet i kad ti se zadnje jutro čini kao da je bilo pre barem tri
dana. Prosto se previše dogodilo u jednom danu. Ali nakon one prespavane
subote, zaslužio sam.
Nšta, u ponedeljak sam se vratio u rutinu, otrčao neki od
uobičajenih brdskih treninga, i baš kao u zadnjem blogu prešao put od mrtvaca
do živog čoveka. Krenuo lagano i tromo, posle se malo mučio na oštrijim
usponima, nakon par spustova mi se odvezale noge iako su skoro sve bili neki
kamenjari da se polomiš, i zadnje brdo ustrčim sasvim lepo, sjurim se nazad na
Gradac i zadnja 4km omlatim u skroz lepom tempu. Greškom sam ceo trening
pretrčao u totalno asfaltnim patikama, jer kad sam krenuo nisam imao pojma gde
ću i kako ću, ali eto, sve češće se pitam koliko su zaista potrebne one
cokuletine od 400 i više grama, za trail trčanje.
Sinoć sam iz nekog razloga osećao neka zatezanja u butinama
i listovima, a jutros mi se čini da su mi se noge odmorile, ako se ovih 5h zove
jutros ili je još uvek "noćas" obzirom da sam već poodavno budan. Nakon
par haotičnih noći sam sinoć zakovao u krevet dosta rano i danas skočio iz
kreveta u pola 5 kao da se još od one subote nisam ni budio.
Što se tiče blogova podosta sam utanjio jer nas zeza
internet a navodno će moći konačno sve probleme da reše tek za 10-ak dana. Tako
sam sinoć kroz poruke drugarici ispričao tri bloga o koncertu, a u tih par sati
sam mogao da napišem još deset puta više da sam umesto bockanja po telefonu
mogao da sedim za kompjuterom i pišem ko čovek. Katastrofa. Najviše mi
nedostaje onaj brži net da bih mogao da ucrtam detaljnu putanju kuda smo
pešačili, jer nema šanse da mi se ovako učitavaju karte i da mogu da zumiram u
google earth dok imam osećaj kako treba ispod stola da okrećem neke pedale da
bi mi se ubrzao internet. Ajde proći će i ovaj mesec mačaka jednom...
08 veljače 2014
mrtva subota
pešačenje 25km (7h)
20km gradac degurić (musa) ob - GAS
23km gradac degurić zajedno (musa) kovačice izvor gradca koma - KLJOK/gas
21km už-kovačice-už - GAS
37km pri - KLJOK
24km kovačice - GAS
šta mu sad pa ovo znači
pa eto, nakon onog planinarenja u nedelju, pretpostavljao sam da ću da budem malo onako, trom za brže trčanje, u ponedeljak
tako sam nekako umislio da MORA biti
dan pred planinarenje sam trčao nešto manje, 15km, ali malo jače
i pre toga sam isto tako redovno trčao, vikend ranije smo takođe u nedelju išli na planinarenje, a poslednji dan odmora je bio nakon Mojstirskog Maratona, ona nedelja kada smo šetali 8km po nekom brdu iznad sela Ribariće(i).
i tako, u ponedeljak krenuo ja na trčanje i shvatio da uopšte nisam naročito umoran
nešto tu trčkarao po okolnim brdima, vidim da mi lepo ide, posle toga me Lola zovne da malo požurim kući, i ja sletim do ulaska u grad, zatim se sjurim Obilanicom i nakon toga poslednja ravna 3km otrčim u jakom tempu. i taj preokret u glavi se događao polako, od polaska od kuće, preko srednjeg dela trčanja kad sam zaključio da je sve bolje od plana, pa do samog kraja.
