stop pejsovanju!

sada ću da vam objasnim zašto je "pejsovanje" na trkama medveđa usluga.
neka vrsta uskraćivanja života.
tema je puno kompleksnija od vremena koje imam (a i vi) na raspolaganju, pa moram da je što više sažmem.
nakon što iz priče izuzmem sve osobe sa posebnim potrebama, slepe i slično koji uglavnom trče sa još nekim u paru, paraplegičare koje preguraju stazom u kolicima, bebe koje preguraju u malo drukčijim kolicima, u startu ću da odbacim sve aspekte koji nemaju veze sa psihologijom trkača početnika.
poći ću od pretpostavke da ne postoje debili koji ne umeju da pronađu cilj, nakon što su startovali marton sa 5000 duša i svo vreme trče u gomili. pretpostaviću da ne postoje debili koji imaju da plate put i startninu za maraton a da nemaju 300 dinara da u kineskoj radnji kupe sat sa štopericom na kojem mogu da gledaju prolaske svakog kilometra. pretpostaviću da ne postoje toliki jadnici koji nemaju da sebi plate startninu nego će im to platiti drug/drugarica da bi ih neko drugi "pejsovao". dakle polazimo od toga da smo izbacili sve spoljne razloge, IQ manji od 60, autizam, senilnost, demenciju, sve sa fobijama koji ne smeju da idu ulicom a da se ne drže za ruku, itd.
zamislite da vas taj koji vas je "pejsovao" na zadnjoj trci hrani u restoranu. da vam nabada ćevape na viljušku. da vam prinosi čašu sa limunadom, poturi vam cevčicu pod usne, a kad otpijete dva gutljaja poviče DOSTA!!! a kad kažete da ne možete više, on vikne MORAŠ!!! ili zamislite da vam čita novine, ili knjigu koju ste upravo kupili. da u kabini proba kupaći umesto vas pa vam kaže da vam treba broj manji. kod frizera kaže u koju boju ćete da se ofarbate, u prodavnici vam odabere voćni jogurt koji će vam se najviše svideti. odredi vam dioptriju bez da idete kod lekara, izvadi vam zub klještima, prepiše vam antibiotik.
neki ljudi treniraju sami, neki u grupama. psihološki je lakše u grupi, ali ako je neko psihološki već jak, njemu je svejedno i sve se svodi na doziranje napora. ljudi koji su mentalno razmaženi, kojima treba knjiga sa velikim slovima i puno slika da bi je čitali, kojima treba neko s kim će da odu u bioskop jer ne umeju da razmišljaju "sami sa sobom", koji ne umeju da se motivišu za trčanje bez muzike u ušima, takvi ljudi će i na trkama voleti prisustvo "nekog svog". malo bržeg ili malo sporijeg, nebitno.
ovi kojima treba neko ko će ih čekati i hrabriti, to su oni patetično spori "držači za ruke", oni koji se nikada nisu pošteno oprostili od cucle. oni koji uopšte ne veruju da mogu da pretrče trku od 10km ako pored njih ne trči i drug koji je sa njima na treningu trčao tih istih 10km. oni ne veruju u sebe, njihov kompleks niže vrednosti je toliko veliki da misle da sva sposobnost koju imaju potiče isključivo od tog druga koji ih "pejsuje". on im je afrodizijak i narkotik dva-u-jedan, jer kao što nekom treba 5 čaša rakije da bi u svojoj kuhinji razlupao tanjir, tako mu treba istih 5 čaša rakije da bi na ulici razbio izlog. oni kao trkači ne postoje bez svog stalnog "pejsera", koji bi im umesto medveđe uloge pejsovanja i vodanja ga kao vola na kanapu duž tih (recimo) 10km trke, učinio puno veću i životno važnu uslugu, ako bi se sakrio na startu i jednostavno pobegao svojim putem kroz istu trku. svako pače kad tad nauči da pliva samo, a neki ljudi nikada ne nauče da trče sami.
ovi drugi pak, "pejseri", imaju neke druge strahove. naravno da je lakše trčati trku sa 90% napora kao na osrednjem treningu. ali to ionako radite svakog dana, zar ne? pa u čemu je onda poenta držanja za ruke i na dan trke? to je TRKA zaboga. dozvolite tom svom prijatelju, ako vam je zaista prijatelj, da se UTRKUJE. neka nađe neku metu, nekog dečka, neku babu u formi, bilo koga, neka ga pojuri, nega ka prestigne, neka neko njega prestigne, neće umreti od trčanja, ako mu pustite ruku samo na sat vremena? zašto ga lišavate TRKE, a otišli ste na trku? zašto njegov univerzum treba da se okreće baš oko vas? imate i vi neki kompleksić, ha? treba vam neko da vam kaže hvala, treba vam da možete da pričate kako ste nekog "pejsovali", kako ste ga doveli od starta do cilja, nepogrešivom intuicijom, sledeći kolonu od 5000 ljudi, ma kakva je to fenomenalna sposobnost snalaženja u prostoru!!! niste mu dozvolili da "pukne", i zbog toga vam se javno zahvaljuje i obećava vam protiv uslugu, a nijedno od vas dvoje ne zna da trkač neće postati bolji trkač sve dok nekoliko puta ne "pukne".
jer to je jedini način da saznamo svoje granice. a zašto ga lišavate da sazna svoje granice? kojim pravom ste se ubedili da ste VI njegova granica, i što je još tragičnije i jadnije, zašto ste ubedili njega (ili se sam ubedio) da ste vi njegova granica?
ljudi - bodljikave žice. eto šta ste, vi dobronamerni "pejseri". čuvate drugove od života, od iskustva, vi ste patka koja je stavila svoje pače na leđa da se jadno ne udavi, i nosite ga tako kroz baru iako vas je već preraslo veličinom. zašto to radite? idite oboje na trku, ali svako od vas dvoje sa nekim boljim razlogom od lečenja, ili daljeg podsticanja raznih kompleksa.
verujte u sebe. svako može da pretrči trku, čak i onaj koji nije "pejsovan", a verovatno i onaj koji "nema koga da pejsuje". nađite neki valjan razlog za svoj život bre! neki bolji razlog, od ovoga da druge lišavate života, iskustva, sticanja drugih prijatelja na stazi, saboraca, braće po oružju.
koliko sam samo ljudi upoznao na maratonima, tako što smo pretrčali kilometre zajedno. da ih ne nabrajam sad, znaju oni koji su. i zahvalan sam životu na tome. i dođe mi da crknem od muke kad samo pomislim, da sam celog života mogao nekog da "pejsujem", pa koliko god on fina osoba bila, ili da je on mene celog života vukao za rukav od starta do cilja, i da zbog toga nisam upoznao sve ove divne, nove ljude. jer taj moj potencijalni "pejser" mi je ionako jedan od najboljih drugova, trčimo zajedno, družimo se, šta će mi još i za vreme trke?
neću da polažem ispit a da ispod klupe čuči moj najbolji drug i da mi šapuće! neću! niti ću ja njemu tako da "pomognem". otvori knjigu, nauči, položi sa desetkom. i ja ću. i više ću te poštovati nakon toga. a nadam se i ti mene.