Koliko pamtim, poslednji blog sam napisao u subotu, nakon
one gomile treninga i nekog rođendana u petak gde sam se totalno otrovao od
duvana. Tuđeg. Ubuduće ću da kupim i ja kutiju danhila pa bar da znam zašto se
trujem. Ili nešto još skuplje, najnajnajskuplje cigarete ću da kupim, pa kao što
sam do sada ja bledo gledao njih, i pitao se zašto me truju, tako sad oni nek
blenu u mene i nek im ide voda na usta. Ja kad se svetim, to uvek bude sa
stilom. I nakon te odmarajuće vožnjice biciklom, koja je bila toliko lagana da
nas je maltene uhvatio mrak iako smo krenuli u sred dana i nismo odmakli ništa
dalje nego koliko inače pretrčim, e nakon toga ja došla nedelja.
E sad, to planinarenje sa društvom zaslužuje poseban blog, a
ukratko je proteklo tako da smo ušli u voz i odmakli ka jugu među brda, onda
smo zašli Maljenu iza leđa, napustili put koji nam se nije sviđao pa pronašli
neku novu varijantu da bi se na kraju prijatno iznenadili kako smo pogodili
dobar pravac. U drugom delu smo se spustili strmom stazom u podnožje Golupca i
na kraju morali lepo da se natrčimo po asfaltu da bi stigli voz za povratak. I bogme
beše gusto, kao u onoj izreci kad uskočiš u poslednji voz.
Nakon što smo uspeli da celu planinarsku turu sabijemo u
samo 6 sati, shvatili smo da ipak imamo vremena da se organizujemo za koncert. Trebalo
se istuširati, nešto pojesti, proveriti da nešto nije nedajbože otkazano, i što
je najvažnije, trebalo je stići na vreme. A u nedelju uveče je standardno gužva
u prometu jer se ceo Beograd odnekle vraća kući, plus je padala kiša pa baš i
nisu bili uslovi za obaranje ličnog va-bgd.
Na brzaka sam proverio kako se dolazi do tog Kluba gde je
koncert, i reli je mogao da počne. Stigli za sat i po, da ne poveruješ. Nema koga
nisam preticao, a Lola kroz svoj prozor ono kao osmeh "sorry što imaš
beemvea ali jbg mi žurimo na koncert, lajf iz a bič"... I umesto kod
palate pravde skrenem dve ulice ranije i ukapiramo da to nije ta ulica, i ja u
magnovenju ladno uđem u Sarajevsku desno u kontra smer. Još se pitam zašto mi
neko ablenduje, a upaljena mi sva svetla i lepo sam dao žmigavac, rekoh idi
leči se retarde jedan, meni si našao da ablenduješ.
I sad jeste rominjala neka kišica, ali mi ostavismo jakne u
kolima jer me nervira to da vukljam nešto sa sobom, navikao sam (a i Lola
naročito) da tako kad treba da se negde kratko pretrči, da nikada ne uzimam
jaknu. Tipa kad idem u goste tu u prvom bloku do nas, bolje mi je 5 minuta
brzim hodom u džemperu na minus pet, nego da se tovarim u neke skafanderčiće
kao da se ne smrznem. Jedini problem je kao prošli put kad nisam umeo da nađem
gde sam parkirao auto, e onda smo lutali tamo-vamo u duksevima i živi se smrzli
i još nas zajebavala ova cura što je bila s nama kako je ona pametna što uvek
sa sobom nosi jaknu. Što jes jes, ali nije do jakne nego je problem bio do
vodiča, tj mene.
Posle sam morao da prepričavam kako je to izgledalo kad su
nas pogledali momci pored onog natpisa "obavezna garderoba, 100 din"
a Lolai ja onaj pogled "da nećeš gaće da ti ostavim?" i samo prođemo
dalje. buahahahaha. A jbg kad je točeno pivo bilo 220, možeš misliti koji je to
udar u ovo vreme siromaštva. Koncert inače bio super, On Tour su svirali par
novih stvari, pred kraj malo Nil Janga čisto da se vidi čija je obrada bolja, i
tako. Bilo je i poznatih ličnosti u publici, da ih sad ne tagujem u blogu.
Jedino je bio bedan onaj trenutak na kraju kad gledaš kako
svi piju pivo a ti moraš da odeš kući, ne baš toliko što ti se žuri kući nego
kako bre da gledaš druge dok piju pivo, a ti ne smeš zbog vožnje, baš onako
mučna scena. I ništa, vratili se još brže, jedva da je prošla ponoć. Ono kad
legneš u krevet i kad ti se zadnje jutro čini kao da je bilo pre barem tri
dana. Prosto se previše dogodilo u jednom danu. Ali nakon one prespavane
subote, zaslužio sam.
Nšta, u ponedeljak sam se vratio u rutinu, otrčao neki od
uobičajenih brdskih treninga, i baš kao u zadnjem blogu prešao put od mrtvaca
do živog čoveka. Krenuo lagano i tromo, posle se malo mučio na oštrijim
usponima, nakon par spustova mi se odvezale noge iako su skoro sve bili neki
kamenjari da se polomiš, i zadnje brdo ustrčim sasvim lepo, sjurim se nazad na
Gradac i zadnja 4km omlatim u skroz lepom tempu. Greškom sam ceo trening
pretrčao u totalno asfaltnim patikama, jer kad sam krenuo nisam imao pojma gde
ću i kako ću, ali eto, sve češće se pitam koliko su zaista potrebne one
cokuletine od 400 i više grama, za trail trčanje.
Sinoć sam iz nekog razloga osećao neka zatezanja u butinama
i listovima, a jutros mi se čini da su mi se noge odmorile, ako se ovih 5h zove
jutros ili je još uvek "noćas" obzirom da sam već poodavno budan. Nakon
par haotičnih noći sam sinoć zakovao u krevet dosta rano i danas skočio iz
kreveta u pola 5 kao da se još od one subote nisam ni budio.
Što se tiče blogova podosta sam utanjio jer nas zeza
internet a navodno će moći konačno sve probleme da reše tek za 10-ak dana. Tako
sam sinoć kroz poruke drugarici ispričao tri bloga o koncertu, a u tih par sati
sam mogao da napišem još deset puta više da sam umesto bockanja po telefonu
mogao da sedim za kompjuterom i pišem ko čovek. Katastrofa. Najviše mi
nedostaje onaj brži net da bih mogao da ucrtam detaljnu putanju kuda smo
pešačili, jer nema šanse da mi se ovako učitavaju karte i da mogu da zumiram u
google earth dok imam osećaj kako treba ispod stola da okrećem neke pedale da
bi mi se ubrzao internet. Ajde proći će i ovaj mesec mačaka jednom...
Nema komentara:
Objavi komentar