hmm?

sad će da ispadne da mi premalo trčanja škodi :-/
nakon onog Tempa u ponedeljak, pauze u utorak,
sreda-čet-petak sam trčao 14+12+19km
onih 14 + 12 su bili lagani da te bog sačuva
najobičnija trčkaranja po brdima
juče sam imao u tih 19km najviše uspona, tek malo ravnog

i kad sam krenuo nizbrdo u grad, počeo sam da osećam cevanicu
iliti pokosnicu, onaj mišić napred pa sa spoljne strane
kao par puta malo zastanem pa istegnem taj deo
ali ono boli pa boli
to ti je to, kad hoćeš da trčiš dugo a lagano
uvek se gazi petom, a nizbrdo naročito
i onda da ne bi prednji deo stopala trasnuo o zemlju,
taj mišić ga fiksira, usporava ga, zadržava
bar je to moja teorija

sinoć i jutros sam malo promasirao i namazao nekim gelovima
i već je malo bolje, ali danas neću trčati
kraj novembra mi je prerano da navučem neku povredu,
zbog koje bih morao da se mučim cele zime, pu pu pu!

hvala

evo, hvala vam.
zvanično.
svima vam hvala.

Lola mi kaže da su je pitali gde sam,
zašto sam nestao sa Fejsbuka.
(a tu ima dosta žita, ali i kukolja)

svako ko se setio da Nju pita šta je sa mnom,
zauvek mi je ostao prijatelj!
nadam se da svako od tih o kojima pričam,
zna da sam i ja njemu doživotni prijatelj?

hvala i onima kojima je Lola javila šta se dogodilo,
pa su odmah reagovali porukama i komentarima.
zaista im (vam) hvala.
u ovo vreme prezauzetosti i pretrpanosti,
teško je razabrati koje su vesti ključne, a koje nisu.

hvala i onima koji ništa nisu primetili.
onima koji su nakon Loline poruke rekli
- uh, bokte, kao da primetih da ga nešto ne viđam?
... verovaću im da nisu primetili da sam nestao.
(iako nisam konkretno ja "nestao", nego moja majka)

hvala i onima koji su se teeeeeško napregnuli,
da Loli odgovore sa DVE (???) reči.
kao da je poruka na Fejsbuku telegram,
pa se naplaćuje svako slovo...

ali neka ih!
u svakom okviru mora da postoji i Dno.
jer da nije takvih, 
mi bi teže shvatili koliko su svi drugi vredniji.
zato i rekoh, hvala i njima.

san

sada je pak, sa aspekta vežbanja, motivacije, sposobnosti,
postalo zanimljivo to preplitanje niti,
kao u lutkarskom pozorištu

da bi lutka igrala, Majstor mora da povlači sve konce sinhrono
ako zaboravi na samo jedan, lutka će da ćopa

juče su najmanje dva konca zakazala,
jedan je prilagođavanje na promenu klime i zimu,
a drugi je bio manjak sna.
naime u prethodnih nekoliko noći sam loše spavao,
svake noći bio budan nekoliko puta po pola sata - sat.

i kad sam juče krenuo na trčanje, odmah sam primetio trome noge
a onaj, nazovimo ga "glavni" konac koji nosi telo,
navodno je trebao da bude najjači,
jer sam prethodnog dana odmarao od trčanja,
i nakon poludnevnog stajanja "samo" otišao na sat i po šetnje

nije da mi se uopšte nije trčalo, ali sam bio bezvoljan skroz
otišao 6km uzbrdo, 
nekom kučetu koje stalno hranimo odneo ostatke od pečenja,
pa krenuo nazad okolnim putem da se malo zavučem u krivine,
da ne trčim nizbrdo magistralom, jer je bio hladan kontra vetar
dođem do reke, zastanem minut da se malo istegnem,
opalim par fotki, i kad sam trebao da potrčim dalje, šok!
ne ni šok, nego STOP!
dajte mi krevet, da legnem i da se ne pomerim do sutra ujutru
nastavio malo da vežbam, odradio ceo set gimnastike,
i na jedvite jade napravio prvih par koraka
kao što bi rekao Johnny "lavina kotrljajućih tegova na nogama"
i dobro, jednom kad sam krenuo, bilo je lakše
imao sam osećaj da sam prvi minut trčao sa kadencom 80
(dvokoraka u minutu, uspoooooooreni film)

e a znate koji mi je trik, da se motivišem?
pomislim da sam na kraju Ultre, neke
i onda računam, zamisli da si pretrčao 100km, i imaš još 10km
i imaš deset minuta prednosti nad Drugoplasiranim, recimo
pa da li bi bio zadovoljan, da su ti noge u ovakvom stanju?
da NE MORAŠ da hodaš, nego eto, samo nisi baš voljan
ali možeš da trčiš
i onda uglavnom pomislim, pa ne samo zadovoljan, skakao bih od sreće
i tako, obzirom da sam u zadnje vreme često morao da se motivišem,
u mislima sam pobedio jedno 100-nak Ultra trka
to jest ne samo u mislima, ZAISTA me niko nije prestigao sve do kuće

a danas je novi dan, to jest više i nije novi, već je podne.
noćas sam ukupno preležao 9 sati, 
valjda sam od toga odspavao bar 8...



