doduše to mi se ponekad i isplatilo ali jako retko i jako sporadično.
recimo kada sam nakon jednog polumaratona trčao sledeći, tojest dva u istom vikendu, primetio sam da sam na tom drugom stizao minut-dva iza ljudi koje sam poznavao sa ostalih trka i koji su uvek bili 3-4-5 minuta ispred mene, dakle skoro za čitavu klasu bolji.
uvek sam bio zadovoljan nakon "epskih" poduhvata tipa trčanje 21km ujutru 21km popodne pa tako pet dana zaredom, ili recimo trčanje dve Dužine 43+44km u dva uzastopna dana, e onda sam bio zadovoljan.
ili Dužine preko 42km uopšte.
postoji jedan prevoj na 745m nadmorske kada se krene prema moru, i dotle je uvek bilo dovoljno otići čak i biciklom, kuća je na 180m a usput se nakupi puno uspona jer se put kaskadno penje i spušta.
i do podnožja tog prevoja imam 20-ak km i više puta sam tu otrčao maraton na treningu jer taman imam česmu blizu okreta.
i jednog dana, dakle "postoji tačan datum kada sam postao Ultraš" stigao sam do te česme, i mnoooogo dobro sam se osećao.
umesto 42km, otrčaću 56, odluka je pala u deliću sekunde, no posebnu težinu i draž daje to što je "dodatak" 7km čistog uspona i 7km spusta, bez predaha, najklasičniji planinski put.
i, ništa!
ništa specijalno.
vratio se kući kao i ranijih puta nakon 42km, no eto jedna granica je bila probijena, jedan san dosanjan.
odatle nadalje je sve bilo moguće.
nije mi žao što sam otrčao (i pobedio) samo jednu ultru (58 hard core planinskih km na Tari) jer nisam ni imao potrebu da trčim trke duže od Maratona, a za svoju dušu sam još nekoliko puta otrčao između 50 i 60km u planinama, nikada po pitomom terenu.
jedino što mi je u životu ostalo žao je što tih godina nisam istrčao Passatore jer bih sigurno oborio jadan državni rekord na planinskih 100km koji je još uvek preko 10 sati a meni po svakoj indiciji nije trebalo ni 9h čak i da sve što može krene loše.
Nema komentara:
Objavi komentar