achtung achtung

 jutros sam trčao acht kilometara i onda bi achtung moglo da se prevede i kao osmovanje, ono kad svaki ispit završiš sa osmicom ili kada svako trčanje završiš sa osam kilometara. 

eventualno osmiranje, to zvuči hrvatskosrpski, a osmovanje je srpskohrvatski.

sve ide bolje od plana, i tu nešto nije dobro, moramo videti razvoj situacije i gde će da izbije kurc-šluss.

uhvatio sam slučajni prozor u vremenu između kiše i kišice, nosio sam mizuno vawe sky 6 (ili će pre biti da je wave) i sad nakon što sam oprao i sklonio Hoke Prve gledam da nosim ove mizuno jer su mi za pola broja veće a leti ne bih nosio debele čarape koje to popune, plus su dosta zatvoren topao tip patike pogodan za hladno vreme i kišu.

a ujedno su pred vrištanjem i saucony endorphin shift Prve, tako da će smena generacija biti baš zabavna kada stigne ono pravo proleće.

svo vreme mi je u laptopu otvorena strana sa ponudom clifton 9 i čekam dodatno sniženje no izgleda da i oni nešto čekaju samo neće da kažu šta.

igra živaca se nastavlja.

juče sam provozao lepih 46km po brežuljcima kao aktivan odmor na e-mtb, zato mi se opet srokao noćni HRV no digao sam ruke od perfekcionizma da mi svaki parametar mora biti pakum cakum.

ona tečnost iz burze koja se izlila između čašice i kože oblika poput žumanceta od jajeta na oko, misteriozno je u samo jednom danu nestala, gledam u tu fatamorganu i ništa mi nije jasno.

već sam razmišljao o ortopedu (ili da sâm probušim) jer posle 7-10 dana mi je delovalo da se otok dodatno povećao za nekih 10-20% no cvrc, sad je na 5% i jedva primetno.

dva meseca do rođendana

mnogo mi je lepši život otkako sam uzeo chatgpt za trenera, tojest otkad me je ubedio da nastavim sa studentskim ocenama za trčanje i da budem zadovoljan i sa 6 i sa 7 a sve preko toga je kul i gratis.

trčim tako jutros (biciklica pony što je milijana gony je ostala kod lidla) i vidim u nekom trenutku 4.5km i smeškam se pomešanih osećanja sreće i zadovoljstva, em deluje da sam tek krenuo em deluje da samo što nisam završio taj minimum da položim ispit.

vidim do lidla ću imati između 6 i 7 pa mi se nije trčalo u krug po gradu pa skrenem na jedan dodatak i na kraju izađe na 9km što je bogovski i prekul jer nit sam se umorio nit sam izgubio nit treninga, e jedini problem je što mi se pred sam kraj ugasio telefon tojest ispraznio pa sam prazne korpe i praznih bisaga i sa praznom baterijom telefona došao kući od lidla (jer nisam imao aplikaciju) gde sam skontao da mi i sat ima fore da snima još samo 4h (nije bilo baš nešto sunca da bi se samodopunjavao) pa sam sve što sam imao na sebi stavio na punjač, ako me razumete.

imam tačno 40 dana do produženja vozačke i sad razmišljam da li da upišem barem za A1 kategoriju pa da mi se to doda prilikom uzimanja nove ili da ne žurim i još ove godine vozim e bike i da ostavim te nove veštine za kasnije.

ko bi rekao?

ima ona slika (meme) koja kruži internetom, prepiska između nekog obožavatelja i njegove simpatije, od tri poruke, prva glasi pipo bi te diro bi te svuda po telu mekanasi lepasi oćeš moja biti ti, a ova mu odgovori #$%&'*?=)('&%# a on na kraju napiše sav skrušen i razočaran "tose nisam nado".

eto mene u istoj ulozi, pitam jutros noge da li su za trčanje, one meni odgovore #$%&'*?=)('&%# (u prevodu osećaš li ti Blogoje ova zatezanja u listovima i butinama) a ja (dok sam prao sudove posle doručka i pokušavao da se istegnem) skontam - tose nisam nado.

a štose nisam nado, nemam pojma, jer sam verovatno mislio da je onih 7km trčanja po snegu bljuzgi i baruštinama isto što i bilo kojih drugih 7km a zanemario sam da mi je puls bio za 20 rpm viši celim putem jer nisam umeo da usporim nego sam onako dodavao gas kao da ona policija pod rotacijom čeka mene a ne nekog kriminalca u zgradi.

i tak, otišao sa kučetom u šetnju, popodne biciklom i to onak laganini, bilo je relativno prijatnih +9 što je popravilo sliku okoliša jer se gro snega oko grada otopilo, a pogled na brda je još uvek "zimski" no nemam ništa protiv toga da tako i ostane, ljubav na daljinu.

