četvrtak, 10. travnja 2014.

mozak

moj drug i ja, imamo jedan problem koji izgleda nepremostiv.
evo o čemu se radi. do pre nekoliko godina je bio normalan, veseo čovek. išao na trčanje, povremeno u teretanu, oduvek je imao te ideje o oblikovanju tela i kako svako treba da izgleda po nekakvom kalupu, rugao se onim šmokljavim štreberskim grbavcima. ok, svačije je pravo da izgleda kako hoće, meni je čudno i kad se oni kilavi zgražaju onih napumpanih, govedastih, a i obrnuto.

i sad, koliko god bio narcisoidan, pretrpan na poslu, imao problema da nađe devojku, uvek je bio nekako veseo, bilo je u njemu života. nije ni sada mator, tek je napunio 37 godina. e ali do koje promene je došlo? pre par godina je prestao sa svakom aerobnom aktivnošću. prestao da trči skroz, ranije je povremeno išao da se provoza biciklom nekih sat vremena a sada ni to, teško mu je (psihički) da odskakuće i onih deset minuta na steperu kada mu instruktor to zada na kraju teretane. da ne bude zabune, u privatnom životu mu se apsolutno ništa nije promenilo, sve je jedan beskonačni status kvo, i tu nema nikakvog razloga za tu promenu raspoloženja u zadnjih par godina.

pretvorio se u nekog mrzovoljnog zombija kome sve smeta, ničim nije zadovoljan osim svojim telom "mada i tu ima još dosta da se radi", a na sve drugo je skroz zaboravio. i taj fitnes instruktor, koga on uporno zove Trener. on je rekao ovo, on je rekao ono. on mu sastavlja jelovnik, on mu objašnjava rezultate krvne analize, on sve zna i on je "svojim Trenerom" jako zadovoljan. čak je došlo do tako bolesne situacije da on svog Trenera vuče kao prikolicu u svoju novu teretanu, i tako, Trener budno prati svaki njegov pokret. bar da su pederi pa i da ukapiraš nešto, ali jok, to je najobičnija platonska ljubav, proizašla iz ljubavi prema mišićavom izgledu.

gledam tog polumrtvog čoveka koji više nema volje ni za šta na svetu, osim za tih tri puta po sat vremena nedeljno u teretani. već tri godine govori kako mora da odnese laptop u servis ali nema vremena. mozak je počeo skroz da mu se gasi, u tim gimnastičkim podrumčinama punim puveža. ode na posao, sve što bi trebao da uradi za tri sata on radi 8 sati i još donese kući poslovni laptop i nad njim bdije pola noći, a često i preko vikenda. kad mu kažem da izađe, da se proluftira, da udahne, da potrči samo deset minuta pre tuširanja i da malo razbistri glavu, on filozofski pita a šta će time postići po svoje TELO, šta će time OBLIKOVATI, sa tih samo deset minuta?

njegov mozak je prestao da primećuje da je telo sačinjeno od mozga i mišića, i sada primećuje samo mišiće! NJEGOV MOZAK VIŠE NEMA MOZAK!!!

i tu se krug zatvorio. ja pitam pa zašto ne probaš, potrči dva kilometra jebote, nećeš crći, evo idem i ja s tobom, a on kaže - rekao mi je Trener da će to da poništi rezultate onog treninga od juče. njegov Trener takođe zanemaruje uticaj aerobnog vežbanja na mozak, i forsira teretanu kao vežbu za mišiće, a PROTIV MOZGA.

ja pokušam da mu objasnim ovako. trče i pametni i glupi. i svi su pametniji posle trčanja. to je univerzalno provetravanje vijuga. i gari kasparov je išao na trčanje i to po 10 kilometara svakog jutra. i onaj bez dva osnovne kad ujutru nacepa drva, oseća se bolje, aerobno vežbanje povećava i volju i sposobnosti glave. onaj ko trči pola sata, radiće bilo šta drugo, pola sata, sat, dva sata. ja mu kažem, a koliko TRAJE TVOJA VOLJA? on ćuti.

jer njegova volja sada traje onoliko koliko je uvežbava, a uvežbava je da uradi sledeći čučanj, leg press, klinac, palac. njegova volja se tim upornim treninzima u teretani svela na DVE SEKUNDE!

