idemo u planine, jer tamo nema rime (deo drugi, spust)

AKO STE STIGLI DIREKTNO NA OVU STRANICU,
VRATITE SE NA NASLOVNICU BLOGA I PRONAĐITE PRETHODNI POST :-)

... svejedno se spuštam u samo naselje, dobrih par kilometara, usput sam se opet sav zaprskao i zasrao jer po putu teku potoci vode i peska, i sad mi sledi uspon na drugi kraj tog naselja, koje ima profil \m/  :-) 

dolazim do skretanja za Odmaralište gde smo bili na priremama sa Atletskim Klubom pre nekoliko zima, i vidm da sam stigao za manje od 2h što je oduvek bio kriterijum za "nije loše" i čudim se kako to ako sam svo vreme imao osećaj da se vučem, da su mi noge prazne i bolne, a izgubio sam i dosta vremena vožnjom kao po jajima, gde god je po mokrom asfaltu trebalo projuriti kao po suvom...
opet izlazim na vrh jednako visok prethodnom (1050m), ovaj put istočni, stajem pored puta da navučem šuškavac jer vidim da je "mrka kapa" od toga da ću brzo izaći iz oblaka i kupati se u suncu celim spustom, koji je mogao da bude i suv? MALO MORGEN!!! kišica nastavlja da promiče, a kada ideš nizbrdo onda pokupiš puno više kapljica nego uzbrdo i tako ono što je delovalo "jedva promiče" odjednom izgleda kao pljusak, po šuškavcu čujem čitavu kanonadu kapljica a prolazak kroz svaku krivinu je čista agonija. pazi ovako, da sam pao - nisam, dakle možda sam mogao da pokušam da prođem i brže kroz neku krivinu? ali, da sam imao ono odelo sa "naloženim" zglobovima koji apsorbuju sve udarce, možda bih i probao, ali ovako, sledio sam svoj instinkt i spustio onako kao mislim da može, u granicama prihvatljivog rizika.
istom ovom biciklom na istim ovim gumama sam se "prostro" pre 2 godine na masnom asfaltu u nekoj totalno bezopasnoj krivini, jedva došao do kuće (10-ak km) i narednih godinu dana kukao od bolova kad god je bilo hladno ili se menjalo vreme na kišno. obzirom da sam sada bio na DVA SATA vožnje od kuće, nije mi delovalo pametno da proveravam da li se kroz oštru krivinu umesto 32 može proći 33 km/h, premali je ulog a katastrofalan gubitak ako ne upali kockanje.
zanimljiva stvar je da sam primetio (tek danas nakon 20 godina prolaska tim putem) da su SVE krivine tj ceo put nagnute ka nizbrdo, pa tako obzirom da put ide levom stranom uz planinu, sve desne krivine su nagnute OK ali su sve leve krivine nagnute tako da put pada na desno i da te praktično izbacuje iz krivine, otklizavaš nizbrdo ka klisuri i podnožju i stalno te inercija nosi negde izvan :-( po suvom uopšte to nisam primetio, ni obraćao pažnju, ali danas bogme, poprilično me je šokiralo :-)
i nakon milijardu krivina, kočenja, polu-izletanja, nekako sam se dokopao dna prvog spusta, i opet su mi se ukazali neki laki oblačići, fala bogu izađoh iz magle, mada mi nije bilo neprijatno zbog hladnoće - imao sam kvalitetan bici šuškavac i vrhunske bici rukavice, ne mogu da se požalim, a i kočnice su me fino služile, dakle jedino u gume nisam bio siguran. (kvalitet svega se meri pouzdanošću najlošije karike, to sam opet imao prilike da pola sata anaiziram i razmatram do najsitnijih detalja...)
dal' da skidam šuškavac, ko će ga pakovati opet i sabijati i petljati se s tim, ili da otrpim neku eventualnu vrućinu... dilema nije predugo trajala jer sam ubrzo ugledao neku novu oblačinu koja se protezala celom širinom od Valjeva do Slovca, i tako su mi se sve dileme raspršile. bio sam naime u iskušenju da presečem kroz Rajković, no obzirom da je taj put sav u krivinama, verovatno sa dosta peska i blata od jučerašnjeg pljuska, odlučio sam se za dužu ali bržu varijantu kroz Mionicu. nekako mi je veći gušt ići 50 minuta 30km, nego se spuštati 40 minuta 22km i riljati od krivine do krivine, sa puno kontra-uspona a na par mesta i jako lošeg puta.
računica se isplatila, sleteo sam u Brežđe kao tajfun, uleteo u radove-na-putu iznad Mionice i jedva izašao iz kanala dubokog 10cm a dugačkog 20 metara, u koji sam uleteo sa 60 km/h misleći da je to već napravljena zakrpa kad ono aaaajoooojjjjjjjjjj preživeh i to čudo. gde da se složim sad, kad sam uspešno prošao sve ono gore na planini? srećom nekako pogodih izlazak iz te rupčage i odahnuh...
e dotle se kišica pretvorila u kišu, sa momentima kišurine, i više mi naravno nije ni padalo na pamet da skidam šuškavac, a tek kad sam došao kući shvatio sam da je jutarnjih 12°C doguralo do ČITAVIH 13°C (uprkos najavljenih 21°) pa je to samo potvrdilo moj osećaj "ništa ne skidaj, ako ti već nije PRE-toplo, bolje da ti je toplo nego da drhtiš". i stvarno, bilo mi je prijatno, od DIvaca do Valjeva me je opičila vetrina neviđena no držao sam se muški a čim sam došao na 6km od kuće i ulicu sa 2+3 trake odmah sam "zaseo" na levi deo leve trake jer tu ima najmanje vode (izgleda kao auto-put, sliv je ka spolja) i tako odvezao skroz do kuće, a kao kuriozitet moram da napomenem da mi NIKO iz auta nije svirao, možda jer sam dramatično pojačao ritam da ne zakasnim na posao pa sam se solidno približio njihovim brzinama :-)
dolazak kući nema potrebe opisivati, jer sam stavio na FB foto-album o tome, sa sve detaljnim opisima i komentarima. toliko od mene.

