Kritična Masa je, između ostalog, onolika količina teksta koja prosečnom blog-walkeru na prvu loptu izgleda "dovoljno prevelika" da bi odustao od daljeg čitanja...
dakle nakon onog trčanja od 30km u petak, uveče je bila ta vožnja pod nazivom Kritična Masa kojom biciklisti skreću pažnju na svoje prisustvo u saobraćaju, a što je inače pojedinačno nemoguća misija obzirom da te, kada si sâm, niko ne primećuje, svi te (dobro ne baš svi) saseku izguraju ili jednostavno ne primete što ponekad izazove još i najgore posledice. da na početku prethodne rečenice nije išlo "dakle", to bi bio normalan i onako, logičan početak bloga, ali ovo "dakle" dodaje taj prizvuk kao da je ovo neki vrlo važan nastavak koji ste dva dana nestrpljivo čekali na rubu stolice uporno stiskajući F5 (dečki) ili refresh (curke). pre te vožnje sam otišao da se za svoju dušu provozam sat vremena i malo se smrzao pa sam zato na onim noćnim slikama sav tako skupljen kao vunena čarapa otkuvana na 95°.
u subotu ujutru sam otišao da se provozam bajkom ali po ravnijem i suvljem asfaltu, jer sam video da prema brdima ima puno više oblaka a i sa svih strana su se potoci slivali u grad zbog naglog topljenja snega. nakon 60-ak km sam dodao još nekih 10-ak ne bih li slučajno sreo grupu od juče koja je otišla na zajedničku vožnju ali sam ih za malko promašio. ionako sam bio uveren da je po ovako mokrim putevima bolje ići sâm na vožnju jer se u grupi svi međusobno isprskaju. najveća poplava me je dočekala iza Slovca i srećom me je neposredno pred to jezero obišao kamion... i kad sam video šta je napravio 100m ispred, progutao sam knedlu - to je delovalo kao kad na Nešnl Džiogrefiks snimaju kitove kako se prevrću po moru i onaj čuveni pljaaassss... srećom sam točkovima preronio kroz taj užas pre nego što je od Lajkovca naišla kolona, jer se prvi od njih sa 70 km/h naglavačke zabio u taj okean kao kad moja tašta usprintava u Merkator, a kad su videli količinu vode koju točkovima izbacuje na sve strane, ostali u koloni su tako panično kočili kao da doslovno ispred sebe vide Nijagarine vodopade. "ti samo budi, dovoljno daleko", proleteše mi stihovi kroz glavu... dalje je bilo puno više vode po putu nego na delu do Slovca, valjda što je izdrndan asfalt, a tek kod buduće raskrsnice sa autoputem, bolje da ne pričam kako je. tu radosno primetim da sam sâm na putu... koji se odjednom suzio na pola, a tek par stotina metara kasnije sam video dugačku kolonu kako čeka ispred tog suženja i shvatim da su postavili semafore, i naravno shvatim da iz mog smera nisam ni primetio semafor (!) nego sam samo onako nonšalantno ušao u tu jednu traku srećan što "gle, odjednom nema saobraćaja iz onog smera?". povratak iz pravca Bogovađe je bio kritičan opet u Slovcu, na mostu preko Kolubare koji je sav u rupčagama ali je sad preko svega toga pedalj muljave vode i nemaš pojma gde su te rupe sakrivene u svom tom blatu. a ja još od letos znam da tu ima onako opisno... 5 običnih rupa + 5 rupčaga + 5 šahtova. dakle do sada je to sve naraslo na 5 rupčaga + 5 šahtova + 5 bunara. srećom ne upadoh ni u jednu mada sam ih očekivao i mileo 5km/h sa stisnutim zubima a guvernalu sam tako silno ščepao da sam mislio da ću da zgnječim onaj malezijski aluminijum kupljen još početkom milenijuma u Planet Bajku za pet banki. kad već pomenuh Maleziju, svi zadnji Shimao Deore menjači mi skakuću levo desno k'o babine sise, sva je sreća da na trkačkim biciklama imam Campagnolo delove koji i nakon 100,000 km rade jednako dobro kao prvog dana.
to popodne me je Lola poslala u jednu pešačku ekspediciju iz koje sam se vratio po mrklom mraku nakon 4h tumaranja kroz sneg i vodu a bogme bilo je i dosta blata. na jutarnjoj vožnji me nije ništa zatezalo a ni na tom pešačenju i bio sam podosta onako zadovoljan što sam lepo apsorbovao onih pretrčanih 30km i opet počeo da sanjarim o maratonu. računam 12km preko toga, to je još sat vremena laganog trčkaranja, pa mogao sam to i u petak samo da sam usput imao vode za piće, a noge nisu bile problem...
