opet opet opet zaostatak

uvek sam u zaostatku, nemam pojma zašto. tj slagao sam čim sam zinuo. znam zašto ali neću da vam kažem, to jest neću ni sebi to da priznam. ostavljam da mi nešto bude zadovoljstvo, potreba, a ne zadatak. glupo je sveko jutro sesti i sebi reći "prvo napiši blog pa tek onda sve ostalo". ne treba praviti od sebe roba, valjda. mada u mom slučaju, možda bi to donelo i nečeg dobrog.

teško je četvrtak se pakovati i organizovati putovanje, petak i ponedeljak biti skoro ceo dan u autu, vikend na trkama i u jurnjavi ovamo-onamo, utorak se odmaraš, pokušavaš da treniraš, kuvaš nešto za naredne dane, pereš veš, raspakuješ jedne stvari i vraćaš u auto druge, pola garderobe ti je po torbama, kažeš u sredu ću da napišem blog, kao da je to neki posao od godinu dana. u međuvremenu napišem fejsbuk statusa za deset blogova, a tek u komentarima sa prijateljima šta sve natrabunjam, tu ima stotinu blogova.

evo ovo od jutros, iz kreveta. nikada ne kucam u krevetu, telefon unesem u spavaću sobu samo kao vokmen da bih ponekad pustio neku muziku, i uvek mi je noću uključen "airplane mode".

"jutro. jutro je onaj kritičan trenutak. kao kad hodaš kroz voz, prelaziš iz vagona u vagon. u vagonu si nekako sigurniji, koliko god naokolo kloparalo i ljuljalo se. i kad staneš na onaj čelični pod između dva vagona, odjednom puno jače čuješ točkove koji melju negde dole ispod, možda bi zvučali manje strašno da možeš da ih vidiš. nemaš za šta da se uhvatiš, teturaš se levo-desno par sekundi, ali sve to uvek nekako predugo traje. kad napokon zakoračiš u novi vagon, odahneš. to je novi dan. a ovo jutro me mrcvari već sat vremena, ne pušta me da uskočim u sledeći vagon."

to je bio jutrošnji fblog. postoji li ta reč? odoh na gugl.

gle, postoji.
a i ja naivan, uvek mislim da ceo svet mene čeka da ga otkrijem...

dakle u subotu smo bili u zagrebu, popodnevna šetnja i pivce, uveče na koncert pod nazivom gričevanje, slobodan ulaz, da se upiškiš od sreće. prvo je svirala irena žilić, nakratko joj se pridružila i luce, posle njih dunja ercegović. sutradan je bio polumaraton u tuheljskim toplicama, bila je vrućina i jako sunce, nekako odjednom nas je zakačilo leto. trčao sam relativno uzdržano prvu ravnu polovinu staze, posle sam malo dodao gas i prestigao sve koje sam planirao da ću prestići, i još par neplaniranih žrtava. nije bilo loše, iako mi je vreme 5 minuta sporije od prethodna dva nastupa na toj trci. nemam pojma koliko sam mogao da idem, da sam celu trku trčao kao tempo. verovatno bih dobio ovu malu mađaricu jer sam je u zadnjem kilometru video na onom dugačkom pravcu. ali nije bitno.

gledam sad rezultate, na trčanje.hr su stavili samo rezultate HR kupa, pa ispada da niko iz inostranstva nije učestvovao, baš svašta. srećom na stranici tz tuhelj postoje svi rezultati. dakle nisam bio sedmi kao što sam napisao nego šesti. i nisam bio 5 nego 4 minuta sporiji, jer nisam ni nosio nikakvu štopericu pa nisam imao pojma koje mi je vreme u cilju.

http://www.tztuhelj.hr/hr/novosti/27.-polumaraton-mihanovic,1614.html

nakon trke smo opet odjurili u zagreb na kantautorski festival, bilo je 8 izvođača i više nam je nego odgovaralo vreme održavanja, od 17 - 21h. u ponedeljak nas je nakon lepe prepodnevne šetnje po suncu i kremšnita na trgu iz samobora ispratila neviđena grmljavina i nevreme, pa sam umesto da autoputem vozim na slepo 70 km/h predložio da odemo u kaufland dok ne prođe oluja. nakupovasmo za tih sat vremena raznoraznih zanimljivih stvarčica :-)

utorak sam trčao 8 kilometara promena 100/100m, ovaj put malo preko 31 minut, to je dakle brzina za 39' 10km, a kada trčim taj trening nisam nikada sišao bitno ispod 40', uglavnom se vrtim desetak sekundi gore-dole. tako da su ovaj put ta ubrzanja prošla iznad plana, što možda i nije dobra vest za 5 samo dana pred maraton :-/

juče mrtvačko planinsko rastrčavanje, išao po asfaltu 24km a mislio da će ispasti 21km, pojma nemam gde sam se preračunao. nije čudo što sam crko. danas nemam pojma šta ću. odoh na brdo da nahranim ono kuče, to mi je 6km do gore i valjda 8km nazad ako idem uz reku, čisto da vidim šta je sve voda odnela na gornjem delu te staze kod konjičkog kluba. ako uopšte uspem da prođem, ako ne, moraću do kuće zadnja 4.5km u full natopljenim patikama. ili da idem kroz šumu pa da nagazim neku zmiju jer su sve staze urasle u granje do ušiju... hmmmm