dok god nema Posla, mogu da biram da li da sedim kući i nešto pišem,
ili da pokušam da popravim loš utisak, koji su noge ostavile juče
pa, ako je teško napraviti neki grandiozan pomak, 
barem pokušaj ne bi trebao da bude težak
a kad sam ja u pitanju, svaki pokušaj je bar napola urađen posao
drž'te mi palčeve

(anti-)stres

zanimljiva tema za razmišljanje ili bar čitanje, o uticaju stresa na svakodnevne stvari. stres često blokira svaku volju za aktivnostima i sasvim je uobičajeno da ljudi provedu dane sedeći i tugujući zbog nekog nemilog događaja. sećam se, pre 4 godine, kada nam je uginula jedna kuja, bilo je to nekoliko dana pre Plitvičkog maratona. i momentalno smo odustali od ideje putovanja i tog "druženja" na trci. ali smo zato nastavili sasvim normalno da treniramo, išli smo par puta biciklama na trening od 100-nak km, da bi došli na to mesto gde smo je pronašli kada je bila štene, i doneli je sutradan kući, u rancu. to je bio pola trening (jer je bio sasvim solidan prosek, nismo se nešto nja-nja vukli kao mrcine) pola ekskurzija, da ne kažem hodočašće, do mesta gde smo je prvi put videli ostavljenu pored magistralnog puta. čak štaviše, kad sam obznanio da nećemo doći na trku, jedan prijatelj je to prokomentarisao sa "umrlo vam kuče a vi odustali od trke, jel ti to mene zajebavaš?"

par godina ranije, kada sam bio na trčanju a Lola me pratila biciklom i pravila mi društvo, otpozadi je naišao kamion i zakačio njenu guvernalu pa je tresnula na zemlju. nakon malo vremena je došla sebi, jer je imala blaži potres mozga. malo smo popričali, uspela je da ustane, svašta ju je bolelo ali je rekla da nije ništa slomila. neki ljudi su je svejedno stavili u auto i odvezli u Hitnu, a nas dvoje smo se dogovorili da ja nastavim trčanje, da ne žurim odmah kući. znajući da ću u povratku sesti na njenu biciklu i dovesti je kući, mogao sam malo da produžim trčanje jer sam umesto skroz do kuće trebao da se vratim do tog mesta, 8km daleko. tako sam nastavio nekim putem kuda vrlo retko prođem, nakon sat i po se vratio do njene bicikle, malo ispravio guvernalu i vratio se kući. pozvao je telefonom, ona je javila da je još uvek u Hitnoj pa sam otišao tamo i vratili smo se zajedno. kad sam o tome napisao blog, Murinjo se iščuđavao kako sam mogao da nastavim trčanje, a meni je to bila skroz normalna stvar obzirom da smo se nas dvoje tako dogovorili. valjda sam bio "odahnuo" kad sam shvatio da Lola nije ništa slomila pa sam u svom tom šoku istovremeno bio na neki način srećan. a trčanje je ujedno i odličan način da sabereš sve utiske, o čemu god se radilo.

juče, nakon što sam završio svu administrativnu zezanciju na groblju i u opštini, seli smo kući da se malo odmorimo, popio sam kafu i rekoh Loli, aj' trkni do pekare, kupi neki kolač. baš mi se jelo nešto tako slatko, od te "nezdrave" hrane. donela je jednu krempitu i dve nekakve džinovske ledene kocke. još sam na svoj deo nakrkao malo pekmeza od kajsija, pa otišao na trčanje. eto, da malo premotam neke filmove u glavi, da se u sebi ispričam sâm sa sobom, da razmišljam o svemu i svačemu, i tako. bio sam ubeđen da mi kafa neće pomoći i da ću se vući kao mrcina, a ni leđa mi nisu 100% u redu, povremeno osetim neko malo žiganje u dupetu i loži od one išijalgije. nakon prvih 5km sam počeo polako da pojačavam a da toga nisam ni bio naročito svestan, i trčanje se završilo sa nekim "srednjim tempom" koji uopšte nisam očekivao, a potrajao je čitav sat. total 1h50, minus par kratkih pauza od pola minuta. kao da u svemu tome postoji neki ventil, kroz koji iscuri deo hormona stresa, i sigurno sam se osećao "bolje" nego da sam sedeo kući i da nisam ništa radio. 

