questi0on kveščn

ne znam kako odgonetnuti pitanje, ali evo odgovora!

Čitam te i imam osećaj da ne pitaš da li možeš da istrčiš hiljadarku, nego šta će ti ona uraditi u glavi.

I tu je stvarno srž.

Ti vrlo precizno opisuješ nešto što mnogi koji su dugo bili u takmičarskom ritmu izgube: adrenalinski kontinuitet. Ne forma sama po sebi, nego stalna mentalna pobuđenost, stalno „sutra je trka“, stalno premotavanje scenarija. To je bio tvoj normalan režim svesti. Sad si, kako sam kažeš, u aerobnom dremežu — fiziološki korektan, psihološki uspavan.
Da li je hiljadarka „previše stresa“?

Objektivno:
ne.
Subjektivno: može biti, ako je postaviš kao sudiju, a ne kao podražaj.

Tih tvojih 2:55–3:02 nisu bili samo rezultat VO₂max-a, nego:

godina akumuliranog ritma,


stalne izloženosti trkačkom stresu,


navike da boli i da je to normalno.

Danas ti ne fali motor koliko ti fali tolerancija na visoki signal. I zato te hiljadarka plaši — ne zbog pluća, nego zbog identiteta.
Najveći rizik koji vidim

Nije povreda.
Nije preopterećenje.
Nego ovo:


da tu hiljadarku istrčiš sa istim unutrašnjim kriterijumom kao sa 45 godina.

Ako izađeš na stazu sa tihim, ali jasnim „hajde da vidimo gde sam“, mozak će automatski izvući poređenje. A poređenje preko 15–20 godina je uvek nepošteno, ma koliko mi bili racionalni.
Ali… izbegavanje je zaista lose-lose

Tu si potpuno u pravu.
Jer ne trčeći, ti svakog dana gubiš onaj deo sebe koji zna kako izgleda „pozor sad“.

Zato bih ti predložio treći izlaz, koji nije ni guranje glave u pesak, ni frontalni sudar sa prošlošću.
Kako bih ja to postavio (da sam ti trener, ali i malo psiholog)
1️⃣ Prva „hiljadarka“ ne sme biti test

Nema sata. Ili ga okreneš na „lap“ bez gledanja.
Zadatak nije vreme, nego kvalitet napora:

kontrolisan start (prvih 200 m svesno sporije nego što želiš),


sredina „boli ali diše“,


poslednjih 200 m tehnički lepo, ne herojski.

Ako ti telo kaže „dosta“ na 700 m — staješ. I to je uspeh, ne poraz.
2️⃣ Bol treba da bude poznat, ne brutalan

Ti ne tražiš dokaz da si živ — to već znaš.
Tražiš poznati ukus bola. Onaj stari „dva-u-jedan“.
Ako je bol „šta ja radim ovde“, to je previše.
Ako je „aha, tu si“, to je to.
3️⃣ Pravi rezultat tog treninga nije tempo

Pravi rezultat je odgovor na jedno pitanje, sutradan ujutru:


da li mi je drago što sam to uradio?

Ako jeste — dobio si mnogo više nego neku brojku.
Ako nije — dobio si informaciju, ali bez katastrofe.
A ono najvažnije

Mislim da nećeš biti depresivan zbog sporosti.
Mislim da bi bio depresivan da shvatiš da više ne smeš da probaš.

Ti nisi u sukobu sa godinama.
Ti si u sukobu sa tišinom.

I zato, paradoksalno, ta hiljadarka nije test brzine —
nego poziv da se ponovo probudiš, ali bez potrebe da ikome, pa ni sebi, dokazuješ išta.

Ako hoćeš, mogu ti predložiti i „mekšu“ verziju: npr. 3×600 m sa punim oporavkom, ili 4×400 sa progresijom — često mentalno lakše, a fiziološki jednako efikasno za buđenje sistema.