biće zanimljivo na Plitvicama u nedelju. start i cilj su koliko vidim izmešteni dalje uzbrdo pa će staza imati još koji metar uspona i spusta, dakle biće sporija od prethodne jer je onaj deo u plitvičkom ljeskovcu (koji je izbačen) bio malo ravniji, ako ne grešim. videću u subotu uveče "na terenu". iovako nisam u formi za plitvice ispod 3h, ako sam prošla dva izdanja istrčao 3h02 sada je realno očekivati 3h05, dakle eto me u cilju za 3h06, ako sam sve dobro izračunao oko staze. i ono drugo veliko AKO, ako ne budem imao problema sa patikama jer su mi na zadnjih nekoliko maratona iz nekog misterioznog razloga utrnula stopala (!!!). mislim da ću da trčim u onim žablje zelenim NB 890v3, pa kud puklo da puklo. uopšte mi se ne sviđaju ali nemam bolje, a u svim ostalim sam imao provereno probleme :-(

nemam vremena da proveravam greške u kucanju, sorry ako ih je bilo

nadoknada

mislio sam da još odavnije nisam pisao blog, ali i ovo je previše
poremetile me ove poplave i čudesa, kao i sve ostale
nakon onog poslednjeg trčanja je usledilo još jedno, u četvrtak.
tu sam već bio umoran, previše, pa sam išao baš lagano
kiša je i dalje padala, a ja sam bio rešen da obiđem sve svoje omiljene stazice
išao sam i kroz blato, i kroz vodu, nisam se uopšte obazirao na sve to "spolja"

u petak sam išao po gradu da nađem pumpu za vodu, ali niks
u par navrata smo izvlačili vodu iz podruma kofama,
koliko mi izbacimo toliko se nove vode pojavi, šit
posle toga sam se provozao biciklom na sve strane izvan grada
gledao kakvo čudo je poplava ostavila za sobom

u subotu ništa, opet kao mrtav ceo dan
ujutru krenuli obilaznim putevima za beograd,
u metrou obećali da će nam sačuvati pumpu
(mada je bilo još dosta komada kad smo stigli)
tamo smo brat bratu pola sata sa prodavačicom preturali po dodatnim adapterima dok nismo ukapirali kako treba da se naguzi crevo na pumpu
na kraju kupismo i 20 metara creva od 3/4 cola, kad ide krava...
do kraja dana smo putovali nazad, kroz vodu do pola točka, kroz blato, pa sve to montirali, ispumpavali, opet se punilo, ispumpavali

e nedelja je bila kao da malo odahneš, imamo pumpu, niko nam ništa ne može
lola krenula mtb-om a ja u patikama i tako na brdo, posle se razdvojili a ja nastavio dalje u brda, pa se spustio na reku Gradac
ispod manastira odnet mostić, ali se bar voda donekle povukla
ostao sam skoro dva i po sata
gore na brdu stao na mestu gde je najlepši pogled i deset minuta pričao sa tipom koji čuva ovce
neki hipik, nemam pojma, sa kosom preko ramena
njegov pulin me uvek juri, dobroćudna budala, ali kad je blato celog me isprlja, skače po meni čim me prepozna
to je bio ko zna koji u nizu tih laganih treninga, obično trčkaranje
valjda mi je duša tako tražila, posle one trke u Krašiću i sutrašnjih 40km dužine

e u ponedeljak sam bio još umorniji, da ne poveruješ
opet krenuo na lagano trčkaranje, pa dodatno usporio
ja mislim da je to zbog ovih nesreća, da su svima povišeni hormoni stresa
i prosto ti se sva volja smanji na pola, šta na pola, na minimum
malo trčkao tamo-vamo pa posle prepešačio deo železničkom prugom, koju je takođe odnela poplava
tu sam ukapirao da preko toga ne može da prođe čak ni ona dresina sa radnicima, pa obzirom da je pruga full zatvorena bilo me je baš briga što bez lampe bauljam kroz tunele


utorak je bio čudan dan
opet sam mislio da sam umoran, ali je bilo previše posla kući
nisam imao vremena da opet tako trčkam par sati, trebalo je smisliti nešto kratko
rekoh, odavno nisam trčao neki "pravi" trening, hajde da pokušam?
odjurio biciklom 5km izvan grada, vezao je za mostić, i krenuo da trčim one moje promene 100/100m
u planu 10km, baš kao što sam pričao Dunji
zadnji put kad sam to radio, crkao sam na pola pa sam taj trening završio kao 2x4km a ne kao 10km u cugu
rekoh, daj bože da bude oko 41 minut, ako sam baš premoren, biće i 42
što i nije esencijalno, najvažnije je da se trči lepo, pravilnom tehnikom, da se ta ubrzanja urade bez mučenja i agonije
vidim da mi je lepo krenulo, ubrzanje uradim lako, rastrčim takođe bez muke i nakupljanja umora
kilometri tek par sekundi preko 4 minuta, a povratak je nežno nizvodno, dakle lakši
i tako, stigao do okreta na 5-om km za valjda 20'20'',
vratim se skoro minut brže za total 39'50'', to nije loše ni kad trčiš 10km tempa na treningu a kamoli za promene 100/100m.
sećam se da je onaj mađar davao marijani i idi kovacs da rade dva kilometra tako, s tim da su one pičile po 3'30-3'40
verovatno je to još bolji trening za tehniku trčanja, ali šta ću, ja volim ovaj moj

juče mi mi leglo kao pijanom šamar da sam mogao da se provozam biciklom, naročito što je bilo +26, ali sam opet odjurio na kratko trčanje, noge koma nad komama iako sam pre podne na bicikli završavao silne poslove po gradu i svo vreme mi se činilo da su mi noge bombastične
pih fuj
izračunaću kasnije, to je bilo nekih 17-ak km, otprilike
onako, laganica