u nedelju ujutru smo prošetali sat vremena sa džukcima i malo se grudvali pored nabujale Kolubare, zatim sam lepo uradio gimnastiku, lagano se istezao, dogovorio se sa jednim dečkom za zajedničko trčanje, i još prilikom trčkaranja kroz grad sreo curu s kojom sam se besomučno ganjao na trkama po Adi pre nekoliko godina, i obzirom da se nismo skoro videli to me je baš onako obradovalo i zaključio sam da mi je dan odlično počeo. od kuće smo krenuli Lola-biciklom-a-ja-trčeći i do SUPa sam stigao za 2'29'' umesto normalnih 3' jer smo se trkali kroz raskrsnicu da uhvatimo zeleno svetlo, ona ulicom a ja naravno po trotoaru. i posle tog trčanja po blago valovitom terenu sam došao kući, malo osećao listove još od onih 30km pre par dana, i tek nešto malo zatezanja u kukovima. pa zatim malo jače, pa još malo jače...
i tu dolazimo do današnjeg jutra kada sam jedva sedeo za stolom od bola ispod i iznad desnog kuka, a bogami ni nežno istezanje ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo. kažem Loli - ovo će da bude isto kao i zadnjih nekoliko proleća. prvo će da bude prijavljivanje za Beogradski puno unapred kada neću biti siguran da li će mi do maratona biti bolje ili neće. pa će onda startnina da košta duplo, a u zadnjih nekoliko dana kada budem napokon znao da li će imati šanse da to trčim ili ne, biće već zatvorene prijave. i onda ću dići ruke i reći zašto da rizikujem da unapred plaćam nešto za šta nisam siguran da ću ga trčati, što je sigurno - sigurno, bolje da ugovorimo neku dugačku vožnju za taj vikend i aj' zdravo.
sinoć sam poslao slike sa valjevske Kritične Mase raznim frendovima po inostranstvu a najotrežnjujućija (*) reakcija je bila od tipa iz Londona koji se stalno petlja oko takvih akcija i koji je napisao - LOL, kritična masa koja staje na crveno, buahahahahaha!!! ja pomislih, šta li bi tek bilo da si video kako su u nekim drugim gradovima to shvatili u fazonu "mi vozimo bicikle i usput se svima izvinjavamo što uopšte postojimo, plus ljubimo gume svakom ko nas nije pregazio". Kritična Masa koja nikome ne smeta i koja nikome bar na trenutak ne promeni svest i ponašanje u saobraćaju, to je otprilike kao da kažeš "svirajte mi neki hevi metal, ali onako tiho, na uvce"... i opet nema smajlija.
(* ovu reč mi Milka Canić definitivno ne bi priznala, ako ništa drugo a ono zato jer ima previše slova)
kad sam već tu, samo da napomenem da su mi kao komentari stigle na mejl dve poruke od dvoje moderatora one grupe, i još jedna od onog, dotičnog, nadobudnog, i svi su bili u nekom prisilno-uglađenom fazonu, mada me nisu odblokirali da vidim taj post i komentare :-) valjda zato što su videli da mi je onaj dan blog imao 370 poseta a to je 20x više od koliko su oni uspeli da pridobiju građana za svoje vozikanje. naime ta cura reče kako oni već godinu dana uporno rade na tome da pridobiju ljude da koriste biciklu kao prevozno sredstvo. e pa vala svaka čast, za toliki period aktivnog delovanja ste pridobili po jednog mesečno, od dva miliona beograđana. nemam reči. a ovaj tip mi je ljubazno opisao svoj prošireni CV što mi ne pada na pamet da analiziram obzirom da dolazi od nekog ko je rekao da mu se "ne sviđa ton mog bloga" pa pošto pretpostavljam da se više nećemo ni sresti u sajber prostoru nema potrebe da ga bliže upoznajem. i da, neko reče da mu je neko rekao... kako je moje pisanje "maliciozno"!