u utorak pak, sve je krenulo normalno, malo smo trčali zajedno, na jednom mestu uspešačili uz neki strm uspon, posle toga opet malo trčkarali, zatim se razdvojili, onda ja nastavio sa izletom jer sam računao da ona nedelja plus jučerašnji tempo, to mora da je dovoljno muke za noge, i kao rešio ja da ih častim odmorom. i ostao sam na tom nazovi izletu skoro 4 sata, zastajao, slikao predele, sunčao se, i sve je bilo idilično do nekih 7km od kuće kada sam se od napada gladi presavio na pola. shvatim da nisam užinao nego sam onako nakon doručka samo nešto popio u podne i krenuo na trčanje. preskočio i užinu i ručak, zanimljivo. tu nekako uzbauljam uz zadnje brdo, koma nad komama. strčim nazad na reku Gradac i poslednja nepuna 4km opet raspalim neki tempo, samo da bih što brže stigao do kuhinjskog stola i zaronio u tanjir. tako je ispalo 2-u-1, na kraju trčanja, prvo sam pukao pa se oporavio. opet - svašta.
e u sredu sam već trebao da se odmaram, kao što bi se svako normalni odmarao nakon takvih treninga, naročito jer je ovaj jučerašnji imao i puno uspona i spusta, po problematičnom terenu. i ništa, odem opet u brdo, otrčim 10.5km u jednom pravcu, i OPET me zovne Lola i OPET mi kaže da požurim nazad na posao i ja uključim štopericu i tih drugih 10.5km pretrčim za 45 minuta. jeste da je mahom nizbrdo, ali ima dosta i strmih delova a dosta i ravnog, na par mesta čak kontra-nagiba uzbrdo, tako da uopšte nije profil lak za trčanje (Užički put). wow, rekoh ja, pa meni odmor uopšte ne treba, ja sam postao mašina za trčanje.
u četvrtak se probudim odmoran, svež, čio, da ne poveruješ. krenem malo ravnijim putem ka Loznici, i nakon nekog vremena uvrtim sebi u glavu da ću da pretrčim 42km. ta staza bi valjda terbala da ima samo oko 200-250m totalnog uspona, mrzi me da sad proveravam. e ali međutim. posle jedno sat trčanja, odjednom mi se skratio korak, noge izgubile skočnost, počelo da me zateže u loži, u peti, pffff, grozota. odem još par km do jedne česme, tu lepo okrenem nazad i vratim se kući podvijenog repa. ali svo vreme onaj loš osećaj, kako mi je jako teško da trčim. tako kako sam krenuo, tako sam i završio, otprilike svaki km po 5 minuta, kao švajcarski sat. verovatno je uspeh u takvom danu skroz ne "prohodati" i da ti brzina ne pada sve više i više, ali ja sam svejedno bio nezadovoljan, zbog tog osećaja obamrlosti u nogama.
petak je po sistemu cik-cak nastavio niz. em sam mislio da ću da budem umoran, a nisam bio, em sam krenuo na lagano kratko trčkaranje čisto da se pomerim iz kuće a na kraju opet završio sa svežim nogama i zadnjih sat vremena u tempo trčanju. fenomenalan osećaj, a da fora bude veća nakon jučerašnjih 37km me nije bolela ni loža ni peta ni ništa, eto, tek tako, sve se namestilo kako najbolje može. baš svašta.
i prc milojka, sinoć odemo na neki rođendan, na toj žurki se u 10 kvadrata natrpalo 15-ak ljudi od kojih je većina pušila, ostali smo do pola 1, noćas sam spavao kao top ali kratko, i kad sam se jutros probudio, odmah sam namirisao nevolju. čovek balvan. eto to sam ja danas. nepokretan. ne umoran, nego bolestan. kašljao, klecao, čak ni apetit nisam imao, celo prepodne presedeo kao biljka, polusvestan polubunovan. katastrofa. sad gledam šta da radim, ima još 3.5 sata fore do mraka. da li da odem da se provozam biciklom, da malo promrdam ove nogice i pustim nešto krvotoka kroz te balvančiće, ili da po sistemu hladno-toplo krenem na mrtvačko trčkaranje, i još usput da se naivno nadam da će mi se to trčanje opet misteriozno i neočekivano završiti u nekom svežem pomahnitalom tempu?