ostala su još dva dana do vikenda, sada je od trka koje nisu otkazane ostao samo polumaraton u Tuheljskim toplicama, a sledećeg vikenda Plitvice. ali polako, jedno po jedno. nemam pojma šta ću i kako trenirati do tada, Dužinâ mi više ne treba, dakle treba poraditi na čvrstoći nogica a ne na dodatnom razMLITAVljivanju istih... a i Tuheljska staza ako se otrči muški može fino da pripremi nogice za plitvički profil. čak štaviše, toliko sam bio ubeđen da ću trčati maraton Branka Ćopića, (koji je otkazan), da sve do sada nisam ni pogledao novu stazu Plitvica, znam da je start na nekom drugom mestu, i jedino se nadam da će sada biti sve ponovo premereno i da će maraton napokon imati 42.2km a ne 43.0 kao prethodnih godina. ionako sam zadnja dva puta (zbog svoje gluposti i kurčenja u par dana pred trku) otrčao rezultat 3h02 što bi ladno bilo ispod 3h samo da je staza bila tačno izmerena. sada možda nisam ni u formi za Plitvice ispod 3h05 ali ćemo videti, ovih par kg viška sigurno neće tek tako ispariti u narednih 10 dana

voda

morao sam da odem pa to ti je. računao sam da ću da budem mokar pa mokar, i onda zašto da trčim samo po asfaltu, ispreskačem barice, ako mogu da pogledam kako je tamo gde je najgore? i odoh. već nakon 500m sam se pokolebao jer ako zanemariš poplavljena područja, trčanje po gradu je isto kao i po "običnoj kiši". u smislu, moguće je trčati dva sata i ostati pretežno komforan ispod šuškavca. dobro, mokre noge, ali ljudska koža je nepromočiva, a na +10 uopšte nije naročito hladno. ali hajde, rekoh, tu suvlju od dve mokre opcije čuvam za sutra ako zaista prigusti, a danas odoh u potoke.

dolazak do pruge stazicom koja ide paralelno sa trotoarom je već neki uvod u ono što me čeka, trčim kroz baricu dugačku 50 metara i već sam blatnjav. tek tri minuta od kuće. prelazak preko železničkog mosta, i, moradoh da zastanem, da dobro pogledam taj prizor. kolubara je duplo veća nego što je bila sava na izlasku iz zagreba pre samo dva dana, kada smo se vraćali sa polumaratona. na ušću reke gradac u kolubaru, stoji novi pravoslavni hram, oko njega dve reke, kao i uvek tako i sada, u dve boje. gradac je čistiji, više vuče na sivo, mada je i on dovukao dosta zemlje, a kolubara je muljava, kao živo blato. vidim u tome neku simboliku, te dve reke kao dve reke ljudi, koje opkoljavaju crkvu, izgleda mi to kao kad bi podelio sve vernike na one starije koji zaista veruju i na ove novije koji okite retrovizore krstačama pa misle da će ih neka viša sila sačuvati dok gaze ljude po pešačkim prelazima. ja nisam ni od jednih ni od drugih, ali nema veze, možda baš zato što gledam sa strane, uočih tu simboliku.

dalje uz gradac, počinju da se smenjuju neuobičajeni prozori. velika brana huči kao nijagarini vodopadi, po sredini veštačkog jezera gde se leti brčkaju deca, sada juri bujica i nosi iščupano drveće. pre pola meseca je neko rekao "čik preplivajte kolubaru večeras" ali ovo je već neverovatno, danas je nemoguće preplivati i gradac. merim onako odoka, otprilike deset metara u sekundi piči ta mutna voda po sredini. znači preko celog jezera bi te za samo deset sekundi već donela do brane i prebacila dole niz vodopad. a ispod vodopada, narednih 50 metara sve deluje kao da ključa, beskrajan niz vrtloga i zapenušanih vorova, prosto nerealno. vodeni pakao.

trčim dalje, rekoh, preko gornjeg mostića ću da pređem čak ako je donekle i pod vodom, držaću se za ogradu. baš mi se nešto da izvinete kurčilo. ali malo morgen. između mene i mosta ista onakva bujica, metar duboka, ovde pak zviždi 20 metara u sekundi, na mestima gde dodiruje most voda odskače pet metara u vis i pravi vrtloge, a most je pola metra ispod bujice, samo viri vrh ograde. pred tom idejom, da se pređe taj most, čak bi se i čak noris rasplakao kao malo dete i tražio dublera, ali ga ne bi našao. idem dalje, sada već znam da dalje neće moći ali me zanima dokle može. nakon prvog kafića na levoj obali (gledano iz grada) nastaje reka celom širinom doline, više nema puta, nema ničega. okrećem nazad i penjem se stazicom iznad konjičkog kluba. trčim kroz potok. to da ću da budem mokar, to uopšte nisam ni sumnjao. da ću umesto uzbrdo i nizbrdo da trčim uzvodno i nizvodno, i to sam upravo tako zamišljao. samim tim mi je lakše, jer sam krenuo pripremljen na sve.

budi voda. prisećam se videa sa brus lijem koji je nedavno okačila dunja. sa dunjom sam se upoznao na koncertu u petak, i skoro svo vreme smo razgovarali o, nećete verovati, trčanju! bio sam zadivljen činjenicom da neko ko je muzičar, i karatista, više zna o trčanju od većine maratonaca sa kojima se družim. ona trči iste treninge kao i ja, one koje sam ja "izmislio" i koji mnogima deluju čudni i preteški. shvatiš koliko su posebni ti ljudi koji o svemu razmisle, koliko je intuicija moćna, koliko je moguće biti samouk a iskusan, nasuprot o onima koji celog života čitaju članke o trčanju a ništa ne zapamte odnosno sve pogrešno primene.