zna se da nemam običaj da stavljam smajliće iza svake rečenice jer svi koji već neko vreme prate moje blogove već umeju da prepoznaju onu jednu ozbiljnu rečenicu u celom tekstu. ali... onda tu niodakle ateriraju kojekakvi metropolipi i nakon rozanja na dupetu i otresanja prašine pogledaju u šta su to upali, pa me brže-bolje uporede sa "malicioznim" kompjuterskim virusima i crvićima. to je opet onaj isti problem - svaki lopov se naljuti kad mu kažeš da je lopov, svaki ćutolog se naljuti kad ga pitaš jel' mutav ili ume da progovori, a vrlo retko se neko zapita šta je to toliko loše ako si iskren. tako je i ovo ispalo, mi smo ovde nešto napravili, nešto smo uradili, a neki drugi su godinu dana prodavali maglu i kad su se izgubili u toj magli sad bi da im ja budem kriv što sam napisao da je to očigledno?
u subotu ujutru sam otišao da se provozam bajkom ali po ravnijem i suvljem asfaltu, jer sam video da prema brdima ima puno više oblaka a i sa svih strana su se potoci slivali u grad zbog naglog topljenja snega. nakon 60-ak km sam dodao još nekih 10-ak ne bih li slučajno sreo grupu od juče koja je otišla na zajedničku vožnju ali sam ih za malko promašio. ionako sam bio uveren da je po ovako mokrim putevima bolje ići sâm na vožnju jer se u grupi svi međusobno isprskaju. najveća poplava me je dočekala iza Slovca i srećom me je neposredno pred to jezero obišao kamion... i kad sam video šta je napravio 100m ispred, progutao sam knedlu - to je delovalo kao kad na Nešnl Džiogrefiks snimaju kitove kako se prevrću po moru i onaj čuveni pljaaassss... srećom sam točkovima preronio kroz taj užas pre nego što je od Lajkovca naišla kolona, jer se prvi od njih sa 70 km/h naglavačke zabio u taj okean kao kad moja tašta usprintava u Merkator, a kad su videli količinu vode koju točkovima izbacuje na sve strane, ostali u koloni su tako panično kočili kao da doslovno ispred sebe vide Nijagarine vodopade. "ti samo budi, dovoljno daleko", proleteše mi stihovi kroz glavu... dalje je bilo puno više vode po putu nego na delu do Slovca, valjda što je izdrndan asfalt, a tek kod buduće raskrsnice sa autoputem, bolje da ne pričam kako je. tu radosno primetim da sam sâm na putu... koji se odjednom suzio na pola, a tek par stotina metara kasnije sam video dugačku kolonu kako čeka ispred tog suženja i shvatim da su postavili semafore, i naravno shvatim da iz mog smera nisam ni primetio semafor (!) nego sam samo onako nonšalantno ušao u tu jednu traku srećan što "gle, odjednom nema saobraćaja iz onog smera?". povratak iz pravca Bogovađe je bio kritičan opet u Slovcu, na mostu preko Kolubare koji je sav u rupčagama ali je sad preko svega toga pedalj muljave vode i nemaš pojma gde su te rupe sakrivene u svom tom blatu. a ja još od letos znam da tu ima onako opisno... 5 običnih rupa + 5 rupčaga + 5 šahtova. dakle do sada je to sve naraslo na 5 rupčaga + 5 šahtova + 5 bunara. srećom ne upadoh ni u jednu mada sam ih očekivao i mileo 5km/h sa stisnutim zubima a guvernalu sam tako silno ščepao da sam mislio da ću da zgnječim onaj malezijski aluminijum kupljen još početkom milenijuma u Planet Bajku za pet banki. kad već pomenuh Maleziju, svi zadnji Shimao Deore menjači mi skakuću levo desno k'o babine sise, sva je sreća da na trkačkim biciklama imam Campagnolo delove koji i nakon 100,000 km rade jednako dobro kao prvog dana.
to popodne me je Lola poslala u jednu pešačku ekspediciju iz koje sam se vratio po mrklom mraku nakon 4h tumaranja kroz sneg i vodu a bogme bilo je i dosta blata. na jutarnjoj vožnji me nije ništa zatezalo a ni na tom pešačenju i bio sam podosta onako zadovoljan što sam lepo apsorbovao onih pretrčanih 30km i opet počeo da sanjarim o maratonu. računam 12km preko toga, to je još sat vremena laganog trčkaranja, pa mogao sam to i u petak samo da sam usput imao vode za piće, a noge nisu bile problem...