i da li je sada čudno što odustane od raspremanja sobe, od završavanja svakog posla, od toga da ode u grad na koncert, jer "treba da menja dva prevoza". on odustaje od svega što traje duže od nekoliko sekundi, sve mu je dosadno, naporno, smor. eto šta je taj vajni Trener od njega napravio. čak i da zaista zna SVE o ishrani, SVE o zdravlju, SVE o fiziologiji, SVE o svemu osim o glavi, e pa tu je problem, jer da bi čovek živeo potrebna mu je glava, a ne samo mišići.

a moja noćna mora je što to više ne mogu da se probijem kroz taj blindirani, začarani krug, što ne mogu sve ovo ni da mu objasnim. jer njegov mozak, ispran svim tim glupostima koje "nemaju veze s mozgom" (kako slatka i odgovarajuća igra reči!!!) jednostavno ne želi da čuje za neke druge istine, mogućnosti. tamo ništa što je drukčije od Trenerovih teorija više ne dopire. njegov mozak je nezainteresovan za GLAVU, od celog tela samo vidi mišiće, izgled u ogledalu. jedino je važno da li na dupetu ima 2mm ili 3mm potkožne masti.

to što mu se mozak pretvorio u splačine, to mu ne smeta. smeta mu to što je skoro prestao da se smeje, što se svake godine oseća po 3 godine stariji, što sve manje postiže u jednom danu, što je stalno mrzovoljan i nezadovoljan... sve to njemu kao smeta, ali ako mu samo napomeneš kako bi sve moglo da se vrati na staro, ako bi se vratio starom dobrom trčanju pa makar samo dva puta nedeljno po pola sata - sat, odmah se naroguši i počne da se svađa, i vrati se na priču o tome kako u tome nema nikakvog smisla (čitaj efekta na spoljni izgled), i tačka. jer Trener je rekao suprotno, šta će ti trčanje?

jednom mi je čak poslao sliku koju mu je pak poslao njegov Trener, gde se opet "očima koje vide samo mišiće" filtrira i izvlači iz konteksta razlika u građi. 



ako se već pitamo šta je bolje za zdravlje i rezultat, ako uzmeš dva zdrava svetska prvaka, jednog u hodanju na 50km i drugog u dizanju tegova, izgledaće krajnje različito, što dakle pobija ovo pitanje u startu, i vraća se na početak mog bloga gde sam rekao da ne treba ni doktor nauka da se ruga debelom bacaču kladiva niti ovaj drugi nema razloga da ismeva profesora elektronike. svakom svoj izgled, a ako ti je potrebno da se rugaš nekom ko drukčije izgleda, e tek onda imaš problem u glavi brale moj. 

što je najgore, zanet tom ljubavlju prema telu, poslao mi je ovu sliku jer misli da se ja smatram maratoncem, pa je ovo valjda trebao da bude neki konačni argument u korist njegovog gledišta. a ja sam daleko od tipičnog maratonca jer sam dugo vozio biciklu i celog života nešto fizikalisao, teglio, cepao drva, i kao trkač sam građen poput 800-metraša, dakle negde u sredini između ove dve krajnosti sa slike. ako već moramo da pričamo o telu.

a svetskih prvaka imaš od sporta do sporta zaista svakakve građe, itekako. baš me zanima ako bi napravili presek izgleda SVIH NOBELOVACA do sada, kako li bi izgledali. jer ako nisu živeli u svojim telima, u čemu su onda boravili njihovi mozgovi? što jednom reče Ognjenka Lakićević, svi odu da operišu uši i nos, a zašto niko ne ode da operiše mozak, da bude pametniji? pa zato jer mozgovi na tom stepenu razvoja vide samo ono spolja, nisu kadri da ugledaju sebe, jer su previše sitni.

šta da kažem za kraj, žao mi je tog mog druga, koji je u životu našao pogrešnog gurua, što bi rekle babe "naš'o lonac poklopac", i kome je lepo tih tri puta sat vremena nedeljno u tom svetu bez mozga gde volja traje dve sekunde do kraja još jednog čučnja. jer čim se odatle vrati u ovaj stvarni svet u kojem obaveze traju znatno duže, on se oseća kao da ga je neko zeznuo, i kako nije kadar da se izbori sa svakodnevnim zadacima. a šteta. umeo je tako lepo da se smeje. ali baš.

Nema komentara:

Objavi komentar