utorak, 8. travnja 2014.

živ je


prosto nisam stigao da napišem ništa ovih dana.
neka jurnjava onamo-ovamo, i ta neka buka.
duša mi čezne za 24h neprekidne tišine.
dođe mi da uzmem dva šrafcigera i da ih nabijem duboko u uši.
i da guram, dok se ne dodirnu.


kao nekad, dok su se u ovoj zemlji još uvek pravili tuneli, pa kad jave kako su oni sa one strane došli do onih sa one druge strane i potrefili se u metar. jebote tad nije bilo dži-pi-esa, ničega, a danas bi se garant omašili za 20 metara na tunelu od 400m. otprilike kao i ti moji šrafcigeri u sred te rupe zvane mozak.
jedino je zajebano što sutradan ne postoji opcija "UNDO bušenje ušiju".
svo vreme pamtim jedan blog, i to neću ostati sebi dužan, da metnem na papir.
možda popodne, ako stignem.

što se tiče vežbanja, u petak sam probao da trčim malo brže.
nakon puuno vremena.
tojest, hteo sam da vidim da li mogu na ovom stopalu da izdržim 10-ak km.
izvukao sam iz rukava jedan od default treninga kada mi ništa pametnije ne pada na pamet, a da nije Dužina i da nije Tempo trčanje.
otišao sam biciklom 3km izvan grada, otrčao 500m lagano, i to mi je bilo dovoljno za zagrevanje.


uključio sam štopericu i krenuo sa promenama 100m/100m brzo/lagano.
trčao sam levom stranom puta a odmah sa starta mi se priključio neki čovek na bicikli koji je naravno vozio desnom stranom, pa sam morao da mu objasnim, onako u trku, da ja pravim promene i da ako hoće da se družimo mora tome da se prilagodi.


odmah je sve ukapirao i narednih 5km smo se fino ispričali o trčanju, maratonima, bicikli, svemu. tu smo se oprostili, ja sam zastao nepun minut da malo popustim pertle jer su mi bile previše stegnute i stopala su počela da mi lagano trnu, i odmah sam nastavio nazad isti trening, drugih 5km.


sve skupa sam pretrčao 10 km tih promena za 41 minut. odlazak je zbog snažnog vetra u leđa bio malo brži, a u povratku sam pred kraj čak malo i isfušerio jer sam video da će ukupno vreme da mi bude bliže 41 nego 40 minuta, pa sam onda namerno ublažio one lagane delove, da bi ubrzanja bila što odmornija, pravilnija. a imao sam u vidu i da sutra treba da trčim trku.
istog dana smo otputovali do Vršca, toliko dugačak put mi baš nije prijao posle treninga ali ajde.

trka se zvala vršačka transverzala i moglo je da se u hodu odabere između 24 i 35km o čemu nisam previše ni razmišljao jer sam pretpostavljao da ću svakako pretrčati svih 35km, kad sam već tamo onda bar da obiđem celu planinu, čisto iz turističkih pobuda.
nekako na startu smo se odvojili nas 4-ica, i preko prvog brda prešli zajedno, više-manje. donekle smo se svi držali zajedno, a donekle je svako malo varirao taktiku prema sebi.


Prvi je krenuo prejako i to se odmah videlo ali mi nije bio problem da ga pratim pa se nisam brinuo. ionako sam bar 10-ak kg teži od njega pa sam računao da će moja snaga kad-tad morati da dođe do izražaja, naročito na blažim uzbrdicama i spustovima pred kraj.
nizbrdo je Drugi odmaglio sto na sat, ja sam propustio i Prvog da ga juri, a prestigao me je i Treći (govorim u konačnom plasmanu).


međutim kad smo se spustili na ravan deo kod manastira, ja sam nekim laganim tempom stigao prvo jednog, pa drugog, a na blagom makadamskom usponu prema drugom vrhu sam stigao i poslednjeg begunca. već tada je bilo očigledno da ja najbolje raspoređujem snagu. kako je trka odmicala sve više sam trčao sa zatvorenim ustima i početni jak tempo je nakon onog lomatavog spusta u srednjem tempu sada prerastao u lagano tempo trčanje, klasičnu brdsku Dužinu.


međutim kada je staza kroz šumu postala previše oštra, počela je da me muči povreda. uopšte nisam mogao da savijem onaj prst do palca na desnoj nozi, stajao je ukočen prema napred zbog otoka na metatarzalnom zglobu, i taj bol se u samo par minuta pojačao od 2 do 7 od mogućih 10, sa nekim ispoljavanjem u obliku jakog grča. pokušao sam da promasiram stopalo, tu negde su mi prvih dvojica odmakli 10-20 metara ali sam što se tiče samog utrkivanja bio potpuno bezbrižan, znajući da je trka predugačka i da to nije nikakav "zaostatak" jer smo se već i dotle rastezali i stizali kako na lastišima.


zastao sam, malo razmišljao šta da radim, pokušao da se penjem sporije, ali se bol nije ništa smanjio. okrenuo sam nazad. kad je naišao Treći, objasnio sam mu šta me muči a on mi potvrdio ideju da odatle nakon povratka do poslednje kontrolne tačke mogu lako da se vratim u Vršac po ravnom, asfaltom. jeste da je trebalo dobrih 22km da odatle dođem na polaznu tačku gde mi je bio auto (umesto da sam se vraćao istom stazom kuda bi mi trebalo valjda samo 9km, haha), ali sam nekako uspeo da prilagodim tehniku trčanja i da ne ćopam puno po ravnoj podlozi.



na kraju sam nekom savršenom unutrašnjom navigacijom uspeo da najkraćim putem iz predgrađa dođem do crkvice gde je bila poslednja kontrola i odatle stazom trke da pretrčim poslednjih 5km i stignem na start/cilj. 


sve u svemu, nemam pojma da li je sama trka bila loša ideja, ili ono trčanje dan pred trku, ali tako je ispalo kako je ispalo, tj propalo. ostaće da me kopka ono večito "šta bi bilo kad bi bilo", jer koliko god da me procena i samopouzdanje nikada nisu prevarili, ipak je svaka trka za sebe i nikada ne možeš da kažeš da li bi završio prvi treći ili peti, sve dok to zaista nisi i uradio. tako da je bolje ne razmišljati o tome, ionako nije bilo svetsko prvenstvo.

da su prvoplasirani takmičari nošeni adrenalinom utrkivanja podosta omašili taktiku shvatio sam i iz opisa trke Prvog, koji je priznao da je pred kraj puno hodao zbog grčeva, Drugi je uprkos tome zaostao čitavih 13 minuta, a Treći dodatnih 10 minuta.


no bez obzira na sve, zadovoljan sam svojom odlukom da odustanem jer me je stopalo previše bolelo čak i na laganoj šetnji sutra ujutru, nakon samo par sati šetnje po vršačkom bregu, do kule i nazad u grad.


lajf gouz on

Nema komentara:

Objavi komentar