PS
ipak se sve završilo sa par sati mrtvačkog kotrljanja pedala
20km gradac degurić (musa) ob - GAS
23km gradac degurić zajedno (musa) kovačice izvor gradca koma - KLJOK/gas
21km už-kovačice-už - GAS
37km pri - KLJOK
24km kovačice - GAS
šta mu sad pa ovo znači
pa eto, nakon onog planinarenja u nedelju, pretpostavljao sam da ću da budem malo onako, trom za brže trčanje, u ponedeljak
tako sam nekako umislio da MORA biti
dan pred planinarenje sam trčao nešto manje, 15km, ali malo jače
i pre toga sam isto tako redovno trčao, vikend ranije smo takođe u nedelju išli na planinarenje, a poslednji dan odmora je bio nakon Mojstirskog Maratona, ona nedelja kada smo šetali 8km po nekom brdu iznad sela Ribariće(i).
i tako, u ponedeljak krenuo ja na trčanje i shvatio da uopšte nisam naročito umoran
nešto tu trčkarao po okolnim brdima, vidim da mi lepo ide, posle toga me Lola zovne da malo požurim kući, i ja sletim do ulaska u grad, zatim se sjurim Obilanicom i nakon toga poslednja ravna 3km otrčim u jakom tempu. i taj preokret u glavi se događao polako, od polaska od kuće, preko srednjeg dela trčanja kad sam zaključio da je sve bolje od plana, pa do samog kraja.
u utorak pak, sve je krenulo normalno, malo smo trčali zajedno, na jednom mestu uspešačili uz neki strm uspon, posle toga opet malo trčkarali, zatim se razdvojili, onda ja nastavio sa izletom jer sam računao da ona nedelja plus jučerašnji tempo, to mora da je dovoljno muke za noge, i kao rešio ja da ih častim odmorom. i ostao sam na tom nazovi izletu skoro 4 sata, zastajao, slikao predele, sunčao se, i sve je bilo idilično do nekih 7km od kuće kada sam se od napada gladi presavio na pola. shvatim da nisam užinao nego sam onako nakon doručka samo nešto popio u podne i krenuo na trčanje. preskočio i užinu i ručak, zanimljivo. tu nekako uzbauljam uz zadnje brdo, koma nad komama. strčim nazad na reku Gradac i poslednja nepuna 4km opet raspalim neki tempo, samo da bih što brže stigao do kuhinjskog stola i zaronio u tanjir. tako je ispalo 2-u-1, na kraju trčanja, prvo sam pukao pa se oporavio. opet - svašta.
e u sredu sam već trebao da se odmaram, kao što bi se svako normalni odmarao nakon takvih treninga, naročito jer je ovaj jučerašnji imao i puno uspona i spusta, po problematičnom terenu. i ništa, odem opet u brdo, otrčim 10.5km u jednom pravcu, i OPET me zovne Lola i OPET mi kaže da požurim nazad na posao i ja uključim štopericu i tih drugih 10.5km pretrčim za 45 minuta. jeste da je mahom nizbrdo, ali ima dosta i strmih delova a dosta i ravnog, na par mesta čak kontra-nagiba uzbrdo, tako da uopšte nije profil lak za trčanje (Užički put). wow, rekoh ja, pa meni odmor uopšte ne treba, ja sam postao mašina za trčanje.
u četvrtak se probudim odmoran, svež, čio, da ne poveruješ. krenem malo ravnijim putem ka Loznici, i nakon nekog vremena uvrtim sebi u glavu da ću da pretrčim 42km. ta staza bi valjda terbala da ima samo oko 200-250m totalnog uspona, mrzi me da sad proveravam. e ali međutim. posle jedno sat trčanja, odjednom mi se skratio korak, noge izgubile skočnost, počelo da me zateže u loži, u peti, pffff, grozota. odem još par km do jedne česme, tu lepo okrenem nazad i vratim se kući podvijenog repa. ali svo vreme onaj loš osećaj, kako mi je jako teško da trčim. tako kako sam krenuo, tako sam i završio, otprilike svaki km po 5 minuta, kao švajcarski sat. verovatno je uspeh u takvom danu skroz ne "prohodati" i da ti brzina ne pada sve više i više, ali ja sam svejedno bio nezadovoljan, zbog tog osećaja obamrlosti u nogama.