budi voda, razmišljam o tome. brus je rekao, ne prihvataj kalupe. kad vodu staviš u čašu, dobije oblik čaše, kad je pustiš da teče, postane potok, voda se menja i prilagođava. kad tu čašu šljisneš u vazduh dobiješ milion malih kapljica, ja nastavljam da razmišljam dok trčim. trčim kroz potok. budi potok. postao sam deo potoka. šljap šljap. nemam grimasu jer nemam ni problema. potok ne pravi grimase. potoku je čak i lepo. vidim jaje. odjednom prestajem da razmišljam o tome ko sam i šta sam, kao da mi je neko ubacio motku u zupčanike. wtf? jaje??? na sred makadamsko/zemljane staze kojom teče potočić? sagnuo sam se i uzeo ga. malo j napuklo po dužini ali ona unutrašnja opna je čitava. u uglu se providi žumance. dakle nije u fazi kada bi nešto iz njega trebalo da se izlegne. malo mi je lakše što je tako, ne bih voleo da u ruci držim nekog mrtvo(ne)rođenog ptića. razmišljam otkud tu jaje, malo manje od kokošijeg. pretpostavljam da ga je "izgubila" divlja patka, ništa pametnije mi ne pada na pamet. verovatno joj je prigustilo, sletela porodila se i otišla dalje. nemam pojma.

gledam oko sebe, osvrćem se po okolnom drveću, ne znam ni zašto, patke ne prave gnezda, nekako refleksno. gledam po zemlji naokolo, ispod jednog kamena se odronilo zemlje i on stoji kao mala nadstrešnica, i tu se šćućurila mala zmijica. kao najveća moguća glista. lepa, šarena. povučem je malo za rep, ona se malo uvije i zavuče se još dublje. razmišljam da li da razbijem ono jaje tu negde pored nje, da li bi ga pojela? ma jok, nosim ga kući, kao trofej. ima da ga slikam i okačim na fejs. "trening je bio tako zeznut da sam usput sneo jaje".

razmišljam kako da napravim neki krug, da obiđem i levu i desnu obalu reke gradac. prevrćem po glavi razne staze, prečice, železničke mostove, pravim kombinacije ali nikako da složim neki idealan krug. trčim dalje uzbrdo, izlazim na magistralni put za užice. nosim ono jaje. menjam plan. idem još par kilometara uzbrdo, da protrčim pored onog kučenceta koje povremeno nahranim, kome smo mislili da je bila slomljena kičma ali je ipak nekako prohodalo na dve i po noge. nisam poneo ništa od kuće, ali hej, imam ovo jaje. dolazim gore, dugo zviždim dok crna čupava sotona ne istrči iza neke šupe. raduje mi se, ja nalazim neku staru najlonsku kesu, prostirem je umesto tanjira, opet provlačim ruku kroz ogradu, razbijam jaje i serviram mu obrok. liže sve u slast, a ja perem ruke u kolotragu jer asfaltom nizbrdo teku 4 rečice onuda kuda prolaze točkovi od kola.

trčim dalje, vrtim dalje kombinacije, na vrhu brda neverovatno duva vetar i čak me malo pomera u stranu. postaje mi hladno, u tom času kapiram da mi je dres ispod šuškavca skroz mokar i hladan. hladno mi je i po glavi iako imam onaj "skoro nepromočivi" kačket. zbog jačine vetra ovih +10 deluju hladnije. bežim u šumu. isprobaću ama baš sve terene i podloge danas. trčim kroz travu do kolena, koja je sva mokra, skidam tu vodu s nje, sliva mi se niz potkolenice, patike su prepunjene vodom kao dva tega. pa sad po zemlji, kolski put, dva potoka i po sredini natopljena zemlja, neko, kako ga nazvati, polučvrsto blato. trčim i tuda. sve mi je svejedno. potočić prerasta u potok. više nemam gde da stanem osim u vodu. ne vidi se nijedan deo puta, tog kolskog. nije ni makadam, zemljani je put. nije put, potok. ne mogu da stajem u one najdublje izlokane delove jer je voda mutna i ne nazire se dno, pa se plašim da bih tako iskrenuo zglob. iako sam opet postao voda, potok, moram da biram gde je najbolje stati. trčim tako, nizvodno.

dolazim na kraj spusta, tu je neki usek, i na ivici puta voda sleće dalje nizbrdo, to je sad već prava mala rečica. nakon tog useka puteljak kreće blago uzbrdo i ja sada trčim, tadaaammm, uzvodno! s tim da je nagib blag i nema potočića, ovo je sad jedno jezerce pedalj duboko, možda je pliće uz ivicu ali tamo je duboka trava a ima i koprive... kroz koju sam već par puta protrčao ali hajde, ne moram namerno. ovo više nije šljap šljap, ovo je buć buć, ali ko te pita, rekoh, bio sam pripremljen i na gore. izlazim na makadam, negde ima prolaza uz bare, negde je bara celom širinom, čudna mi čuda. jednom kad si natopljen, više ne možeš da budeš JOŠ mokriji. što bi rekao điboni, ja sam čovjek koji nema briga. odnosno što bi rekla dženis džoplin, freedom is just another word for nothing left to lose.

