petak, 18. travnja 2014.

idu dani

e sad sam tačno negde na sredini. ja sam ona sinjska alka nabodena na koplje i sad čekam da vidim da li će neko da me sačuva kao suvenir ili ću da spadnem negde usput u blato i da se koprcam dok me ne pregazi onaj sledeći konj što dolazi iza. jebale vas notifikacije, moram skroz da ugasim taj tab gde je FB da bih mogao na miru da kucam :-) kad pomenuh FB, samo zbog njega više volim da koristim Firefox, jer u njemu s leve strane otvorim onaj Bookmarks bar, i onda se ostatak ekrana suzi, i više ne vidim onaj dosadni FB ticker desno. u Chromu pak uvek sve bude na punoj širini i non stop mi kotrlja da je kurta lajkovao ovo ili je murta komentarisao ono, što uopšte nisu moja posla, ali te stalno mami da proveriš ko to tamo šta radi. e zato ne volem Chrome, mada mi nedostaje ona opcija "novi anonimni prozor" :-P ... koja možda na neki način postoji i u Firefoxu samo što nisam ni tražio. nema veze. jutros mi je najjači bio Đ kad je postavio snip ekrana telefona u grupi za plank i vidi se baterija na 19%, rekoh jbt čoveče svaka čast kad možeš toliko dugo da plankuješ da ti se ispraznila baterija :-) ali nisam u toj grupi, baš da ne bih dolazio u iskušenje da stalno nešto komentarišem, tako da nisam mogao da svoj blaženi namig-osmejak šerujem sa javnošću :-) elem, nakon poslednjeg javljanja (sad moram da pročitam sopstveni blog da bih video šta sam uopšte pisao) i one potpuno (domaća reč sa "totalno"?) neplanirane Dužine od 37km (a ja mislio da sam povređen?), usledio je prvo sendvič-kompletirajući trening da bih stigao do 20-37-20km u nizu, a nakon tih 20km koje sam odskakutao po najtežim brdima kao jare svo vreme u čudu zašto nisam umoran, sledećeg dana odoh na 23km i takođe se svo vreme zapitavah (a?) zašto nisam umoran. svašta. e tada sam zaključio da sam otporan na umor, i sutradan jedva preživeh samo 19km, dal zbog kiše i blata dal zbog nekih cokula od pola kila koje sam uzeo samo zato jer su široke pa me u njima ne boli stopalo. e tu sam shvatio da nisam otporan na zamor, ali nema veze, juče odoh da malo provrtim dupetom između kiše i kišice (mada sam zakačio nešto rosulje ali bar nije bilo baruština), i to sam znajući da ću da budem mortus (ipak je 6-ti dan trčanja za redom) uzeo da jedem neku anti-hranu pred trening, dakle nakrkao sam nekih pekmeza i nutelle u muesli, napravio "šećer sa malo musli" ako ćemo pošteno, i još umesto nečeg ičeg bilo čeg kofeinskog i razbuđujućeg popijem jogurt! kad mrem, nek mrem sa stilom, odoh da se saplićem kao mrtav konj, i da vidiš čuda pretrčim 20km koji uopšte nisu bili ravni, za 1h33, što je, ček da sračunam, ritam za maraton od 3h17? pa nije loše. nosio sam stare Pegasus 27 od 325 grama, dakle ništa za race day, bilo je dosta hladnog vetra, a noge onako, čudne. s jedne strane osećam tromost, a s druge strane imam snagu. trčao sam malo krupnijim koracima i sporijom kadencom nego kad sam ono normalno umoran, tada nekako "usitnim". i taj osećaj snage me je držao do kraja, čak sam u jednom trenutku bio siguran da bih mogao tako da nastavim još 20km. čudan neki dan je bio juče... zato ću danas da se raspadnem :-P neću valjda. samo da uhvatim trenutak kad ne bude baš pljusak i biće ok. neću ići nešto predugačko, jer za sutra imam dogovorenu ekspediciju upoznavanja Avale i njenih staza, što će takođe potrajati barem par sati, pa da ne preterujem sa dužinama ako već trčim svakog dana.


Nema komentara:

Objavi komentar