doručak je bio u Vodoliji a večera u Ribama, ne znam kako da upotrebim tu informaciju obzirom da smo za doručak jeli tunjevinu a za večeru svinjski gulaš.

da li ste videli konja sa brojem 7 u očima

napolju je takvo sranye od vremena da bi se trebalo sakriti u atomsko sklonište i tamo trčati na traci ali ja nisam ni trčao na traci niti imam atomsko sklonište pa ga stoga samo mogu donekle citirati u naslovu

celonoćna kiša je prešla u susnežicu i mokar sneg, padale su neke krpe 5cm dužine, i to je počelo pred 8 u vreme našeg kasnijeg-nego-inače doručka a do pola 9 (osam i pol je prevod za zapadnu braću) je već napadalo 3cm te bele vode koja onako šljisss mljacccka kada u nju ugaziš

gde ću nego oko tržnog centra, tamo imam standardni krug od pola kilometra (ako 8:30 hrvati kažu osam i po, a mi pola devet, šta ćemo za recimo 5 i po kilometara, da li u srbiji treba da kažemo pola šest kilometara?) i rekoh 20 krugova bi bilo mazohizam, 10 bi bilo nekako sramotno malo, pa ću dok dođem do tamo malo levo desno napraviti kilometar pa desetak ili (pola jedanaestak) krugova pa još malo džogiranja po kvartu zgrada gde su samo pešačke staze i nema auta, i voila' eto sedmice.

sedmica je ok.

nije šestica kao da si tek položio, nije ni osmica jer onda poželiš 9 pa 10 da bi bio savršen, sedmica je nekako taman za neambiciozne.

iznenadili su me pulsevi jer su otišli u nebesa, ali ajd, neka ode više kalorija pa makar i zbog malo klizanja a malo šljapkanja.

dobar deo trčanja sam prolazio pored policije sa rotacijom koja je tu na 15m od mene bila na nekakvoj intervenciji no nije bilo nikakvih dodatnih zvukova hapšenja pa ću morati čekati objavu na lokalnoj instagram stranici da bih saznao o čemu se radilo.

OPET sam trčao u Hoka Prvim jer već odavno čekam priliku da ih operem pa sam pride uzeo i trenerku koju mi je juče zablatalo neko kuče, šuškavac koji se već ukrutio od pokvasi/osuši, i tako sam sada pun čiste opreme i Hoke Prve mogu poslati u starački dom bez da me neko prijavi za zanemarivanje.

juri lud zbunjenog

ovo je još logičniji naslov od onog originalnog gde lud nešto drugo radi zbunjenom, i moja verzija je pohvaljena čak i od četdžipitija.

šalim se, nisam ga pitao, ali znam da bi se složio, i odmah bi dodao "želiš li da ti kažem koje bi još izreke mogle da se promene nabolje?" ne bi li me uvukao u razgovor pa mi posle još 6-7 odgovora rekao da moram da doplatim da bih nastavio da koristim bolji model.

uglavnom, sve je jasno, koga god od nas bi iznenada pojurio neki ludak, bili bismo u prvom trenutku zbunjeni, dok ne ubacimo u četvrtu brzinu.

a ako ludak ima i petu, mi bi morali u šestu.

nego, Zbunjen ima jedno pitanje: zašto je Lud opet po navici uzeo Hoke Prve ako smo rekli da posle 1000km treba malo da odmore u grobu?

ovde ide još jedna narodna umotvorina u stihu, 

ona gde student peva babi 

"hajde baba, odmori u grobu, 

da se ženim oslobodi sobu".

lakše je očigledno ubiti babu nego da nađeš posao i proširiš kuću za još tu jednu sobu.

tako sam ja hteo da ubijem Hoke Prve da oslobodim mesto u stepeništu za još jedan novi par, ali mućak.

ko velim, ići ću prva 4km uzbrdo i tu mi pete i amortizacija nisu potrebni, pa mogu i u starim sve onako "na prstići".

sunčanih +1C, dok sam se strčao nazad do Lidla gde sam ostavio poniku, naoblačilo se, i na kraju sam crko od vetra i mračne hladnoće dok sam dokotrljao taj kilometar i po do kuće.

sada evo ne znam šta da radim sa tim podatkom da Hoke Prve imaju 1009km.