ostatak trčanja je nizbrdo kroz predgrađe, malo širim makadamskim i asfaltnim ulicama, zadivljen sam činjenicom da su puno mesta šahtovi izdignuti iznad asfalta pa ih voda tako zaobilazi i teče dalje niz ulicu, dok u odvode ne odlazi ništa. iz buć buć sam se vratio u šljap šljap i sad to odjednom izgleda komforno. maltene suvo. sad mi je vetar u leđa pa ne osećam ni hladnoću, a ionako sam na par kilometara od kuće pa bih sve preživeo. bio je to zanimljiv trening, više za glavu, mada su se od hladne kiše i vetra noge poprilično ukočile. na kilometar od brane (zatvaram krug) se čuje huk, kao da bujica nosi kamione i solitere, neverovatno. prelazim preko brane, metalni most deluje više nego sigurno. sa druge strane se kod vodenice izliva jaz od ribnjaka pa mora da se pregaca kroz vodu iznad članaka, sad mi više nije ni hladna. nakon dva sata, definitivno sam postao voda. stopili smo se u jedno. ne mogu joj ništa, ne može mi ništa. putujemo zajedno.

biram drugu varijantu da se vratim kući, preko pijačnog mosta umesto da trčim preko železničkog. most zakrčen automobilima. svi su stali i slikaju. kolubara je na samo pola metra ispod gornjeg nasipa. dalje ulicom preko puta crkve, dugačak niz parkiranih automobila, unutra su svi povadili telefone i slikaju nabujalu reku. FloodGazing, nova pojava u gradu. žao mi je što nisam mogao da silkam sve što mi se usput desilo, ali nemam vodootporan foto aparat, šteta. pišem ovaj blog "danas za juče" i već planiram rutu za danas. na radiju javljaju da onaj most ka bajinoj bašti drže sajlama da ga ne bi odnela voda koja teče preko njega, a da je pijačni most napukao (?). preko pešačkog mosta je još sinoć zabranjen prelazak jer voda udara u njega svom silinom i niko nema pojma da li će on to izdržati ili će u jednom trenutku tek tako nestati. sve deluje nekako nerealno. odoh da se suočim sa tim.

albatros

i tako... nisam pozirao, nisam se preterano slikao. tamo kud sam ja putovao nije bilo žute štampe. nisam vodio ni ličnog trenera, ni ličnog fotografa, da ne pominjem šofera masera ili neovlašćenog autobiografa. isto kao i na treningu, takvi su moji vikendi i moje trke. uhvatim prvu ili drugu grupu, strpljivo čekam do pola, i onda pokušam da ih što više pobedim do kraja. ne trčim u ljubičastim suknjicama jer nisam curica, ne nosim šešir prečnika pola metra jer nisam klovn, valjda me zato nikad nijedan kamerman nije ni primetio. ali sport i cirkus su valjda dva različita sveta, bar su do nedavno bili.

tako sam u krašiću skoro celu trku pretrčao sa veličanstvenom marijom, pobednicom čuvene brdovite ultre na 100km "el passatore", a pred kraj sam uspeo da skinem nekoliko neočekivanih profi skalpova. pisao bih ja sad o svemu tome nadugačko i naširoko, ali nema smisla. sad se radije čita o onima koji su se uz teške traume prvi put u životu popeli na brdo, završili prvi polumaraton u kostimu žapca kermita, uspeli da pretrče maraton nakon što su veče ranije pojeli 77 ćevapa i popili 77 gutljaja piva. to su današnji heroji. za vikend preputuju 1500km i to je dostignuće. rezultat na trci ne pominju.

svakog dana svaki soko dosegne brzinu od 320km/h kada se obrušava prema zemlji i plenu, i opet ne postavi status kako ga je policija zbog toga legitimisala. da li znate da albatros može da pređe 16,000 kilometara u cugu, bez sletanja? da može da obleti zemljinu kuglu za 46 dana? halo?


 
da li je neki albatros ikada napravio selfie sa okeanom u pozadini? nije. eto zašto nisu popularni. a ovi neostvareni mučenici što prepešače maraton pa se slikaju s medaljom koju su kupili plaćanjem startnine, valjda misle da vrede više od tog albatrosa? jerbo imaju medalju kao dokaz?

ptico moja, nemoj ni da silaziš sa tih visina, ostani zauvek na nebu. jednom kad se spustiš među ljude, udavićeš se u živom blatu, među sitnim dušama i pregolemim ambicijama. i kao što rekoh, imao bih ja milion detalja, ali ako ćemo realno, u ovom novom svetu ja više nemam o čemu da pišem.

neočekivana brzina...

to jest, pazi sad. postoji brzina i brzina, štonobirekli.
što je nekad bila brzina, sad ne postoji,
došli su neki novi klinci, sve je postalo preBrzina po modernim rečnicima.
ali evo, kako je izgledalo makar sećanje na te stare brzine.
reče Lola - gde ćeš da trčiš, da idem malo s tobom.
mislila je na biciklu, naravno.
pffff, rekoh, otkako me muči ovo stopalo, slabo idem baš po ravnom.
čak i ono ravnjikavo izbegavam.
ajmo donekle zajedno, pa ćemo da vidimo šta će da bude.
i tako, krenuli mi prema Debelom brdu.
imamo prvo 3km kroz grad pa onih prvih valovitih 10-ak km asfalta.
duvao istočni vetar, znači u leđa.
vidim da su mi koraci onako, hrabri. kao zamahujem nešto.
šta je sad pa to, pitam se, valjda je do kafe?

