e sad kako je ovo jedno lepo lančano samo-sj*bavanje:
da bih napisao blog moram da izračunam koliko sam pretrčao km
da bih to izračunao moram da otvorim excel i da popunim polja
da bih popunio polja moram da prepišem podatke iz sveske
i prc milojka, u svesci nema svih podataka!
pa sad otvori albume sa slikama i pokušaj da se prisetiš gde si onog dana išao, koliko od toga je bilo trčanja a koliko planinarenja siparima uzduž i popreko (da, išao sam i uzduž), i još se seti u kojim si patikama bio!
ok, ponegde sam slučajno uslikao i patike, što olakšava stvar
daklem, u martu 201 km trčanja, i to skoro sve prugom!
mogao bih to da trejdmarkujem, bar po nekoj budalaštini da postanem čuven
prvo napisah "slavan" ali nije isto, može da postoji čuveni razbojnik i čuveni serijski ubica, ali ne postoje slavne budale, ipak nije isto
eto
sad, ima tu dve stvari
jedna je da sam zbog iznenadnog povraćaja povrede dosta proredio trčanja,
druga je da sam zbog nekih privatnih problema totalno neraspoložen i nezainteresovan za išta pa i za trčanje,
a treće je to što je pruga istovremeno beg od svih tih stvari
pa onda, jeste beg od treninga, i nije beg od treninga
mislim, ko god hoće nek ode na najbližu prugu i nek pretrči 10km, za početak
daleko od toga da je lako
ali tamo ne razmišljam o brzini
dokrajčen nedostatkom samopouzdanja, tj odsustvom istog, uopšte nemam želju da krenem da trčim asfaltom (a ionako ne bih mogao zbog ovog stopala) i da izmerim iks kilometara
na pruzi pak, ne razmišljaš o tome
dovoljno je da se krećeš, da trčiš, i svakih desetak koraka je nova pobeda
a tek od onih 21km, ne da sam stabao stopala, i dobio jedan pol-žulj iako sam u tim patikama već proveo 1000 udobnih sati
ali sva ta igra, ima neku magiju
i to nešto novo, neuobičajeno, da ne kažem nemoguće
već sam upoznao par radnika koje redovno srećem
gde si druže, kako ide, neće voz, vidiš da mu nije otvoren signal, teraj slobodno kroz tunel
i tako, usput sam sto puta skrenuo sa pruge levo i desno, upoznao svako brdo, izgrebao se na svaki trn, popamtio staze kojima ponekad prođe neki čovek i one kojima idu samo srne i već ko zna koje životinjice, preskakao sa brda na brdo, išao paralelno sa rekom i prugom i po izohipsi peglao sipare i skoro-pa-neprohodne delove klisure, a shvatio sam i da to što neka stena nije pod uglom od 90°prema zemlji nego "samo" 80°, da to uopšte ne znači da se uz nju može lako popeti nekih 4-5 metara, a NAROČITO sam shvatio da kad se tako zaglaviš na pola tog penjanja, sa sve 4 razapete kao pauk, da je koliko god nemoguće izgledalo peti se dalje, još sto puta nemogućije vratiti se nazad dole
prvo pravo trčanje je došlo neočekivano, tokom planinarenja sa društvom sad u nedelju
jedan dečko je sa pola planinarenja morao da strči nazad u grad jer je imao neke obaveze i ja kao ajd da mu napravim društvo, otrčah s njim nekoliko km nizbrdo. pa onda isto toliko uzbrdo, pa stigao na dogovoreno mesto pre ostatka ekipe, pa dok su oni stigli ja optrčao oko nekog brdašceta par km, pa onda s njima na taj drugi vrh i nazad, i na kraju kad smo svi završili ja pride strčim nekih 5km u podnožje brda gde smo ostavili auto, i krenem kolima uzbrdo da oni malo prištede nogice. i ispadne da sam trčao nekih 15km, planinskih, i to sasvim onako lepo, nisam kilavio
tada sam pomislio da još ima nade za Beogradski, ipak, 4 nedelje je večnost ako prioneš na treninge
no međutim, problemi su se vratili, nešto manje ovaj sa stopalom, nešto više ona privatna sranja koja ti obore volju na nulu i uopšte ti se ne trči, i tako, ode mas' u propas'
u petak popodne ćemo da otputujemo u vršac da bih u subotu kao pokušao da trčim tu treking ligu, pa ću videti kako će to da izgleda
to je neki labav (kaoi uvek) nezvaničan plan, tj to je Plan u planu, a tek ću da vidim da li će da postane plan
Nema komentara:
Objavi komentar