voda

morao sam da odem pa to ti je. računao sam da ću da budem mokar pa mokar, i onda zašto da trčim samo po asfaltu, ispreskačem barice, ako mogu da pogledam kako je tamo gde je najgore? i odoh. već nakon 500m sam se pokolebao jer ako zanemariš poplavljena područja, trčanje po gradu je isto kao i po "običnoj kiši". u smislu, moguće je trčati dva sata i ostati pretežno komforan ispod šuškavca. dobro, mokre noge, ali ljudska koža je nepromočiva, a na +10 uopšte nije naročito hladno. ali hajde, rekoh, tu suvlju od dve mokre opcije čuvam za sutra ako zaista prigusti, a danas odoh u potoke.

dolazak do pruge stazicom koja ide paralelno sa trotoarom je već neki uvod u ono što me čeka, trčim kroz baricu dugačku 50 metara i već sam blatnjav. tek tri minuta od kuće. prelazak preko železničkog mosta, i, moradoh da zastanem, da dobro pogledam taj prizor. kolubara je duplo veća nego što je bila sava na izlasku iz zagreba pre samo dva dana, kada smo se vraćali sa polumaratona. na ušću reke gradac u kolubaru, stoji novi pravoslavni hram, oko njega dve reke, kao i uvek tako i sada, u dve boje. gradac je čistiji, više vuče na sivo, mada je i on dovukao dosta zemlje, a kolubara je muljava, kao živo blato. vidim u tome neku simboliku, te dve reke kao dve reke ljudi, koje opkoljavaju crkvu, izgleda mi to kao kad bi podelio sve vernike na one starije koji zaista veruju i na ove novije koji okite retrovizore krstačama pa misle da će ih neka viša sila sačuvati dok gaze ljude po pešačkim prelazima. ja nisam ni od jednih ni od drugih, ali nema veze, možda baš zato što gledam sa strane, uočih tu simboliku.

dalje uz gradac, počinju da se smenjuju neuobičajeni prozori. velika brana huči kao nijagarini vodopadi, po sredini veštačkog jezera gde se leti brčkaju deca, sada juri bujica i nosi iščupano drveće. pre pola meseca je neko rekao "čik preplivajte kolubaru večeras" ali ovo je već neverovatno, danas je nemoguće preplivati i gradac. merim onako odoka, otprilike deset metara u sekundi piči ta mutna voda po sredini. znači preko celog jezera bi te za samo deset sekundi već donela do brane i prebacila dole niz vodopad. a ispod vodopada, narednih 50 metara sve deluje kao da ključa, beskrajan niz vrtloga i zapenušanih vorova, prosto nerealno. vodeni pakao.

trčim dalje, rekoh, preko gornjeg mostića ću da pređem čak ako je donekle i pod vodom, držaću se za ogradu. baš mi se nešto da izvinete kurčilo. ali malo morgen. između mene i mosta ista onakva bujica, metar duboka, ovde pak zviždi 20 metara u sekundi, na mestima gde dodiruje most voda odskače pet metara u vis i pravi vrtloge, a most je pola metra ispod bujice, samo viri vrh ograde. pred tom idejom, da se pređe taj most, čak bi se i čak noris rasplakao kao malo dete i tražio dublera, ali ga ne bi našao. idem dalje, sada već znam da dalje neće moći ali me zanima dokle može. nakon prvog kafića na levoj obali (gledano iz grada) nastaje reka celom širinom doline, više nema puta, nema ničega. okrećem nazad i penjem se stazicom iznad konjičkog kluba. trčim kroz potok. to da ću da budem mokar, to uopšte nisam ni sumnjao. da ću umesto uzbrdo i nizbrdo da trčim uzvodno i nizvodno, i to sam upravo tako zamišljao. samim tim mi je lakše, jer sam krenuo pripremljen na sve.