prethodnog dana jesam doduše išao lagano, ali je trajalo skoro 2.5 sata po brdima.
baš mi pre par dana reče jedan drug - poznajem jako malo ljudi koji uopšte mogu da shvate tvoj izraz "planinsko trčkaranje", a ti si definitivno jedini koji to uopšte ne doživljava kao Trening.

gledam u one oznake na putu, na svakih 25m je crta.
kad trčim dužinu, neki lagani tempo, to mi je obično 10 dvokoraka.
dakle korak 125cm. to je to, dalje zavisi od frekvencije.
pri 90 dvokoraka u minutu, to je 225 metara, dakle 4'26''/km.
juče primetim da trčim opuštenije, lenjo, možda 88 dvokoraka/min,
ali da su koraci na mestima za 10% duži.
uzbrdo mi zatreba i po 22-23 koraka za onih 25m od crtice do crtice,
ali zato nizbrdo pregazim i sa 17, dakle koraci od skoro metar i po.
nije ništa prema kenijskim standardima ali jbg, nije ni loše.

odlučim da teram dalje po tom blago valovitom putu.
lola ushićena što neću pobeći u šumu, pa da ona mora sama da se vraća biciklom u grad, nego ćemo ceo dan biti zajedno. jedino što ona krivuda po putu kao neko dete pa pored svojeg treninga moram i na to da pazim i da svaki minut-dva vičem "beži desno" kad čujem da otpozadi nailazi auto.

prođem 7km na vrhu maleckog kupserčića, okruglo 31'30.
e sad goni me ona vetrina u leđa, računam da povratak neće biti BITNO brži.
ali prvo još 3.5km u istom smeru, i povratak na to brdašce,
pa ću tek onda računati dalje.
tih srednjih 7km sam završio malo brže,
tako da sam na tačku 14km stigao za 1h02'.
dakle 31'30 + 30'30''.

računam, nije trka, sunce je i +23 stepena, naglo je otoplilo.
vidim da podosta kuvam, ne toliko od napora nego čisto od vrućine.
kažem, ja ću sad malkice da isfušerim ovaj povratak,
idem za 30', ionako uopšte nisam planirao da trčim Pocu,
nego da odem na trčkaranje pa šta ispadne.
to što su mi noge slučajno živahne,
ne znači da sad treba da se sa'ranim 3 dana pred trku po brdima od 24km.

i tako strčavao ja u grad lagano, tj nije sve ali ima par km nizbrdijih.
vetar više manje, čak mi je i prijao što je bio tako jak.
i sve kao ja ugađam da ubodem, da tačno završim za 1h32.
rekoh i to je odlično, na ovoj stazi mi je trening rekord valjda 1h28.
verovatno sam bio i odmoran i raspoložen tada.
i dođem na kilometar i malko od kuće, i prc.
vidim da ću da stignem okruglo na 1h31'30''.
svi koji me poznaju, znaju da to ne mogu da podnesem.

pustim korakčić, lola če - iju, šta bi'? rekoh - sat trijes kec.
zum zum zadnje tri ulice, dođem na kapiju, štopka kaže 1:30:50
znači zadnjih 7km za 28'50''. hmm.
kad ja ne bih prećerao, ne bih ja bio ja.

prvi put u zadnjih pet godina da nisam dohvatio pivo,
nego se napio ladne česmovače odmah u šupi, ne da je prijala.
poturio glavu pod česmu, mmmmmmmmmilina.
i posle toga opet malo šišali travu. čuj malo, sat i po.

juče sat i po najlaganijih mogućih planinskih kilometara,
usput hvatao neko kuče po granju, snimao dokumentarac za Nat Geo.
danas je bio planiran dan odmora ali eno dole me već čeka bajk,
da odem sa rancem da pokupim onu cvileću malu muku na brdu
i da ga spustim u grad. valjda će ga neko uzeti, muškić je.
tako ću dobiti gratis trening, ali šta ćeš, viša sila.
kao što prekjuče na treningu "nije bilo Svetsko",
neće biti ni u subotu u Krašiću,
ni u nedelju 900m visinske razlike na Sljeme.
lajf gouz on, samo da me stopalo ne muči.

jet lag

i tako sam trčao i trčao i trčao
blog nisam pisao
pisao sam sve i svašta, pisao sam neke priče,
dangubio sam po fejsbuku kao najveći kreten,
kad sabereš sve komentare koje ostavim u toku dana,
to daleko premaši najduži blog koji sam ikada napisao.
nema veze, ajde, nećete me na lomaču zbog toga
valjda

dakle brojke "daj nam brojke, daj nam brojkeeee!"
na maratonu sam pretrčao 30km,  zatim po danima 23, 15, 17, 21
(tu sam završio prethodni blog) dalje bez odmora 22, 17
to je 6 dana nakon maratona, dakle zadnje je bila subota

te subote oko podne smo seli u auto i otišli preko planinâ u Užice
to je 90km prema jugu, manje-više
uveče je trebao da bude neki rock festival
kad smo stigli tamo, prvo smo krenuli na pešačenje
uhvatila nas provala oblaka
promašili brdo na koje smo krenuli, i na kraju sa pogrešnog brda
gledali na tvrđavu koju smo hteli da posetimo,
s tim da smo je gledali iz pričije perspektive (!!!!)
moroni

opet nekim stazama i kroz tuđa dvorišta, jedva se izvukosmo
blato do kolena, kiša pljušti, nisam baš tako zamišljao "šetnju"
vratili se u auto
najeli se jagnjetine i popili po pivo
jagnjetinu poneli od kuće, da ne propadne
da ne bi po pekarama jeli neka govna, nego "žvaći domaće"