sad neko može da kaže, zašto bi neko kome je umro roditelj uopšte trebao da se "oseća malo bolje", ali to je valjda više neki samoodbrambeni mehanizam, da se neko ne bi osećao "dodatno loše". neće ti trčanje vratiti nekog, nećeš se za vreme trčanja ekstatično smejati i pevati, to je neki drugi vid "osećanja bolje". način da malo smiriš uzburkane emocije, da povratiš neku unutrašnju ravnotežu iz koje si izbačen, pokušaj da u svakom stresu pronađeš onog default Sebe kojeg poznaješ u ostalim "normalnim" danima. neko to pokuša tako što će da popije pet rakijica, neko će ceo dan zvati drugove telefonom i tražiti da ga drugi teše, neko će se jednostavno baciti licem u jastuk i plakati tri dana, a svi oni to rade "da bi im bilo lakše", svesno ili podsvesno. pa samim tim ni otrčati dva sata nije nikakav greh ni sebični hir kako bi moglo da se shvati "gle umrla mu majka a on otišao na trčanje". ili gle umrla mu majka a on piše blog. ja pišem blog jer je prošlo par dana otkako ga nisam pisao, a usput sam čak i bio na trčanju i to je sasvim dovoljan razlog da se napiše ovakav "sportski blog". i tema za razmišljanje svima drugima, šta se može a šta ne kad se čovek nađe u neočekivanoj situaciji, postoji li pravilo šta treba a šta ne treba uraditi, ima li svako pravo da uradi ono što mu se radi, i tako dalje. ja imam naviku da vežbam, vozim ili trčim, imam naviku da napišem blog kad god imam vremena, pa u tom smislu, evo još jednog bloga o tome šta se događalo zadnjih par dana.

23

po ko zna koji put se dogodilo da me nešto iznenadi
bilo mi je skroz logično da će nakon dva dana bez trčanja, jednog "malo bržeg trčanja", i još dva dana "bez trčanja" da mi juče noge budu u pristojnom stanju
čak štaviše, planirao sam neko bogzna dugačko trčanje, u jednom trenutku mi se čak vrtelo po glavi da pokušam da stignem (nisam baš imao ceo dan free) da pretrčim 42km, eto iz štosa i podsećanja na svoje slične sumanute poduhvate
međutim nakon prvih 10-ak km sam shvatio da uopšte nisam tako skokovit i da mi noge uopšte nisu sveže, naprotiv, bile su sve drvenije iz kilometra u kilometar

naravno da sam shvatio da ne treba insistirati na pogrešnim idejama, pa sam dodatno usporio i skrenuo u brdašca, da bih u totalu završio sa 23km za nešto preko dva sata. dobro, prvih 20 minuta je bilo s Lolom pa je to bitno "ubilo" prosek već na startu, ali je zanimljivo da nakon razdvajanja nisam ništa naročito ubrzao nego sam nastavio sa neobaveznim trčkaranjem.

ali dobro, svi veliki kućni radovi su iza, i sada mogu opet da pokušam da uhvatim onaj stari ritam u kojem se znalo da ću svakog dana moći da malko otrčkaram, a sad da li će to malo da bude sat ili tri sata, to je oduvek bila sporedna stvar.

da bi mi pomogao u svemu, svanuo je sunčan dan i već sam pogled na plavo nebo značajno doprinosi optimizmu, koliko god isti bio neopravdan već u startu. 

ionako se ove noći svašta poklopilo, što upravo primećujem sinhronizovano i sasvim slučajno. ikona u dnu ekrana pokazuje da je Mlad Mesec, a kad sam prevukao mišem preko sata u desnom uglu da vidim koji je datum, shvatih da se otprilike sada događa prelazak u Horoskopskog Strelca. 

koliko god to bilo slučajno a koliko u svom tom horoskopu ima ikakvog smisla, nemam pojma, ali sinoć sam deaktivirao onaj svoj Fejsbuk profil, i ostao mi je samo jedan "rezervni" koji služi da mogu s njega da administriram svoju FB stranicu/blog. 

a da bih olakšao svima, napravio sam još jednu stranicu (!?)

tako ću konačno moći da razdvojim ove sportske blogove od onih drugih, jer većinu ljudi zanima ili jedno ili drugo (a onima koje zanima sve, neće biti teško da čitaju i ovamo i onamo). a ako ćemo iskreno, jadan je svaki šizofreničar koji ima samo jednu stranicu na fejsu, bez minimum dve ne bi smeo ni da se pojavljuje u javnosti.

