utorak, 25. studenoga 2014.

(anti-)stres

zanimljiva tema za razmišljanje ili bar čitanje, o uticaju stresa na svakodnevne stvari. stres često blokira svaku volju za aktivnostima i sasvim je uobičajeno da ljudi provedu dane sedeći i tugujući zbog nekog nemilog događaja. sećam se, pre 4 godine, kada nam je uginula jedna kuja, bilo je to nekoliko dana pre Plitvičkog maratona. i momentalno smo odustali od ideje putovanja i tog "druženja" na trci. ali smo zato nastavili sasvim normalno da treniramo, išli smo par puta biciklama na trening od 100-nak km, da bi došli na to mesto gde smo je pronašli kada je bila štene, i doneli je sutradan kući, u rancu. to je bio pola trening (jer je bio sasvim solidan prosek, nismo se nešto nja-nja vukli kao mrcine) pola ekskurzija, da ne kažem hodočašće, do mesta gde smo je prvi put videli ostavljenu pored magistralnog puta. čak štaviše, kad sam obznanio da nećemo doći na trku, jedan prijatelj je to prokomentarisao sa "umrlo vam kuče a vi odustali od trke, jel ti to mene zajebavaš?"

par godina ranije, kada sam bio na trčanju a Lola me pratila biciklom i pravila mi društvo, otpozadi je naišao kamion i zakačio njenu guvernalu pa je tresnula na zemlju. nakon malo vremena je došla sebi, jer je imala blaži potres mozga. malo smo popričali, uspela je da ustane, svašta ju je bolelo ali je rekla da nije ništa slomila. neki ljudi su je svejedno stavili u auto i odvezli u Hitnu, a nas dvoje smo se dogovorili da ja nastavim trčanje, da ne žurim odmah kući. znajući da ću u povratku sesti na njenu biciklu i dovesti je kući, mogao sam malo da produžim trčanje jer sam umesto skroz do kuće trebao da se vratim do tog mesta, 8km daleko. tako sam nastavio nekim putem kuda vrlo retko prođem, nakon sat i po se vratio do njene bicikle, malo ispravio guvernalu i vratio se kući. pozvao je telefonom, ona je javila da je još uvek u Hitnoj pa sam otišao tamo i vratili smo se zajedno. kad sam o tome napisao blog, Murinjo se iščuđavao kako sam mogao da nastavim trčanje, a meni je to bila skroz normalna stvar obzirom da smo se nas dvoje tako dogovorili. valjda sam bio "odahnuo" kad sam shvatio da Lola nije ništa slomila pa sam u svom tom šoku istovremeno bio na neki način srećan. a trčanje je ujedno i odličan način da sabereš sve utiske, o čemu god se radilo.

juče, nakon što sam završio svu administrativnu zezanciju na groblju i u opštini, seli smo kući da se malo odmorimo, popio sam kafu i rekoh Loli, aj' trkni do pekare, kupi neki kolač. baš mi se jelo nešto tako slatko, od te "nezdrave" hrane. donela je jednu krempitu i dve nekakve džinovske ledene kocke. još sam na svoj deo nakrkao malo pekmeza od kajsija, pa otišao na trčanje. eto, da malo premotam neke filmove u glavi, da se u sebi ispričam sâm sa sobom, da razmišljam o svemu i svačemu, i tako. bio sam ubeđen da mi kafa neće pomoći i da ću se vući kao mrcina, a ni leđa mi nisu 100% u redu, povremeno osetim neko malo žiganje u dupetu i loži od one išijalgije. nakon prvih 5km sam počeo polako da pojačavam a da toga nisam ni bio naročito svestan, i trčanje se završilo sa nekim "srednjim tempom" koji uopšte nisam očekivao, a potrajao je čitav sat. total 1h50, minus par kratkih pauza od pola minuta. kao da u svemu tome postoji neki ventil, kroz koji iscuri deo hormona stresa, i sigurno sam se osećao "bolje" nego da sam sedeo kući i da nisam ništa radio. 

sad neko može da kaže, zašto bi neko kome je umro roditelj uopšte trebao da se "oseća malo bolje", ali to je valjda više neki samoodbrambeni mehanizam, da se neko ne bi osećao "dodatno loše". neće ti trčanje vratiti nekog, nećeš se za vreme trčanja ekstatično smejati i pevati, to je neki drugi vid "osećanja bolje". način da malo smiriš uzburkane emocije, da povratiš neku unutrašnju ravnotežu iz koje si izbačen, pokušaj da u svakom stresu pronađeš onog default Sebe kojeg poznaješ u ostalim "normalnim" danima. neko to pokuša tako što će da popije pet rakijica, neko će ceo dan zvati drugove telefonom i tražiti da ga drugi teše, neko će se jednostavno baciti licem u jastuk i plakati tri dana, a svi oni to rade "da bi im bilo lakše", svesno ili podsvesno. pa samim tim ni otrčati dva sata nije nikakav greh ni sebični hir kako bi moglo da se shvati "gle umrla mu majka a on otišao na trčanje". ili gle umrla mu majka a on piše blog. ja pišem blog jer je prošlo par dana otkako ga nisam pisao, a usput sam čak i bio na trčanju i to je sasvim dovoljan razlog da se napiše ovakav "sportski blog". i tema za razmišljanje svima drugima, šta se može a šta ne kad se čovek nađe u neočekivanoj situaciji, postoji li pravilo šta treba a šta ne treba uraditi, ima li svako pravo da uradi ono što mu se radi, i tako dalje. ja imam naviku da vežbam, vozim ili trčim, imam naviku da napišem blog kad god imam vremena, pa u tom smislu, evo još jednog bloga o tome šta se događalo zadnjih par dana.

Nema komentara:

Objavi komentar