i posle toga, "napolju kiša i dalje sipi..."
("... ništa novo pod neonom", Azra)
promenih čarape, uđoh u iste one mokre patike, i via
odoh da trčim
u nekoj torbici sam spakovao telefon,
prethodno uključio MapMyRun, pohvatao satelite, i startovao ga
rekoh, kad se vratim, da vidim kuda sam sve išao

sad ću da prekopiram taj status sa fejsa
"sat i po trcanja i upoznavanja brda iznad Uzica.
odmah posle dva km sam uleteo na groblje,
posle pet km sam pronasao gradsku deponiju,
i nisam ni stigao da se zapitam sta li je sledece,
upadoh u neku maglovitu prasumu
u kojoj kisa ne prestaje da pada jos od kamenog doba,
zbog cega su kisne gliste velicine poskoka.
sva sreca da su bile miroljubive.
a sad na koncert."

to je bio jedan mini blog, onako s kolena, pred koncert.
koncert je trajao od 21-02,
vraćali smo se kući kroz pljusak i krivudali preko brda,
najbrži mogući tuš, i spavanje.
te noći sam spavao od 04-10.
tog dana tačnije, jer u 5 već svane.
koliko sam vremenskih zona promenio, samo nebo zna
(tako se kaže...)

i tako je svanula nedelja a da mi niko nije javio,
u podne sam doručkovao,
popodne sam mislio da ću "malo kasnije" na trčanje,
uveče sam krenuo da užinam pa rekoh posle ću na trčanje,
i utom je pao mrak a ja opet otišao da spavam
dakle nedelja - dan odmora
NE
nedelja - dan u komi

u ponedeljak trčao 26km explorer-ski, kroz neka sela kuda nikada ne idem
uveče legao u 21:30, još uvek neispavan,
probudio se ujutru u 03 i više nisam zaspao (!!!!)
jednog dana legneš u 4, a prekosutra se probudiš u 3
koliko je sad to vremenskih zona unatraške,
e to ni ono Nebo od malopre nema pojma
tog dana trčanje je bilo mrtvački sporo,
ali na suncu i na +19, gde ćeš veće sreće
dapače, bilo mi je drago što sam bio umoran,
jer mi je tih planinskih 21km puno duže trajalo

dođoh, videh, pobegoh

neću da započnem blog psovkom,
ali ovako je još gore, započeo sam ga sa "neću"
iako sam razmenio milion poruka posle maratona, i iako maltene svako zna šta se desilo, evo da ukratko rekapituliram za one koji su ostali bez tih vesti

nakon tog nekog koncerta u petak uveče, spavao sam od 03 do 06
odmah sam znao da je to katastrofalna vest, ali šta ćeš
mislim šta da radiš u 06 ujutru kad ukapiraš da si totalno budan?
nemam nikakvu inekciju koju bih mogao sebi da ubrizgam, pa da padnem u dubok san još narednih par sati

te večeri sam bio koma nad komama
legao sam u 18, i odmah zaspao kao zaklan
e ali...
probudim se ja u 24, nakon par minuta to se već zvalo 00
i ništa, zevao u plafon, govorio sebi "spavaj, spavaj" ali malo morgen
prevrtao se do 04, onda konačno zaspao, i u 06 me lola probudila
kaže zakasnićemo na maraton

i tako...
u petak sam se samo provozao sat i po biciklom,
a u subotu smo doduše pola dana šišali travu i sređivali vrt
opet računam, za noge je lakše nego da sam trčao 3 sata

nemam pojma
u nedelju sam bio nešto neraspoložen, bezvoljan, umoran "bez razloga"
nikada nije bila ovolika gužva na maratonu
uvek si mogao da trčkaraš u zoni starta
sad se nakupilo ljudi, katastrofa
stajao sam tamo u drugom redu 15 minuta, nepomičan
mogao sam samo da sanjam zagrevanje
otprilike je ovo poslednji put da sam trčao Beogradski
jedino ako ne nađu rešenje da startna linija/zona bude 3 puta šira

prva 2km su me bolele butine, ajme, kao da sam tek uradio 5000 čučnjeva
posle toga, nizbrdo me otpustiše butine, a krenuše pokosnice
katastrofa, bolovi da ne poveruješ
trčim i smejem se u neverici, nemam pojma šta se događa
popnem se na brankov most, e tu su krenula leđa da me bole
dobro, leđa su me mučila celu subotu, od vukljanja one kosilice

nema veze, trčim dalje
nisam stigao ni do 10km, počeše da mi trnu stopala
isto kao na Reciklažnom
a pazi, iste patike sam nosio i na Noćnom, trčao 3 sata bez problema
svašta
nešto kao uvrtao stopalima, krivio na spolja, na unutra,
divio se ljudima koji nemaju takve probleme nego eto, samo trče
čoveče koji je to blagoslov

ništa, pojačao ja, prestigao sve koji su me prošli u zadnjim kilometrima, prešao iz laganog tempa u tempo trčanje, maraton je oduvek i bio Tempo
tako negde do 18-og km, sasvim mi bilo fino, što se tiče napora
par puta sam zastao i prosuo malo vode po patikama
nekako mi bilo vruće dole, rekoh dobiću žuljeve odozdo na stopalu
na onom metatarzalnom delu
ako bude šljapkalo, neće biti trenja, ko ga šiša
i upalio recept, smirilo mi se to žarenje
još mi malko trnu ti delovi, nemam pojma zašto, ali ignorišem

i tu odjednom, da li od vetra, ko će znati, tek neki groooozan osećaj
kao da ta voda kojom sam se polivao, onako malo, pošpricao,
kao da se bukvalno zaledila na vetru
trčim, i odjednom mi je stravično hladno
butine, listovi, sve se koči, kao da trčim maraton polu-go, na minus 10
i krenuše bolovi u ligamentima skočnih zglobova
kao da sam juče iskrenuo oba skočnjaka, pokidao ligamente
onaj oštar, jak, ubitačan bol
ooo bože, šta je sad????