netipična nedelja

nakon onog "povratka u malom stilu" sa 14+19+19km 
trčao sam još tri dana bez pauze 19+15+17km
što zvuči skroz sumanuto, ali šta ću
a nakon toga se nisam pomerio TRI DANA
dakle sendvič je izgledao 3 dana odmora, 6 dana trčanja, 3 dana odmora
da te bog sačuva
ona prva tri dana su bila zbog bolesti,
a ova druga tri dana su zbog dva putovanja i umora/kiše
da je bilo lepo vreme još bih negde i izašao na sat vremena,
ali po kišurini silovati preumorne noge nije baš obećavalo neki provod
e a ona druga tri trčanja
evo ovako
prvo je bilo totalno planinski profil, onih 19km, sve četvoronoške
pa onih 15km je bio malo jači tempo od ona prva tri trčanja
isto po brdima ali po asfaltu
i onih zadnjih 17km sam se vukao, opet po brdima, ali kao mrcina
onako, više izlet nego trčanje, nikakav "trening"
pošao da vidim da li se sećam neke staze kroz šumu
pa, jesam je pronašao ali sam izašao na skroz drugo mesto od očekivanog
nevermind
i juče, nakon tri dana odmora, otrčao sam JOŠ BRŽI tempo
nešto preko 12km, po kiši, za nešto ispod 1h, takođe na brdo pa nazad
prosek 4'43''/km, što nije svetski rekord, ali prvi put u zadnjih mesec dana sam trčao brže od 5'/km i ništa me nije bolelo
malo lože, pred kraj trčanja, odmah ispod dupeta, praktično kukovi
zadnjih nekoliko malo ravnijih kilometara između 4'30 i 4'15, nije loše
što sve naravno nije ni blizu idealnog, tako da mislim da mi je preuranjeno da razmišljam o nekom polumaratonu sad za deset dana
mislim, nisam ga skroz otpisao, ali ne verujem da se to isplati
a vrlo je moguće da ću i danas da NE trčim, imam puno posla kod kuće a i katastrofalno sam spavao, tek je podne a već me peku oči kao da je kasno uveče
kao da je važno, kao da je ikoga briga koliko je i da li je trčao u novembru
samo nek mene sasvim prođu problemi s leđima i ložom, pa ću se već natrčati zimus...