budi voda. prisećam se videa sa brus lijem koji je nedavno okačila dunja. sa dunjom sam se upoznao na koncertu u petak, i skoro svo vreme smo razgovarali o, nećete verovati, trčanju! bio sam zadivljen činjenicom da neko ko je muzičar, i karatista, više zna o trčanju od većine maratonaca sa kojima se družim. ona trči iste treninge kao i ja, one koje sam ja "izmislio" i koji mnogima deluju čudni i preteški. shvatiš koliko su posebni ti ljudi koji o svemu razmisle, koliko je intuicija moćna, koliko je moguće biti samouk a iskusan, nasuprot o onima koji celog života čitaju članke o trčanju a ništa ne zapamte odnosno sve pogrešno primene.

budi voda, razmišljam o tome. brus je rekao, ne prihvataj kalupe. kad vodu staviš u čašu, dobije oblik čaše, kad je pustiš da teče, postane potok, voda se menja i prilagođava. kad tu čašu šljisneš u vazduh dobiješ milion malih kapljica, ja nastavljam da razmišljam dok trčim. trčim kroz potok. budi potok. postao sam deo potoka. šljap šljap. nemam grimasu jer nemam ni problema. potok ne pravi grimase. potoku je čak i lepo. vidim jaje. odjednom prestajem da razmišljam o tome ko sam i šta sam, kao da mi je neko ubacio motku u zupčanike. wtf? jaje??? na sred makadamsko/zemljane staze kojom teče potočić? sagnuo sam se i uzeo ga. malo j napuklo po dužini ali ona unutrašnja opna je čitava. u uglu se providi žumance. dakle nije u fazi kada bi nešto iz njega trebalo da se izlegne. malo mi je lakše što je tako, ne bih voleo da u ruci držim nekog mrtvo(ne)rođenog ptića. razmišljam otkud tu jaje, malo manje od kokošijeg. pretpostavljam da ga je "izgubila" divlja patka, ništa pametnije mi ne pada na pamet. verovatno joj je prigustilo, sletela porodila se i otišla dalje. nemam pojma.

gledam oko sebe, osvrćem se po okolnom drveću, ne znam ni zašto, patke ne prave gnezda, nekako refleksno. gledam po zemlji naokolo, ispod jednog kamena se odronilo zemlje i on stoji kao mala nadstrešnica, i tu se šćućurila mala zmijica. kao najveća moguća glista. lepa, šarena. povučem je malo za rep, ona se malo uvije i zavuče se još dublje. razmišljam da li da razbijem ono jaje tu negde pored nje, da li bi ga pojela? ma jok, nosim ga kući, kao trofej. ima da ga slikam i okačim na fejs. "trening je bio tako zeznut da sam usput sneo jaje".

razmišljam kako da napravim neki krug, da obiđem i levu i desnu obalu reke gradac. prevrćem po glavi razne staze, prečice, železničke mostove, pravim kombinacije ali nikako da složim neki idealan krug. trčim dalje uzbrdo, izlazim na magistralni put za užice. nosim ono jaje. menjam plan. idem još par kilometara uzbrdo, da protrčim pored onog kučenceta koje povremeno nahranim, kome smo mislili da je bila slomljena kičma ali je ipak nekako prohodalo na dve i po noge. nisam poneo ništa od kuće, ali hej, imam ovo jaje. dolazim gore, dugo zviždim dok crna čupava sotona ne istrči iza neke šupe. raduje mi se, ja nalazim neku staru najlonsku kesu, prostirem je umesto tanjira, opet provlačim ruku kroz ogradu, razbijam jaje i serviram mu obrok. liže sve u slast, a ja perem ruke u kolotragu jer asfaltom nizbrdo teku 4 rečice onuda kuda prolaze točkovi od kola.