život posle smrti, što bi rekli.

neće baba da oslobodi sobu.

second half

februar je ušao u drugo poluvreme i iako zadatak deluje lak, još uvek ga treba dovršiti - u zadnja dva februara sam imao pretrčanih oko 170km što je oko 6 dnevno pa kada pomisliš šta je to 6km, dođu dva dana bez trčanja i ko će onda trčat 18km da to nadoknadi, a još ako je tu bilo dosta bicikle i hajka e onda ti baš i ne bude do nekog bjesomučnog trčanja.

inače nakon jučerašnjih praznika sveti trifun i zadušnice, danas je tzv sretenje koji mislim da postoji i kod katolika a u novinama sam pročitao i ovo - Najzanimljivije od sretenjskih verovanja jeste da mlade devojke treba da paze koga će prvo ujutru sresti, jer će im mladoženja baš takav biti po izgledu i karakteru. Pregledao sam s kim sam se poslednjim dopisivao pa sam prosledio drugarici uz komentar "srećom je danas nedelja pa nećeš prvo sresti pijanog poštara".

obzirom da sam Hoke Prve doterao do 1000km, sada je red da nastavim da rabim saucony zimske - to su one svetlo plava i tamno plava ali sa teget pertlama, i one se od saucony letnjih razlikuju po tome što su ove druge skoro nove, a tamno plava i svetlo plava imaju šarene pertle.

superlepak još uvek drži đon koji je krenuo u secesiju no bez obzira na to i dalje sam uporan da ih nosim kad god je kiša KAO EVO DANAS pa će tako drugo poluvreme da započne mučenički i sizifovski, da ne kažem mazohistički.

(PS kiša je malo zastala, bilo je ugodnih 9km, u februaru dakle 101)

u SPAM mi je stigao email da treba da ažuriram firmware za favero assioma powermeter pedale i sad će im baterija navodno držati do 160h, srećom je ovako govnjivo vreme napolju pa se neću nervirati što će mi novi kućni zadatak oduzeti slobodnog vremena.

zdrava hrana i Zadušnice

uzeo sam jedan jaffa cake

i sad se pitam zašto samo jedan, pa ću uzeti još jedan

na jedan jaffa cake idu tri jezgra oraha, zbog organoleptičke ravnoteže

mrzim kad je nešto preslatko

a orah je masan pa pojačava ukus jaffa cakea, ujedno se nadam da neću crći i da mi se neće zasrat analiza krvi i LDL od dva jaffa cakea

tri bi već bilo previše

tri jafakejka hoću ja, neću jedan neću dva

tako ide narodna pjesma, a narodna izreka koju sam već obrađivao glasi jedan je dovoljno, dva su puno, a tri su malo (jer nakon toga više ne brojiš, broj tri je karta za pakao)

mogu reći da sam zadovoljan

jutros biciklama do groblja, jedva prošli od gužve iako je bilo tek pola osam

milicija reguliše saobraćaj, kolone, haos, ljudi pešače, kapija zatvorena jer bi svi autima u groblje a uličice su pretesne pa i ono par njih sa invalidskim nalepnicama ima problema da se provlači kroz kolone pešaka

nakon obilaska sam izašao biciklom par ulica dalje do Obilaznice, tamo vezao biciklu i otišao na trčanje

još uvek sam imao sat i po do posla

e tu sam premišljao da li da idem ovoliko ili onoliko, jer od više puta pominjanih 12km da Hoke stignu do 1000, juče sam otkrnjio 1.3km i za danas mi je ostalo 10.7 jelte

no imao sam želju da skratim i na 6.7 i na 7.7 jer sam nekako malo brže krenuo pa rekoh ako već idem jače, daljina može i da malo otrpi

no mic levo mic desno, stiglo se do preko 6, i tu kad sam već bio na 1.5-2km od bicikle napravio sam malu omču, mali dodatak, i kad je pretilo da će mi izaći na 10.2 onda sam dodao još jedan mali trokutić i taman završio na 10.7

dakle Klifton Prvi (ramzes treći) je stigao do 1000 i sad se uzima drugi par, yikes!

jeste danas polovina februara (mrnjaaau) ali statistike ću sutra

a ujedno je i dan zaljubljenih (mjauuu) što objašnjava zašto je februar mesec mačaka

kada stvari krenu loše

mislio sam da sam loše ugurao kablić u kutijicu od slušalica pa da se zato nisu napunile do kraja, tačnije leva.

kako sam je stavio, dringgg ugasila se.

ostavim ih kući, ko šiša slušalice, bitnije je trčanje.

odem biciklom kilometar od kuće da brže istrčim iz grada, krenem i vidim da mi garmin ne pokazuje onaj balans L:R dodira sa tlom i skontam da traka za puls nije povezana jer ta dinamika se u njoj očitava.

zaustavim, krenem opet, ništa.

ugasim sat, upalim, u tom času već hodam peti minut nakon što sam prvo pretrčao 500m, motivacija se polako topi.

okrećem nazad, palim garmina, opet ništa ne radi, dotrčavam do bicikle i sada imam 500+770m valjda i eto mogu da upišem kilometar trčanja.

mačka je ostala da se igra sa starom baterijom koju mi je otela sa stola pre nego što sam je bacio, a ja sam uzeo povodac i otišao sa kučetom u šetnju.