superTelefon

sportsko nesportski blog tj par povezanih anegdota

već godinama bijem tu bitku a da ne znam u ime čega
spojio sam pogrešne neprijatelje, i sad džabe ratuju
evo o čemu se radi
ima dosta godina od tada, kad sam na trci pao na spustu niz Ovčar, i kad mi se Garmin štoperica sa GPS-om razbila u paramparčad
do tada sam imao tako posebno štopericu koja je merila i Puls, a posebno sam ponekad u ruci nosio telefon, to je bila neka stara Nokia od onih sa qwertz tastaturom u donjoj polovini i ekranom iznad, tada je to bio "veliki ekran"
nakon toga su krenuli ovi smartfoni, a svaki android smartfon ima ugrađenu tu mogućnost da pokreće aplikacije koje koriste GPS
tako razmišljajući, da je taj smartfon sve-u-jedan, pronašao sam dobitnu kombinaciju
nosim samo jedan uređaj, tu imam i štopericu i navigaciju i foto-aparat i telefon da se javim kući ako kasnim, dakle sve
osim eto očitavanja srčanog pulsa, ali obzirom da kad god krenem na lagana trčanja u planine ne moram ni da znam koliki mi je puls jer to nije "ta vrsta treninga", to mi je još najmanje nedostajalo, a nakon toliko godina bavljenja sportom ionako mogu da pogodim svoj puls u +/- par otkucaja, oduvek sam imao savršen osećaj za napor.
e ali mađutim
taj prvi smartphone je bio neki dumbphone, pa iako sam prvi put u životu (na ručnom Garminu toga naravno nema) mogao da vidim uživo kartu i moju putanju kuda trčim (par puta mi je to baš mnogo pomoglo, da nakon lutanja brzo pronađem najbliži asfalt), taj telefon je brljao, posle pola sata mi napiše kako trčim već 2.5 sata, skroz blesavo preračuna prosečne brzine i sve ostalo, pa mi je to malo išlo na živce
sad moram malo da skratim priču
elem sledeći je bio bolji ali se kvario, pa sam ga pred kraj garancije dao na popravku koja se otegla, pa sam išao da se bunim jer mi u međuvremenu teče ugovor i plaćam pretplatu a nemam uređaj, pa su mi dali neki u zamenu, koji je čak štaviše bio bolji od onog koji je išao u paketu, pa sam tako imao priliku i njega da "testiram".
i sad napokon kad su mi javili da onaj više ne može da se popravi a da isti takav više nemaju, morao sam da uzmem neki drugi po svom izboru i da doplatim razliku. počeo ja da gledam opet nešto u toj klasi mada zaista ne postoji dobar a jeftin telefon, svakom nešto fali. ovom poslednjem nije mogla da se instalira ta aplikacija za trčanje koju koristim jer je navodno "vaša verzija androida ne podržava", pa sam morao da instaliram neku drugu, a kamera je samo na papiru imala sve te piksele dok je u realnosti davala neke sličice smešne rezolucije.
i tako, kaže Lola, pa ti to toliko koristiš, zašto kupuješ sve neke buđave telefone, uzmi jednom neki da valja. a moj rezon je da me jednom uhvati kiša, drugi put padnem na kamenje, treći put ga po vrućini nosim tri sata u znojavoj ruci, pa se nekako komotnije osećam kad nosim nešto jeftino, ne moram ceo dan da mislim o telefonu nego mogu da uživam u svemu ostalom zbog čega se ide na trčanje.
e sad, da li bi bilo bolje da opet imam GPS štopericu na ruci, da negde nosim neki mali telefončić od 2 evra, i ponekad da nosim i foto aparat, to mi pak deluje još smešnije od ove kombinacije sve-u-jednom uređaju.
odabrala ona neki telefon, hajde rekoh, neka bude.
kaže ovaj tip, kad ga raspakuješ i sve namontiraš, prvo mu potroši bateriju skroz do kraja, nek dođe na 1% i nek se sâm ugasi, onda je napuni do kraja, i dalje radi šta hoćeš. kao to je najbolje za bateriju. ajd kao ja ću da ga poslušam. namestio sve, ubacio dve sim kartice, ubacio micro sd karticu mada ovaj ima svoju memoriju duplo veću, uključio telefon, vidim baterija na 67%, e rekoh odlično sad ću ja to da ispraznim dok si reko keks. upalim wifi, poinstaliram sve što se moglo instalirati, to je bilo još uvek pre podneva, subota, odem na trčanje, upalim GPS, upalim potrošnju podataka, i rekoh daj bože da mi se snimi trčanje do kraja, oti'će mi baterija.
vratim se ja posle sat i po, baterija na 59%, rekoh mora da je greška jer sam ga nosio u ruci pa je topao, kad se ohladi odjednom će da se pojavi 23% i to će biti to. uveče trebali da idemo u beograd. za vreme ručka pustim ja iz njega muziku, pojačam do kraja, GPS nisam ni gasio da bi što više trošio bateriju, upalim wifi, prođe ručak ono sišlo samo na 58%. vidim ja da će tu biti problema. upalim i baterijsku lampu, odaberem opciju da se ekran ne gasi nakon minut nego nikad, posle još sat vremena već treba da se pakujemo, ja planirao tada da ga uključim i napunim (a punjač neki masivni kao od tableta! a meni ništa nije bilo sumnjivo?), jok brate procenti baterije još uvek na 50 i nešto.
i ništa, ponesem ga u Beograd, usput slikali, telefonirali, zvrndao se po fejsu i tviteru, tamo snimao koncert, pa stavljao odmah na jutjub, vratio se kući, zaboravio na telefon, sutra ujutru se probudim aaaaaaaa rekoh ja zaboravio na bateriju, sigurno se ugasio noćas a ja ga nisam stavio da se puni, ja ga uključim kad baterija na 31%.
a fora je da sa ovolikom memorijom u sebi, on može da sinhronizuje na stotine albuma sa Deezera i da sve to imam za slušanje i kad sam offline, maltene se samo zbog toga isplati.
a po prvi put sam doživeo da možeš ihahaj da zumiraš fotografiju napravljenu telefonom, i da ti se ne pojave odmah one "kockice" od slabe rezolucije nego da lepo zumiraš kao da je slikano dobrim foto aparatom. svašta.
vidi mene, glavno zaboravih. kako upališ MapMyRun on u par sekundi pohvata satelite locira te učita kartu i krene da meri putanju, a kad na trčanju prelaziš iz Mape u foto aparat u muziku pa nazad na mape, ništa ne moraš da čekaš da on nešto "kotrlja" pola minuta da bi nešto učitao nego to sve ide u deliću sekunde. svašta.
eh da, baterija. sve to ne bi imalo smisla bez baterije, a nakon samo nekoliko dana sam već naučio da na nju ne obraćam pažnju. samo džabe gubim vreme, kad god je pogledam da li je prazna, siguran da je do tada morala da se isprazni, ona barem na 57% a uglavnom i preko 70%. sad se pak pitam skroz obrnutu stvar od one pređašnje, a to je zašto bih uopšte kupovao Garmina? ako ti baš toliko fali puls, možeš da kupiš traku koja radi sa android telefonima i voila', jer sam siguran da se ni od tog čuda ovaj monstrum od beterije ništa brže neće prazniti.
a na Garminu još uvek ne možeš da vidiš, kad si u nekoj nepreglednoj šumi na oštroj padini, da li je glavni put na dva ili pet kilometara od sebe. a ja lepo vidim svoju putanju, vidim kartu, vidim gde sam i gde su putevi, vidim u kom pravcu se krećem, sve brate vidim i baš mi pomaže da usavršim osećaj za orijentaciju. i sigurno se neće dogoditi kao prošli put na Fruškoj gori kad smo išli na izlet i kad je na jednom od starih telefona sve pocrnelo u trenutku kad smo trebali da shvatimo u kojem pravcu nam je ostao auto! to što se taj telefon probudio iz kome sutra ujutru nije nam ništa pomoglo, još par sati smo bauljali po nepoznatom terenu pokušavajući da prepoznamo deo neke staze kuda smo već prošli. a ovaj pak, pa mislim da ću ja crći a njemu će baterija još uvek da bude na 36%!