petak je po sistemu cik-cak nastavio niz. em sam mislio da ću da budem umoran, a nisam bio, em sam krenuo na lagano kratko trčkaranje čisto da se pomerim iz kuće a na kraju opet završio sa svežim nogama i zadnjih sat vremena u tempo trčanju. fenomenalan osećaj, a da fora bude veća nakon jučerašnjih 37km me nije bolela ni loža ni peta ni ništa, eto, tek tako, sve se namestilo kako najbolje može. baš svašta.
i prc milojka, sinoć odemo na neki rođendan, na toj žurki se u 10 kvadrata natrpalo 15-ak ljudi od kojih je većina pušila, ostali smo do pola 1, noćas sam spavao kao top ali kratko, i kad sam se jutros probudio, odmah sam namirisao nevolju. čovek balvan. eto to sam ja danas. nepokretan. ne umoran, nego bolestan. kašljao, klecao, čak ni apetit nisam imao, celo prepodne presedeo kao biljka, polusvestan polubunovan. katastrofa. sad gledam šta da radim, ima još 3.5 sata fore do mraka. da li da odem da se provozam biciklom, da malo promrdam ove nogice i pustim nešto krvotoka kroz te balvančiće, ili da po sistemu hladno-toplo krenem na mrtvačko trčkaranje, i još usput da se naivno nadam da će mi se to trčanje opet misteriozno i neočekivano završiti u nekom svežem pomahnitalom tempu?
PS
ipak se sve završilo sa par sati mrtvačkog kotrljanja pedala
05 veljače 2014
šest sati
evo kako je to bilo. video ja na nekom od blogova one "rang liste svih vremena". i tako, prošetao pogledom gore dole, pokušavao da prepoznam neka imena, da se setim ko je ko. i vidim taj podatak koji je mnogima zapao za oko, da je rekord srbije na 6h trenutno 69km. koji je to ritam? to je ritam kojim bi neko, ako bi nastavio (kažem AKO) do 100km, istrčao vreme 8h42'. odnosno, ako tih 69km smanjiš na 42.2km, dobiješ brzinu kojom se trči maraton od okruglo 3h40'.
nebitno i nezavisno od toga koliko JA mogu, a koliko ne mogu, očigledno je da to nije "elitni" rezultat, i da u svakoj zemlji gde sportisti drže do ugleda, to neko treba da obori. recimo, marija vrajić, u čijem društvu sam pretrčao nebrojeno polumaratona i maratona, na 100km ima lični rekord od 7h37'.
e sad, postoje tri stvari koje mi odmah padaju na pamet.
1) trening, i povrede
"može da bidne, a ne mora da znači" - to je uvek važilo i važiće. činjenica da sam na Mojstir Extreme Trailu mogao da pretrčim 42km a da uopšte ne primetim da sam se trkao po planinama, govori dovoljno o tome da sam ove zime trenirao kao stoka i da mogu ove noge da teram do besvesti, kao da su tuđe. e sad, dokle će to da traje, videćemo. uvek se pojavi neki problem, čak i kad mu se ne nadaš, a ja ga očekujem evo već dva meseca.
2) vreme
nema šanse da trčim 6 sati po hladnoći i vetru. ako se u najavama pojavi mogućnost mlakog vikenda, imaću nekoliko dana fore da se malo odmorim od treninga i da se psihički spremim za tu "malo dužu Dužinu". trčao sam i na Tari skoro 6 sati, ali ono je bilo gore-dole sa pauzama pešačenja, što nema blage veze sa 6 sati ravnomernog pregrevanja.