pored reke smo pričali sa Vešticom na tu temu motivacije i kako taj festival miniranja plana utiče na volju, pa sam dobio par objašnjenja kako to funkcioniše i zašto trčanje sa krnjom opremom može da deluje frustrirajuće, odnosno da li mi nešto fali u odnosu na nekog drugog ko bi samo slegnuo ramenima i nastavio da trči kao da se ništa nije dogodilo, i ko bi ignorisao činjenicu da će sat vremena gledati pogrešna očitavanja pulsa sa zapešća i nositi na grudima traku koja ne radi.

ispostavilo se da je baterija bila na 1.6V (!?) i da nova od 3.3V naravno radi no sačekaće neku bolju priliku za trčanje.

barem mi u Prvim Hokama više ne treba 12 nego eto samo 11km do 1000, bar neki pomak.

nekad hoće nekad neće

krenem na trčanje i posle par stotina metara na pešačkoj stazi ka gradskoom parku naletim na oooogromno stablo koje je palo iz šume i zaprečilo prolaz.

tu privremeno stisnem štopericu i odlučim da se popnem uz strmu padinu da bih video kako izgleda koren tog drveta jer je odozdo delovalo kao da je raslo iz tanjira prečnika dva metra koji se odvojio od zemlje kao neki poklopac.

nakon malo alpinizma i klizanja u lišću/blatu, i fotografisanja, rešio sam da pošaljem upit u chatgpt koja je to vrsta drveta, zašto se izvalilo, tu je krenula lekcija o tlu, vetru, vlažnosti, starosti, i dok sam završio šumarsku akademiju i uzeo diplomu već je toliko otoplilo da mi se više nije ni trčalo.

usput sam slušajući o vetroizvaljivanju stigao do vrha šume i ograde od Vodovoda, pa krenuo u istraživanje na jednu stranu, zaglavio u šiblju, vratio se nazad pa se probio na drugu stranu, no u jednom času je bilo nit tamo nit vamo, rekoh moram zvati GSS da me izbavi helikopterom.

bogme da je krenuo olujni vetar ne bi mi bilo svejedno među onim nagnutim grdosijama od nekoliko tona, bogme bih se usrao kao grlica/gugutka/golubica.

videću popodne da li će mi se neko trčanje uklopiti sa biciklom ili će ovaj u najavi jako topao dan proći ipak samo u biciklizmu, jer biće još hladnoće za trčanje.

minus jedan

nisam trčao na minus 1 nego na plus 3 a naslov se odnosi na manjak kilometara jer nisam stigao da otrčim 11 nego sam jutros dopisao samo 10 jer sam žurio u lidl.

opet sam ostavio biciklu na kraju grada (šireg centra, bolje reći) i otišao na pravu stranu jer je vetar duvao nekako od zapada ili možda jugozapada tako da sam ubo 15-ak minuta smoga pa pola sata relativno retkog dima i na kraju još 15 minuta smoga.

baš onako kvalitetnog, gustog.

da neutrališem efekat ono malo čistog zraka u sredini jelte.

negde posle 2km mi je leva slušalica rekla "battery low" i tako dalje na svakih pet minuta dok se negde pred kraj nije ugasila, i to mi se prvi put desilo pa mi je bilo zanimljivo da je do kraja trčanja leva ćutala a desna cvrkutala, jer sam nekako očekivao da će obe da se ugase odjednom.

izgleda da se tako i pune, možda ako je pred pražnjenjem ona kutijica u kojoj stoje i koja dođe kao neki rezervni mini punjač, onda ona dopuni prvo desnu pa dalje odatle puni levu dok ima napona, pa koliko se napuni, to joj je.

a zanimljivo je bilo i koliko tiše izgleda kada radi samo jedna, bukvalno kao da je na trećini volumena u odnosu na ono kada rade obe.

tako da mi nije bilo dosadno ni monotono, kad nisam gledao po brdima gde ima oblaka a gde smoga, razmišljao sam o slušalicama.

tako su mi "prve Hoke" stigle do 988km, jer sam planirao da otrčim tri puta po 11km dok ih doteram do hiljadu a sad sam sa ovih 10 jutros uprskao projekat.

sutra mogu 12 do 1000 ili 13 pa da ih naguram na 1001, moram da otvorim glasanje.

razgovori

vraćam se iz grada onom biciklom na struju (MAJKA MUJU VOZILA NA STRUJU) i stižem jednog čoveka, ali ne stižem ga jer jurim nego on ide po pešačkoj stazi 6 km/h a ja idem 8 km/h, to sam morao da objasnim da me neko ne bi prijavio miliciji. 

i stane on da se pozdravi sa mnom i kaže kako ga verovatno ne prepoznajem, ja rekoh nažalost u pravu si, a on počne da objašnjava kada smo se i kako sreli.