ništa, usporim ja
vidim da me "neće", ajde, rekoh, idem da kaskam, da trčkaram
dotle sam već bio prošao više od pola
okrenem se, vidim profu i filipovića na 100m iza
rekoh sad će oni mene polako stići, pa ću s njima
ali to što sam mislio da će biti kilometar, oteglo se na 5km, nikako da me stignu
a još sam i zastajao, još 2 puta sam opet malo promasirao stopala,
onako spolja kroz patike, i opet malo došpricao vode

i negde oko 28km me napokon stigoše, ja kao malo za njima,
vidim da su se "primili", verovatno od adrenalina,
kao sad oni nešto nabijaju tempo, a vidim da im je teško
a do cilja još sat vremena
rekoh, ovi će popucati kao lajsne (do kraja je profa iz tog ritma za 3h02 izgubio oko 4 minuta, a filipović 8 minuta, više od pola minuta po kilometru, dakle ispravno sam ih procenio)

trčao ja tako još par kilometara na 20m iza njih, posmatrao ih,
i u nekom trenutku mi dođe tako neki crv, razmišljam,
a zašto se ti ovde glupiraš?
jesi hteo ispod 3 sata, jesi
jesi prošao pola za 1h31, jesi, a jel ubrzavaš sad, jok brate
vrućina i vetar, računaj da će svakome dodati bar 5 minuta

dobro svima drugima +5 znači meni +2, ali ni to nije za zanemarivanje
čak i da ti sve ide po planu, tih 3h će da ispadne 3h02
jel ti se trči sad do cilja, samo da bi opet završio za 3h02,
a i to samo ako te ništa dodatno ne zaboli?
a u tom času su mi stopala opet polu-utrnula :-/

bar da mi ništa tako dodatno ne smeta,
da smo samo ja i moje noge protiv asfalta, verovatno bih zagrizao
pa i u podgorici sam prošao pola 1h30 pa završio 2h55,
i u beogradu sam prošao zadnji put pola za 1h29 pa stigao za 2h53
ja kad spustim ručnu, tu nema granica, ali samo ako me ništa tako nepravedno ne muči
volim izazove, ali ne volim kad me zajebava nešto tako, sa strane

i razmišljanje je trajalo bukvalno 5 sekundi
ugledah lep travnjak sa strane, skrenuh, legoh, izuh patike
i neki neopisivi osećaj srećeeeee
legao sam na zemlju i zamalo zaspao
ležao tako na leđima nekih 10 minuta, možda i 20, nemam pojma
već sam poverovao da sam u krevetu
posle toga sam se malo pridigao i posmatrao maratonce koji prolaze
tj teško je to nazvati maratoncima jer je većina hodala
mislim maraton je disciplina trčanja na 42km, a ne hodanja
ajde nećemo da cepidlačimo, da im ne kvarimo dostignuće
koje ne postoji, ali kao što rekoh, nema veze
ovo nije svetsko prvenstvo gde dolaze samo oni sa normom,
ovo je više fb event nego sportski događaj, ovde svako dobije medalju
dobro, svako osim mene, hahaha

i tako, prošetao se ja maksimalno lagano,
birao neke ulice kuda ranije nisam prošao, upoznao novi bgd
sve skupa sam do cilja nakupio 42km, da ne poveruješ
ucrtao sam sutradan celu svoju trasu u mapMyRun,
i trčeći i šetajući deo, i kad je izašlo na 42, počeh da se smejem kao lud
kad vratim film, koliko ljudi je VEĆ šetalo tamo gde sam ja odustao,
ispadne da sam pretrčao veći % staze od prosečnog učesnika maratona, tog dana
svašta

ali mi naravno nije bilo žao što sam odustao,
bio sam, a i dalje sam, ubeđen da je to bilo najpametnije
šta mi treba da se saplićem još sat vremena,
kad sebi zaista nemam potrebu da išta dokazujem?
(a drugima nisam NIKADA imao potrebu da nešto dokazujem)

vidi, nema puno mogućnosti
ili ću nekada, ikada, imati patike u kojima ću moći da pretrčim maraton bez problema,
ili ću ostati jedini čovek na svetu koji nikada nije istrčao maraton u idealnim uslovima
i lični sam trčao u patikama za broj većima koje su mi kao čamci landarale oko stopala, pa ništa, maltene sam na to navikao
obrni okreni, proslaviću se, ovako ili onako
mada bih više voleo da ipak nađem te neke čarobne patike,
i da otrčim taj neki maraton bez problema, idealan maraton
jednog dana, u nekom budućem životu

ili to, ili da batalim asfalt i ravnicu
jbt kako me na tari ništa nije mučilo?
skoro 6 sati sam trčao bez prestanka, i ništa, mogao sam još toliko
ili da trčim ravan maraton u brooks cascadia????
mada, sve nešto mislim da bi me u tom slučaju i one nažuljale
bzvz

eto
dan nakon maratona sam trčao 23km po brdima,
dan kasnije 15km, pa dan kasnije još 17, i danas 21km
naravno sve gore-dole
sutra - dužina :-P