2a) na hladnom vremenu mi se nekako skrate i ukrute mišići, i sve svoje najbolje maratone sam istrčao na 18-25 stepeni. problema sa dehidracijom nisam nikada imao, a tu dođemo i do
2b) a to je da "konkurencija" ima te probleme. onaj ko će da me tesno pobedi na maratonu kada je +10 i vetar, taj će verovatno da stigne kilometar ili dva iza mene, ako bude vrućina. a na trci od 6h, sa startom u 08, gde se druga polovina trči od 11-14:00, sunce može da ima vrlo surovu "sporednu" ulogu
3) verovatnoća
pogled na startnu listu i vidim markovića iz rume. zoki je realno brži od mene, 10 minuta na maratonu. nemam pojma koliko može tu brzinu da produži do 6h, kako trenira, koje su mu mogućnosti da se izbori sa krizom kad postane teško tamo u petom i šestom satu trčanja. ali tu se pojavljuje drugi faktor. ako nisam siguran da mogu da pobedim, zašto bih se toliko mučio? to nije kros od 6km, pa "ako i ne uzmeš medalju, bio je dobar trening".
3a) loš scenario
odemo na trku, međusobno se "vučemo" i motivišemo, i on otrči bolje nego što je planirao. možda on planira da pređe 72km, eto tek da obori rekord. i onda dođem ja pa mažemo pa se trkamo pa na kraju on pređe 77 a ja 76km, i šta sam uradio, ništa. mogu svoj rezultat da okačim mačku o rep jer neće biti rekord, a za njegov rezultat mi niko neće reći hvala što sam pomogao da bude kvalitetnija trka.
3b) dobar scenario
pustim lepo zokija da se trka sâm sa sobom, što je puno teže, pa polako. kad vidimo koliko je istrčao, ja uvek mogu da se spremim za palić, za ušće, svejedno, znaću koji rezultat treba da ganjam. a ja imam glavu tvrdu kao čelik i uopšte mi ne treba konkurencija ni društvo, da bih istrčao onoliko koliko mogu. najbrži maraton sam istrčao u podgorici tako što sam ostao sâm već nakon 15km.
eto.
briga me i ako neko ovo shvati kao da sam odustao jer sam se nečeg uplašio. jednostavno, veliki je ulog, i neću da ga poklonim nekom drugom. neka se svako sâm izbori za svoj rezultat. a ja ako budem hteo, boriću se za svoj. uostalom možda i nisam odustao. ako najave preko 20 stepeni, svašta može da se desi.
dok je sasvim normalna stvar da svako mulja planove po svojoj glavi i da to sačuva samo za sebe, ja volim sve da napišem. čisto da kolege maratonci pročitaju kako to razmišlja Neko, makar na ovim prostorima postojao samo jedan takav koji će o tome da piše. šta ću vam, ne možete da birate :-)
uostalom, nije ovo berlinski maraton.
hoću dva meseca priprema u namibiji,
sedam dana u hotelu pre i posle trke, testiranje i hemiju,
sponzora za opremu, i par hiljada evra startninu.
odmah potpisujem, i za 100km, i za 12h, po kiši i ledu, no problem...
(ovo je bio samo drugi način da objasnim istu stvar)
nebitno i nezavisno od toga koliko JA mogu, a koliko ne mogu, očigledno je da to nije "elitni" rezultat, i da u svakoj zemlji gde sportisti drže do ugleda, to neko treba da obori. recimo, marija vrajić, u čijem društvu sam pretrčao nebrojeno polumaratona i maratona, na 100km ima lični rekord od 7h37'.
e sad, postoje tri stvari koje mi odmah padaju na pamet.
1) trening, i povrede
"može da bidne, a ne mora da znači" - to je uvek važilo i važiće. činjenica da sam na Mojstir Extreme Trailu mogao da pretrčim 42km a da uopšte ne primetim da sam se trkao po planinama, govori dovoljno o tome da sam ove zime trenirao kao stoka i da mogu ove noge da teram do besvesti, kao da su tuđe. e sad, dokle će to da traje, videćemo. uvek se pojavi neki problem, čak i kad mu se ne nadaš, a ja ga očekujem evo već dva meseca.