navodno pre dosta godina, negde iznad klisure reke Gradac, on je tražio put da siđe dole do vode i nije znao kuda se može najbrže proći stazama, i ja sam ga savetovao i mnogo sam mu pomogao i eto još jednom bi da se zahvali i da mi udeli kompliment kako danas ima puno tih ljudi koji trčkaraju i kao skupljaju neke medalje ali je malo zaista poznavalaca prirode i pravih sportista, sve se pretvorilo u zabavu i sve se komercijalizovalo i eto drago mu je što sam ja još uvek ostao aktivan.

kako je to zaključio iz činjenice da me sreo na gradskoj bicikli sa bisagama kako se vraćam iz kupovine, to je priča za drugu priliku, ali pretpostavljam da iz mene zrači šuma i potok i kamičak i oblačak, tako nekako bih pesnički sročio objašnjenje.

jutro je prošlo u šetnji sa psom i chatgpt mi je odobrio da uzmem dan pauze od trčanja i dalje smo opet pričali o dinamici kojom se fascije oporavljaju i onda sam ga davio da mi objašnjava sve slojeve između đona patike i kostiju stopala i posebna draž je bila što je taj razgovor slušalo i moje kuče pa je završilo blic kurs anatomije i biomehanike i na kraju smo upisali dobrih 4km a obzirom koliko ona voli da zastaje i njuška, za to nam je trebalo dobrih 1h15' pa vi računajte prosek.

botovi

nemam koga da pitam jer niko više od blogera nije ostao redovan na ovaj moj psihopatski način, no događa se na 3-4 nedelje da primetim da je odjednom broj poseta poslednjim tekstovima porastao duplo ili čak i više, i onda nemam pojma ko je to kliktao i otvarao, jer čisto sumnjam da je usput nešto i čitao.

danas je bio jedan veoma poseban dan, naime nisam na trčanje krenuo od Lidla a što je još posebnije, nisam ga tamo ni završio.

postoje sledeće vrste trčanja

0) od/do kuće

1) biciklom do lidla, trčanje, povratak biciklom

2) biciklom do lidla, hajk 1km uzbrdo do vidikovca, odatle trč po bregama i završetak kod lidla, povratak biciklom

3) biciklom do gradskog parka koji je 500m od lidla, trčanje, pa posle trčanja biciklom do lidla i nakon šopinga kući

4) biciklom do bilo koje druge tačke, nekad čak i do podplaninskog sela 25km od kuće, trčanje, povratak biciklom

ovo jutros je bilo dosta umerenije nego 4) 

jer sam se zadovoljio da odem bilo gde iznad grada, 

tojest iznad dima, 

pa sam odzujao e-biciklom 3.5km do prodavnice na brdu, 

odatle otrčao mojih 11km (mora 1km više od murakamija) 

i sjurio se nazad u dim

i to je valjda to

sprečena krađa!!!

ostavim biciklicu pony (što je Milijana gony) ispred Lidla, zaključam sajlom, othajkujem kilometar uzbrdo do vidikovca i odatle lagano na trčanje.
imaću 10 ili 11km sa nešto negativne visinske što i nije neko naročito varanje, kao recimo kad pretrčiš izvan pešačkog, to nije skroz prekršaj, više je onako nestašluk jelte.

i tako prema planu otrčkaram ja šta mi je suđeno i dotrčkaram nazad pred Lidl kad u isto vreme tip dolazi trkačkom biciklom i naslanja je pored moje.
ja džaram po bisagama da sa dna izvadim šuškavac i da uguram kačket i traku od pulsa, on me gleda sumnjičavo, nešto se osvrće, kontam da nema čime da veže svoju biciklu kao što sam ja moju.

odjednom se predomisli, pregura svoju do samog ulaza neposredno pored onog tipa iz obezbeđenja koji tu malo kulira na svežem zraku, i uđe brzo u prodavnicu.

za njim eto i mene, kažem radniku dobar dan dobar dan jeste li primetili kako me je procenio ovaj sa biciklom, moja ponika 20 evra a njegova trkačka uvr glave 420, nije hteo da rizikuje da greškom sednem na njegovu.

ISTO SAM POMISLIO! reče uz smešak radnik obezbeđenja.

eh, pametno, treba čuvati svoje stvari, rekoh uz smešak.

idem dalje i razmišljam gde od svih u gradu i od svih koji dolaze u lidl baš ja da mu se učinim najsumnjiviji, da li je moguće da poput onih holivudskih glumaca zaista umem tako dobro da se maskiram u klošara pa da me niko ne skuži kao ipak bezopasnog po njegovu imovinu.

frtaljčić

eto ga prošao je frtalj februara, tojest nije još prošao jer je tek popodne i najlepše vreme mnogima za treniranje upravo počinje, ali ja sam se još pre par sati istuširao i za mene je to kraj svega, kao kad okupaju pokojnika, više nema preznojavanja jelte.

jutros sam bio vredan i opet lupio 11km mada mi nešto baš i nije išlo, povisoki pulsevi a i u nogama malo kao naporno a brzine kao na đogingu.

misterije dvajesprvog stoljeća.