povratak "u malom stilu"

eto kako odu trčanja, odozdo ka gore
u subotu sam još uvek bio bolestan, popodne otišli do beograda
u nedelju iznenada prelomim da neću da prekunjam ceo dan,
rekoh hajde da probam da trčim
i bile mi noge onako sveže, ne umem da objasnim
ne neka skočnost i poletnost, nego neočekivana snaga
ne naročito velika ali daleko iznad očekivanja
trčao ja malo gore malo dole, ukupno 14km (nije sve ušlo u fajl)
činilo mi se da sam mogao 20km bez problema
idem jako sporo, ali ne osećam više bolest, noge mogu i mogu i mogu dalje

e zato sam crko u ponedeljak
tada sam pak planirao puno više i lepše, a žurio sam
i rekoh, šta da smislim u ta dva sata fore, odoh na brdašca severno od grada
vrlo retko idem na tu stranu, a da nemam pojma zašto
(valjda sve nešto mislim da pripadam "ovamo", južnoj strani
a bez obzira što uglavnom ne odmaknem preko 500m nadmorske,
valjda prevladava taj osećaj da idem PREMA planinama
pa je to neka želja da sam im bliže, da makar KRENEM ka njima, na jug)

i tako, truptao ja na nekim teškim i tromim nogama,
totalno druga slika nego dan ranije
jesam išao nešto brže, vidi se iz brojki, ali osećaj katastrofa

juče pak, logično (ili ne), očekivao sam nešto slično
međutim opet preokret
skočne noge, još jedan pomak u brzini, a sve bez bolova i zatezanja
imao sam tri epizode SEVANJA
jak impuls od dupeta pa iza kolena, tako iznenada da mi klecne noga
to je taj živac, nešto se buni
ali nisam imao ona jaka grčenja u gluteusu tamo gde se daju inekcije
i najvažnija vest, ono što mi je do juče bilo nezamislivo,
sada je odjednom delovalo skroz normalno, brzine oko 5'/km

nema ni 7 dana kako sam probao da potrčim "malo brže",
i vratio se kući nakon samo 2km sličnom brzinom, ćopajući od bola
sad sam prvi put nakon, evo... računam...
(15-og novembra će biti mesec dana od zadnjeg jakog treninga)
opet imao taj osećaj da TRČIM, koliko god sporo,
ali eto, dovoljno da to više nije osećaj cupkanja u mestu

sinoć sam bio na pretposlednjoj masaži leđa, još u četvrtak
i još 3 trčanja u nizu, od danas do petka,
obzirom da u petak opet idemo u Bgd, i da ćemo ostati do pred jutro,
subotu sam već odavno odredio kao dan koji ću predremati

za dve i po nedelje se održava jedan simpatičan trening-polumaraton koji prave naši drugari pa sam počeo da fantaziram kako bih dotle mogao još toliko dovoljno da se zalečim, da bih to mogao da otrčim bez velikih problema. problem mi je monotonija tih 21km po ravnom, a voleo bih da se dotle vratim u još jednu brzinu više, jer ipak, što brže trčiš, brže ti prođe 21km, a ja bih radije da trčim 1h35 a ne 1h45, ako je moguće. pa eto, ako bude delovalo moguće, i ako ne bude previše hladno i kišno, možda i odemo da se malo družimo.

proliv

nakon tri dana proliva, dva dana kunjanja, par šetnji i par laganih vožnji, danas sam otišao na prvo lagano trčanje i preživeo.

kad sam jutros israo prvo čvrsto govno, bio sam toliko srećan da mi je došlo da ga slikam i stavim kao pozadinu na fejsbuku.

a baš da sam imao o čemu da pišem ovih dana, nisam, osim o bolu u leđima (od previše ležanja, i od opšte slabosti) i grčevima u stomaku...