trčim dalje, vrtim dalje kombinacije, na vrhu brda neverovatno duva vetar i čak me malo pomera u stranu. postaje mi hladno, u tom času kapiram da mi je dres ispod šuškavca skroz mokar i hladan. hladno mi je i po glavi iako imam onaj "skoro nepromočivi" kačket. zbog jačine vetra ovih +10 deluju hladnije. bežim u šumu. isprobaću ama baš sve terene i podloge danas. trčim kroz travu do kolena, koja je sva mokra, skidam tu vodu s nje, sliva mi se niz potkolenice, patike su prepunjene vodom kao dva tega. pa sad po zemlji, kolski put, dva potoka i po sredini natopljena zemlja, neko, kako ga nazvati, polučvrsto blato. trčim i tuda. sve mi je svejedno. potočić prerasta u potok. više nemam gde da stanem osim u vodu. ne vidi se nijedan deo puta, tog kolskog. nije ni makadam, zemljani je put. nije put, potok. ne mogu da stajem u one najdublje izlokane delove jer je voda mutna i ne nazire se dno, pa se plašim da bih tako iskrenuo zglob. iako sam opet postao voda, potok, moram da biram gde je najbolje stati. trčim tako, nizvodno.

dolazim na kraj spusta, tu je neki usek, i na ivici puta voda sleće dalje nizbrdo, to je sad već prava mala rečica. nakon tog useka puteljak kreće blago uzbrdo i ja sada trčim, tadaaammm, uzvodno! s tim da je nagib blag i nema potočića, ovo je sad jedno jezerce pedalj duboko, možda je pliće uz ivicu ali tamo je duboka trava a ima i koprive... kroz koju sam već par puta protrčao ali hajde, ne moram namerno. ovo više nije šljap šljap, ovo je buć buć, ali ko te pita, rekoh, bio sam pripremljen i na gore. izlazim na makadam, negde ima prolaza uz bare, negde je bara celom širinom, čudna mi čuda. jednom kad si natopljen, više ne možeš da budeš JOŠ mokriji. što bi rekao điboni, ja sam čovjek koji nema briga. odnosno što bi rekla dženis džoplin, freedom is just another word for nothing left to lose.

ostatak trčanja je nizbrdo kroz predgrađe, malo širim makadamskim i asfaltnim ulicama, zadivljen sam činjenicom da su puno mesta šahtovi izdignuti iznad asfalta pa ih voda tako zaobilazi i teče dalje niz ulicu, dok u odvode ne odlazi ništa. iz buć buć sam se vratio u šljap šljap i sad to odjednom izgleda komforno. maltene suvo. sad mi je vetar u leđa pa ne osećam ni hladnoću, a ionako sam na par kilometara od kuće pa bih sve preživeo. bio je to zanimljiv trening, više za glavu, mada su se od hladne kiše i vetra noge poprilično ukočile. na kilometar od brane (zatvaram krug) se čuje huk, kao da bujica nosi kamione i solitere, neverovatno. prelazim preko brane, metalni most deluje više nego sigurno. sa druge strane se kod vodenice izliva jaz od ribnjaka pa mora da se pregaca kroz vodu iznad članaka, sad mi više nije ni hladna. nakon dva sata, definitivno sam postao voda. stopili smo se u jedno. ne mogu joj ništa, ne može mi ništa. putujemo zajedno.

biram drugu varijantu da se vratim kući, preko pijačnog mosta umesto da trčim preko železničkog. most zakrčen automobilima. svi su stali i slikaju. kolubara je na samo pola metra ispod gornjeg nasipa. dalje ulicom preko puta crkve, dugačak niz parkiranih automobila, unutra su svi povadili telefone i slikaju nabujalu reku. FloodGazing, nova pojava u gradu. žao mi je što nisam mogao da silkam sve što mi se usput desilo, ali nemam vodootporan foto aparat, šteta. pišem ovaj blog "danas za juče" i već planiram rutu za danas. na radiju javljaju da onaj most ka bajinoj bašti drže sajlama da ga ne bi odnela voda koja teče preko njega, a da je pijačni most napukao (?). preko pešačkog mosta je još sinoć zabranjen prelazak jer voda udara u njega svom silinom i niko nema pojma da li će on to izdržati ili će u jednom trenutku tek tako nestati. sve deluje nekako nerealno. odoh da se suočim sa tim.