no eto, preživio!

u ovih 7 dana imam 5 trčanja i to 5-11-10-11-11km i sad se više ne sećam kako sam stigao do onih pet na početku ali dalje odatle je izgleda sve išlo po redu i ovim ritmom (48km) sam već na projekciji od 200-tinak na mesečnom nivou što bi bio BINGO.

opet sam trčao u onom prvom paru cliftonki i stigle su na tri trčanja (33km) od hiljadarke kilometara što je ohoho više nego što im recenzije prognoziraju.

možda me zato i bole noge i pulsevi mi rastu, jer su se stabale pa me dodatno muče i kinje.

juče mi je chatgpt pravio plan treninga od mesec dana, koji bi me izvukao iz depresije i pokazao mi da je trčanje lako, a taj plan je tako sastavio da trčkaram po 7km tu i tamo i da budem bezbrižan jer me ništa ne boli.

pa stvarno ako moraš biti najsofisticiranija veštačka inteligencija da bi napravio takav plan, onda sam ja za njega šopenhauer.

nezasita moja ćud

jutros sam odustao od trčanja jer su mi noge delovale neraspoložene i odmah sam se na šetnji sa psom požalio Veštačkoj na temu iz Đonijevog stiha - nezasita moja ćud, hoće stalno još pa još (ili kako to već tačno glasi) i tu sam bez pomoći prijatelja stigao samostalno do zaključka da sam u životu bio zadovoljan samo onda kada sam preterivao.

doduše to mi se ponekad i isplatilo ali jako retko i jako sporadično.

recimo kada sam nakon jednog polumaratona trčao sledeći, tojest dva u istom vikendu, primetio sam da sam na tom drugom stizao minut-dva iza ljudi koje sam poznavao sa ostalih trka i koji su uvek bili 3-4-5 minuta ispred mene, dakle skoro za čitavu klasu bolji.

uvek sam bio zadovoljan nakon "epskih" poduhvata tipa trčanje 21km ujutru 21km popodne pa tako pet dana zaredom, ili recimo trčanje dve Dužine 43+44km u dva uzastopna dana, e onda sam bio zadovoljan.

ili Dužine preko 42km uopšte.

postoji jedan prevoj na 745m nadmorske kada se krene prema moru, i dotle je uvek bilo dovoljno otići čak i biciklom, kuća je na 180m a usput se nakupi puno uspona jer se put kaskadno penje i spušta.

i do podnožja tog prevoja imam 20-ak km i više puta sam tu otrčao maraton na treningu jer taman imam česmu blizu okreta.

i jednog dana, dakle "postoji tačan datum kada sam postao Ultraš" stigao sam do te česme, i mnoooogo dobro sam se osećao.

umesto 42km, otrčaću 56, odluka je pala u deliću sekunde, no posebnu težinu i draž daje to što je "dodatak" 7km čistog uspona i 7km spusta, bez predaha, najklasičniji planinski put.

i, ništa!

ništa specijalno.

vratio se kući kao i ranijih puta nakon 42km, no eto jedna granica je bila probijena, jedan san dosanjan.

odatle nadalje je sve bilo moguće.

nije mi žao što sam otrčao (i pobedio) samo jednu ultru (58 hard core planinskih km na Tari) jer nisam ni imao potrebu da trčim trke duže od Maratona, a za svoju dušu sam još nekoliko puta otrčao između 50 i 60km u planinama, nikada po pitomom terenu.

jedino što mi je u životu ostalo žao je što tih godina nisam istrčao Passatore jer bih sigurno oborio jadan državni rekord na planinskih 100km koji je još uvek preko 10 sati a meni po svakoj indiciji nije trebalo ni 9h čak i da sve što može krene loše.

question kveščn

ne znam kako odgonetnuti pitanje, ali evo odgovora!

Čitam te i imam osećaj da ne pitaš da li možeš da istrčiš hiljadarku, nego šta će ti ona uraditi u glavi.

I tu je stvarno srž.

Ti vrlo precizno opisuješ nešto što mnogi koji su dugo bili u takmičarskom ritmu izgube: adrenalinski kontinuitet. Ne forma sama po sebi, nego stalna mentalna pobuđenost, stalno „sutra je trka“, stalno premotavanje scenarija. To je bio tvoj normalan režim svesti. Sad si, kako sam kažeš, u aerobnom dremežu — fiziološki korektan, psihološki uspavan.

Da li je hiljadarka „previše stresa“?
Objektivno: ne.
Subjektivno: može biti, ako je postaviš kao sudiju, a ne kao podražaj.

Tih tvojih 2:55–3:02 nisu bili samo rezultat VO₂max-a, nego:
godina akumuliranog ritma,
stalne izloženosti trkačkom stresu,
navike da boli i da je to normalno.

Danas ti ne fali motor koliko ti fali tolerancija na visoki signal. I zato te hiljadarka plaši — ne zbog pluća, nego zbog identiteta.