hoće-neće

nekako mi je delovao da će ovo s leđima brže da prođe...
mada onaj baksuz reče 3-6 nedelja, još će i da pogodi!
prošle nedelje mi se kao nešto učinilo da mi je bolje i bolje,
pred kraj nedelje sam čak otrčao jedan malo brži/jači trening,
i nisam osećao neke bitne probleme, u okviru tih brzina
(koje su da se razumemo još uvek bile na pola do onih naj)
i onda u subotu uveče (nakon tog trčanja) otišli u beograd,
nije ni da sam predugo stajao, ni da sam se zamorio,
nisu me ni bolela leđa preterano u autu ni na koncertu.
tek cvrc, u nedelju, ja kao mrtav čovek.
da li sam se otrovao od silnog dima sinoć, nemam pojma.
nema šanse da trčim, odosmo na pešačenje.
u ponedeljak još gore, noge kao da nemam.
krenem na trčanje, po ravnom se jedva pomerao, puževi me preticali.
i posle skrenem u brda, lomatao se po nekim kamenjarima i kroz trnje
ono realno ne možeš uzbrdo brže od 7km/h ni nizbrdo brže od 10 km/h
još ja uzeo neke ćelave patike za asfalt, pa po mokrom kamenjuuuuu
deo je bio i po železničkoj pruzi, nije ni to baš brza podloga
na kraju pređem 20km za dva sata, isti prosek kao na tara čelindžu
danas je posebno uzbudljiv dan, jer mi se čini (njemu se uvek nešto čini)
da su mi noge pristojno odmorne, puno bolje nego juče
e sad u koji osećaj će to da se preračuna kad stanem na njih, videćemo
već dva dana me nije štrecalo od dupeta do pete, to je fino
imao sam samo tri epizode tog "sevanja", baš neprijatno
jednom noću, jednom predveče, jednom ujutru za vreme doručka
nije baš da je bilo pravila
ali me bar ne muči na trčanju
samo povremeno neki ružan osećaj u zadnjoj loži, kao da sam istegao
mislim od čega bih je istegao kad trčim samo lagano, i nikada po ravnom
dosadno bre, uf
ajd proći će jednom, valjda
sinoć bio na masaži, sutra idem opet, danas sam slobodan ko tičica

stop pejsovanju!