u nedelju ujutru smo prošetali sat vremena sa džukcima i malo se grudvali pored nabujale Kolubare, zatim sam lepo uradio gimnastiku, lagano se istezao, dogovorio se sa jednim dečkom za zajedničko trčanje, i još prilikom trčkaranja kroz grad sreo curu s kojom sam se besomučno ganjao na trkama po Adi pre nekoliko godina, i obzirom da se nismo skoro videli to me je baš onako obradovalo i zaključio sam da mi je dan odlično počeo. od kuće smo krenuli Lola-biciklom-a-ja-trčeći i do SUPa sam stigao za 2'29'' umesto normalnih 3' jer smo se trkali kroz raskrsnicu da uhvatimo zeleno svetlo, ona ulicom a ja naravno po trotoaru. i posle tog trčanja po blago valovitom terenu sam došao kući, malo osećao listove još od onih 30km pre par dana, i tek nešto malo zatezanja u kukovima. pa zatim malo jače, pa još malo jače...
i tu dolazimo do današnjeg jutra kada sam jedva sedeo za stolom od bola ispod i iznad desnog kuka, a bogami ni nežno istezanje ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo. kažem Loli - ovo će da bude isto kao i zadnjih nekoliko proleća. prvo će da bude prijavljivanje za Beogradski puno unapred kada neću biti siguran da li će mi do maratona biti bolje ili neće. pa će onda startnina da košta duplo, a u zadnjih nekoliko dana kada budem napokon znao da li će imati šanse da to trčim ili ne, biće već zatvorene prijave. i onda ću dići ruke i reći zašto da rizikujem da unapred plaćam nešto za šta nisam siguran da ću ga trčati, što je sigurno - sigurno, bolje da ugovorimo neku dugačku vožnju za taj vikend i aj' zdravo.
sinoć sam poslao slike sa valjevske Kritične Mase raznim frendovima po inostranstvu a najotrežnjujućija (*) reakcija je bila od tipa iz Londona koji se stalno petlja oko takvih akcija i koji je napisao - LOL, kritična masa koja staje na crveno, buahahahahaha!!! ja pomislih, šta li bi tek bilo da si video kako su u nekim drugim gradovima to shvatili u fazonu "mi vozimo bicikle i usput se svima izvinjavamo što uopšte postojimo, plus ljubimo gume svakom ko nas nije pregazio". Kritična Masa koja nikome ne smeta i koja nikome bar na trenutak ne promeni svest i ponašanje u saobraćaju, to je otprilike kao da kažeš "svirajte mi neki hevi metal, ali onako tiho, na uvce"... i opet nema smajlija.
(* ovu reč mi Milka Canić definitivno ne bi priznala, ako ništa drugo a ono zato jer ima previše slova)
kad sam već tu, samo da napomenem da su mi kao komentari stigle na mejl dve poruke od dvoje moderatora one grupe, i još jedna od onog, dotičnog, nadobudnog, i svi su bili u nekom prisilno-uglađenom fazonu, mada me nisu odblokirali da vidim taj post i komentare :-) valjda zato što su videli da mi je onaj dan blog imao 370 poseta a to je 20x više od koliko su oni uspeli da pridobiju građana za svoje vozikanje. naime ta cura reče kako oni već godinu dana uporno rade na tome da pridobiju ljude da koriste biciklu kao prevozno sredstvo. e pa vala svaka čast, za toliki period aktivnog delovanja ste pridobili po jednog mesečno, od dva miliona beograđana. nemam reči. a ovaj tip mi je ljubazno opisao svoj prošireni CV što mi ne pada na pamet da analiziram obzirom da dolazi od nekog ko je rekao da mu se "ne sviđa ton mog bloga" pa pošto pretpostavljam da se više nećemo ni sresti u sajber prostoru nema potrebe da ga bliže upoznajem. i da, neko reče da mu je neko rekao... kako je moje pisanje "maliciozno"!
zna se da nemam običaj da stavljam smajliće iza svake rečenice jer svi koji već neko vreme prate moje blogove već umeju da prepoznaju onu jednu ozbiljnu rečenicu u celom tekstu. ali... onda tu niodakle ateriraju kojekakvi metropolipi i nakon rozanja na dupetu i otresanja prašine pogledaju u šta su to upali, pa me brže-bolje uporede sa "malicioznim" kompjuterskim virusima i crvićima. to je opet onaj isti problem - svaki lopov se naljuti kad mu kažeš da je lopov, svaki ćutolog se naljuti kad ga pitaš jel' mutav ili ume da progovori, a vrlo retko se neko zapita šta je to toliko loše ako si iskren. tako je i ovo ispalo, mi smo ovde nešto napravili, nešto smo uradili, a neki drugi su godinu dana prodavali maglu i kad su se izgubili u toj magli sad bi da im ja budem kriv što sam napisao da je to očigledno?
Nema komentara:
Objavi komentar