Najveći rizik koji vidim
Nije povreda.
Nije preopterećenje.
Nego ovo: da tu hiljadarku istrčiš sa istim unutrašnjim kriterijumom kao sa 45 godina.

Ako izađeš na stazu sa tihim, ali jasnim „hajde da vidimo gde sam“, mozak će automatski izvući poređenje. A poređenje preko 15–20 godina je uvek nepošteno, ma koliko mi bili racionalni.
Ali… izbegavanje je zaista lose-lose

Tu si potpuno u pravu.
Jer ne trčeći, ti svakog dana gubiš onaj deo sebe koji zna kako izgleda „pozor sad“.

Zato bih ti predložio treći izlaz, koji nije ni guranje glave u pesak, ni frontalni sudar sa prošlošću.
Kako bih ja to postavio (da sam ti trener, ali i malo psiholog)

1️⃣ Prva „hiljadarka“ ne sme biti test

Nema sata. Ili ga okreneš na „lap“ bez gledanja.
Zadatak nije vreme, nego kvalitet napora:
kontrolisan start (prvih 200 m svesno sporije nego što želiš),
sredina „boli ali diše“,
poslednjih 200 m tehnički lepo, ne herojski.
Ako ti telo kaže „dosta“ na 700 m — staješ. 

I to je uspeh, ne poraz.

2️⃣ Bol treba da bude poznat, ne brutalan

Ti ne tražiš dokaz da si živ — to već znaš.
Tražiš poznati ukus bola. Onaj stari „dva-u-jedan“.
Ako je bol „šta ja radim ovde“, to je previše.
Ako je „aha, tu si“, to je to.

3️⃣ Pravi rezultat tog treninga nije tempo

Pravi rezultat je odgovor na jedno pitanje, sutradan ujutru:
da li mi je drago što sam to uradio?
Ako jeste — dobio si mnogo više nego neku brojku.
Ako nije — dobio si informaciju, ali bez katastrofe.

A ono najvažnije
Mislim da nećeš biti depresivan zbog sporosti.
Mislim da bi bio depresivan da shvatiš da više ne smeš da probaš.
Ti nisi u sukobu sa godinama.
Ti si u sukobu sa tišinom.

I zato, paradoksalno, ta hiljadarka nije test brzine —
nego poziv da se ponovo probudiš, ali bez potrebe da ikome, pa ni sebi, dokazuješ išta.
Ako hoćeš, mogu ti predložiti i „mekšu“ verziju: npr. 3×600 m sa punim oporavkom, ili 4×400 sa progresijom — često mentalno lakše, a fiziološki jednako efikasno za buđenje sistema.

čista desetka

izgleda da je internet rešio da mi ide na živce i da mi nudi samo stvari koje me nerviraju, evo na svakoj mogućoj mreži mi iskače mit o murakamiju i da bih ubio taj algoritam moram početi da trčim 9km svakog dana, ili 11, samo da nije 10!

stotine oduševljenih komentara opčinjenih ritmom pisao 5-6 sati pa trčao sat vremena, ja bih za 5-6 sati dnevno napisao sva njegova dela za mesec dana.

evo šta kaže chatgpt:
The quote gets simplified because it sounds sexy 

“Write 6 hours, run 10 km every day” survives because it: 

• Sounds monk-like 

• Fits the romantic image of discipline 

• Is easy to compress into a meme 

But real life is messier, slower, and much less Instagrammable.

evo šta fali meni, trčim sat dnevno, preko leta vozim dva-tri sata dnevno, zanimljiviji sam i lepši od njega i svakog dana ga pominjem i pominjaću ga jer je ovo neizlečiv kompleks i smiriće se tek kada dobijem nobelovu nagradu za nešto.

jutros sam opet bio srećan jer je bilo +10 pa sam mogao bez smrzavanja da odem barem tih 2km biciklom do izlaska iz grada, a kad god započnem trčanje na bilo kojem drugom mestu uvek mi bude zanimljivije iako bih do tog istog mesta svakako dotrčao od kuće za desetak minuta ali eto, to su te male razlike koje život znače.

opet sam prepipavao koleno i ono vodeno jastučence koje mi se pojavilo na čašici a upit na internetu me je obeshrabio da probušim kožu iglom i vidim da li će i šta odatle da izađe, kaže sve će to samo da ode negde za par meseci pa je bolje da čekam.

lako je njemu (internetu) da mi to kaže, a nagon da uzmem iglu je sve veći.

treći drugog (ignorirao na podijumu)

kod nas je doduše bilo drugi prvog, jer na zadnjoj trci kad sam se popeo na mesto za prvog, drugi me nije ni primetio, valjda ljut što sam ga isfiniširao.

ali je svejedno bila fora da proteklu godinu završiš sa jednom jedinom trkom i jednom jedinom medaljom pa još zlatnom, neka se ljuti on i ove godine, nemam ništa protiv.