2) vreme
nema šanse da trčim 6 sati po hladnoći i vetru. ako se u najavama pojavi mogućnost mlakog vikenda, imaću nekoliko dana fore da se malo odmorim od treninga i da se psihički spremim za tu "malo dužu Dužinu". trčao sam i na Tari skoro 6 sati, ali ono je bilo gore-dole sa pauzama pešačenja, što nema blage veze sa 6 sati ravnomernog pregrevanja.
2a) na hladnom vremenu mi se nekako skrate i ukrute mišići, i sve svoje najbolje maratone sam istrčao na 18-25 stepeni. problema sa dehidracijom nisam nikada imao, a tu dođemo i do
2b) a to je da "konkurencija" ima te probleme. onaj ko će da me tesno pobedi na maratonu kada je +10 i vetar, taj će verovatno da stigne kilometar ili dva iza mene, ako bude vrućina. a na trci od 6h, sa startom u 08, gde se druga polovina trči od 11-14:00, sunce može da ima vrlo surovu "sporednu" ulogu
3) verovatnoća
pogled na startnu listu i vidim markovića iz rume. zoki je realno brži od mene, 10 minuta na maratonu. nemam pojma koliko može tu brzinu da produži do 6h, kako trenira, koje su mu mogućnosti da se izbori sa krizom kad postane teško tamo u petom i šestom satu trčanja. ali tu se pojavljuje drugi faktor. ako nisam siguran da mogu da pobedim, zašto bih se toliko mučio? to nije kros od 6km, pa "ako i ne uzmeš medalju, bio je dobar trening".
3a) loš scenario
odemo na trku, međusobno se "vučemo" i motivišemo, i on otrči bolje nego što je planirao. možda on planira da pređe 72km, eto tek da obori rekord. i onda dođem ja pa mažemo pa se trkamo pa na kraju on pređe 77 a ja 76km, i šta sam uradio, ništa. mogu svoj rezultat da okačim mačku o rep jer neće biti rekord, a za njegov rezultat mi niko neće reći hvala što sam pomogao da bude kvalitetnija trka.
3b) dobar scenario
pustim lepo zokija da se trka sâm sa sobom, što je puno teže, pa polako. kad vidimo koliko je istrčao, ja uvek mogu da se spremim za palić, za ušće, svejedno, znaću koji rezultat treba da ganjam. a ja imam glavu tvrdu kao čelik i uopšte mi ne treba konkurencija ni društvo, da bih istrčao onoliko koliko mogu. najbrži maraton sam istrčao u podgorici tako što sam ostao sâm već nakon 15km.
eto.
briga me i ako neko ovo shvati kao da sam odustao jer sam se nečeg uplašio. jednostavno, veliki je ulog, i neću da ga poklonim nekom drugom. neka se svako sâm izbori za svoj rezultat. a ja ako budem hteo, boriću se za svoj. uostalom možda i nisam odustao. ako najave preko 20 stepeni, svašta može da se desi.
dok je sasvim normalna stvar da svako mulja planove po svojoj glavi i da to sačuva samo za sebe, ja volim sve da napišem. čisto da kolege maratonci pročitaju kako to razmišlja Neko, makar na ovim prostorima postojao samo jedan takav koji će o tome da piše. šta ću vam, ne možete da birate :-)
uostalom, nije ovo berlinski maraton.
hoću dva meseca priprema u namibiji,
sedam dana u hotelu pre i posle trke, testiranje i hemiju,
sponzora za opremu, i par hiljada evra startninu.
odmah potpisujem, i za 100km, i za 12h, po kiši i ledu, no problem...
(ovo je bio samo drugi način da objasnim istu stvar)
Pretplati se na:
Postovi (Atom)