sada ću da vam objasnim zašto je "pejsovanje" na trkama medveđa usluga.
neka vrsta uskraćivanja života.
tema je puno kompleksnija od vremena koje imam (a i vi) na raspolaganju, pa moram da je što više sažmem.
nakon što iz priče izuzmem sve osobe sa posebnim potrebama, slepe i slično koji uglavnom trče sa još nekim u paru, paraplegičare koje preguraju stazom u kolicima, bebe koje preguraju u malo drukčijim kolicima, u startu ću da odbacim sve aspekte koji nemaju veze sa psihologijom trkača početnika.
poći ću od pretpostavke da ne postoje debili koji ne umeju da pronađu cilj, nakon što su startovali marton sa 5000 duša i svo vreme trče u gomili. pretpostaviću da ne postoje debili koji imaju da plate put i startninu za maraton a da nemaju 300 dinara da u kineskoj radnji kupe sat sa štopericom na kojem mogu da gledaju prolaske svakog kilometra. pretpostaviću da ne postoje toliki jadnici koji nemaju da sebi plate startninu nego će im to platiti drug/drugarica da bi ih neko drugi "pejsovao". dakle polazimo od toga da smo izbacili sve spoljne razloge, IQ manji od 60, autizam, senilnost, demenciju, sve sa fobijama koji ne smeju da idu ulicom a da se ne drže za ruku, itd.
zamislite da vas taj koji vas je "pejsovao" na zadnjoj trci hrani u restoranu. da vam nabada ćevape na viljušku. da vam prinosi čašu sa limunadom, poturi vam cevčicu pod usne, a kad otpijete dva gutljaja poviče DOSTA!!! a kad kažete da ne možete više, on vikne MORAŠ!!! ili zamislite da vam čita novine, ili knjigu koju ste upravo kupili. da u kabini proba kupaći umesto vas pa vam kaže da vam treba broj manji. kod frizera kaže u koju boju ćete da se ofarbate, u prodavnici vam odabere voćni jogurt koji će vam se najviše svideti. odredi vam dioptriju bez da idete kod lekara, izvadi vam zub klještima, prepiše vam antibiotik.
neki ljudi treniraju sami, neki u grupama. psihološki je lakše u grupi, ali ako je neko psihološki već jak, njemu je svejedno i sve se svodi na doziranje napora. ljudi koji su mentalno razmaženi, kojima treba knjiga sa velikim slovima i puno slika da bi je čitali, kojima treba neko s kim će da odu u bioskop jer ne umeju da razmišljaju "sami sa sobom", koji ne umeju da se motivišu za trčanje bez muzike u ušima, takvi ljudi će i na trkama voleti prisustvo "nekog svog". malo bržeg ili malo sporijeg, nebitno.
ovi kojima treba neko ko će ih čekati i hrabriti, to su oni patetično spori "držači za ruke", oni koji se nikada nisu pošteno oprostili od cucle. oni koji uopšte ne veruju da mogu da pretrče trku od 10km ako pored njih ne trči i drug koji je sa njima na treningu trčao tih istih 10km. oni ne veruju u sebe, njihov kompleks niže vrednosti je toliko veliki da misle da sva sposobnost koju imaju potiče isključivo od tog druga koji ih "pejsuje". on im je afrodizijak i narkotik dva-u-jedan, jer kao što nekom treba 5 čaša rakije da bi u svojoj kuhinji razlupao tanjir, tako mu treba istih 5 čaša rakije da bi na ulici razbio izlog. oni kao trkači ne postoje bez svog stalnog "pejsera", koji bi im umesto medveđe uloge pejsovanja i vodanja ga kao vola na kanapu duž tih (recimo) 10km trke, učinio puno veću i životno važnu uslugu, ako bi se sakrio na startu i jednostavno pobegao svojim putem kroz istu trku. svako pače kad tad nauči da pliva samo, a neki ljudi nikada ne nauče da trče sami.
ovi drugi pak, "pejseri", imaju neke druge strahove. naravno da je lakše trčati trku sa 90% napora kao na osrednjem treningu. ali to ionako radite svakog dana, zar ne? pa u čemu je onda poenta držanja za ruke i na dan trke? to je TRKA zaboga. dozvolite tom svom prijatelju, ako vam je zaista prijatelj, da se UTRKUJE. neka nađe neku metu, nekog dečka, neku babu u formi, bilo koga, neka ga pojuri, nega ka prestigne, neka neko njega prestigne, neće umreti od trčanja, ako mu pustite ruku samo na sat vremena? zašto ga lišavate TRKE, a otišli ste na trku? zašto njegov univerzum treba da se okreće baš oko vas? imate i vi neki kompleksić, ha? treba vam neko da vam kaže hvala, treba vam da možete da pričate kako ste nekog "pejsovali", kako ste ga doveli od starta do cilja, nepogrešivom intuicijom, sledeći kolonu od 5000 ljudi, ma kakva je to fenomenalna sposobnost snalaženja u prostoru!!! niste mu dozvolili da "pukne", i zbog toga vam se javno zahvaljuje i obećava vam protiv uslugu, a nijedno od vas dvoje ne zna da trkač neće postati bolji trkač sve dok nekoliko puta ne "pukne".
jer to je jedini način da saznamo svoje granice. a zašto ga lišavate da sazna svoje granice? kojim pravom ste se ubedili da ste VI njegova granica, i što je još tragičnije i jadnije, zašto ste ubedili njega (ili se sam ubedio) da ste vi njegova granica?
ljudi - bodljikave žice. eto šta ste, vi dobronamerni "pejseri". čuvate drugove od života, od iskustva, vi ste patka koja je stavila svoje pače na leđa da se jadno ne udavi, i nosite ga tako kroz baru iako vas je već preraslo veličinom. zašto to radite? idite oboje na trku, ali svako od vas dvoje sa nekim boljim razlogom od lečenja, ili daljeg podsticanja raznih kompleksa.
verujte u sebe. svako može da pretrči trku, čak i onaj koji nije "pejsovan", a verovatno i onaj koji "nema koga da pejsuje". nađite neki valjan razlog za svoj život bre! neki bolji razlog, od ovoga da druge lišavate života, iskustva, sticanja drugih prijatelja na stazi, saboraca, braće po oružju.
koliko sam samo ljudi upoznao na maratonima, tako što smo pretrčali kilometre zajedno. da ih ne nabrajam sad, znaju oni koji su. i zahvalan sam životu na tome. i dođe mi da crknem od muke kad samo pomislim, da sam celog života mogao nekog da "pejsujem", pa koliko god on fina osoba bila, ili da je on mene celog života vukao za rukav od starta do cilja, i da zbog toga nisam upoznao sve ove divne, nove ljude. jer taj moj potencijalni "pejser" mi je ionako jedan od najboljih drugova, trčimo zajedno, družimo se, šta će mi još i za vreme trke?
neću da polažem ispit a da ispod klupe čuči moj najbolji drug i da mi šapuće! neću! niti ću ja njemu tako da "pomognem". otvori knjigu, nauči, položi sa desetkom. i ja ću. i više ću te poštovati nakon toga. a nadam se i ti mene.