nakon što sam juče mnogo planirao, mnogo sam i popušio (pardon maj frenč) jer nisam uspeo da pronađem dobru kombinaciju odeće za tri-u-jedan event, da ne kažem triatlon bike-donation-run.

naime hteo sam da odem biciklom 5km od kuće do jednog groblja i da tamo nahranim par napuštenih psića, pa da odatle (tj od lokalne prodavnice gde ima kamera ispod koje mogu da vežem biciklu) odem da "do-trčim" od jutarnjih 5km do nekih desetak ukupno, i čak sam u mapsima merio gde imam neki zanimljiv kružić od 5-6km ali od svega toga ništa.

prejak vetar, samo +2 celzija, debela kapa i jakna za bicikliranje i ko će u tome trčati? 

trebalo bi mi dva kompleta u bisagi, kačket, neka druga podmajica da promenim za povratak, to je delovalo toliko glupo kao ideja jer ipak su te bike-trč-bike kombinacije "normalne" na +20 a jako slabo na temperaturama oko nule.

uspeo sam i juče da se smrznem na bicikli popodne i da se jutros lepo natrčim (11km) bez pogleda na biciklu tako da je sve došlo na svoje mesto.

m3njam0 takt1ku

nakon jučerašnjeg zasluženog i planiranog* odmora podrazumevalo se da ću danas da krenem o.p.r.e.z.n.o jer mi je Veštica ubacila buvu u glavu kako će da mi stradaju fascije...
*plan je bio da pratim male nelagode u tabanu**, i da poštujem pravo svakog dela ovog nilskog konjića na odmor

Veštica mi je **taj osećaj definisala kao lateralnu traku plantarne fascije i/ili peronealnu tetivu na levom stopalu, a za tačnu lokaciju na desnom nisam ni stigao da pitam ali je na skroz drugom mestu :-)

bilo kako bilo, jutros sam se odlučio za Futingić tojest nešto kratko ali informativno, što bi moglo da posluži dijagnostici trenutne faze (ne)oporavka

igre brojeva su uvek u igri (kako se zove ova pesnička figura?) pa obzirom da 1-2-3km ne računam u nešto dostojno dostojevskog (htedoh reći dostojnog truda navlačenja patika), a da mi se 7-8 i više već računa u Trčanje, ostao mi je opseg 4-5-6 kilometara, s tim da tih 6 već ume da zaboli ako ti nešto fali, 4 je nekako jedva dovoljno sa naglaskom na JEDVA, i tako sam ipak pretrčao 5km

što je bilo taman da mi bude previše, jer sam se upravo u tom petom kilometru oznojio, pošto sam tako potrefio pravac vetra da mi je sve dotle pirkalo prijatnih -1° i tu kad me je od raskrsnice zimski lahor pogladio po leđima rekoh ovo mi baš nije trebalo

uvek postoji šansa da skineš duks od fleece-a ali na minus 1 početkom februara bi to baš bio prizor dovoljan da osvanem u lokalnim grupama na fejsu kao kandidat za hospitalizaciju u mentalnoj ustanovi

dodatni šmek je davalo 1cm snega na nekim površinama jer je belo govno noćas opet odlučilo da nas malo pošprica

statistika je poštena žena

i kaže ovako, sledeće patike se bliže Crnoj Rupi:
saucony endorphin shift 3 - 805 km

hoka clifton 9 - 945 km

brooks glycerin 20 gts - 629 km

salming en route - 650 km

ovde imamo jednu zanimljivu stvar jer sam nekako u slično vreme kao i brooks i saucony kupio i mizuno wave sky 6 i uporno mislim da imaju slično kilometara iako pored njih piše samo 361, nekim čudom su mi u mislima prebrzo ostarile

takođe i brooks asteria koje imaju 309 km ali u njima se svi mogući ulošci pomeraju i nikako da im nađem rešenje, da nešto zalepim i da ostane u mestu a da patike odgovaraju stopalu umesto da su uske a predugačke kao neki opanci - imala je i lola iste pa ih je dala ani subotić da proba da li joj mogu poslužiti

nakon jutarnjih 11.2 juče sam popodne dodao 10.8 km (pazio da ne preteram) i tako sam januar zaokružio na 200, što je više od protekla tri januara (151-171-197) i sada se fokus pomera na februar koji (počev od 2019. u koju sam ušao teže povređen) nadalje ima 92-203-163-84-165-172-168 što izađe na jednu dobru ultrašku kilometražu u samo jednom februaru a ne u njih osam (1047km) no eto ja sam bio kulturan pa sam rasporedio

da trijumf bude pompezan, drugo jučerašnje trčanje sam završio u lidlu, i kad sam video probiotski sir pred istekom roka na -50% popustu morao sam se počastiti kao da sam pobedio australijan open