idemo u planine, jer tamo nema rime (deo prvi, uspon)

dakle ovako je to bilo... krećem na vožnju, gasim laptop, sipam vodu u bidon, proveravam gume, Lola me zamoli da njoj doduvam gume na city-bike-u, no problem, počinje kišica, vraćam se da uzmem šuškavac jer je prognoza bila prepodne sunčano pa nisam ni pomišljao na kišu, čak štaviše zbog prognoze sam se upravo i odlučio za ovu Turu...
krećem u kišu, a na satu (ciklomaster) mi piše 06:28 (??) nije mi jasno gde sam "pojeo" to vreme a plan je bio 06:20 jer znam da ne mogu umoran da odvezem ovaj krug ispod 3.5h
idem prečicom kroz grad, umesto Magistralom pa Obilaznicom, i tako štedim 3km ali ujedno krećem uzbrdo nezagrejan pa vrtuckam neke smešne prenose i imam osećaj da stojim u mestu. polako, zagrejaću se već - kao nadam se :-)
izlazim iznad grada, vrh Užičke ulice i spajanje sa Obilaznicom je oko 100m iznad moje kuće i čini mi se da će se oblaci razrediti, kao da nije sve u onoj niskoj oblačnosti nego vidim nešto iznad, to je obično dobar znak...
nakon još par km neurednog uspona stajem pored puta iz 2 razloga - da skinem šuškavac, i - jer mi je nekim čudom spao lanac ka unutra, kada sam pokušao da prešaltam na manju šajbnu. čak štaviše, dok sam pokušao da ga određenim manevrima vratim nazad, zaglavio se izmešu najmanje šajbnice i "sredine" (bottom bracket) tako da nije dovoljno da sa sedišta pakujem šuškavac nego moram da siđem sa bicikle i nađem neku grančicu kojom bih isterao lanac iz ćorsokaka. loš znak. nekako sprintericom izguravam beštiju od štrokavog lanca na svoje mesto, pokušavam (naravno bezuspešno) da sa par pokreta otarem to silno ulje sa sprinterice o asfalt, nastavljam sa nabijanjem šuškavca u NJEGOV zadnji džep pa kad ga izvrneš dobiješ torbicu koju nosiš oko struka, sve je to fino zamišljeno ali ako imaš pola sata vremena a ja ga nabijam Tarzanskom energijom i tačka, nemam vremena da pola dana pakujem fakin' šuškavac!
nakon toga nastavljam uspon kroz šumu milozvučnog imena KAMENITOVAC, noge su mi se oduzele jer sam predugo stajao a ujedno sam tako sebi skratio foru do povratka, još par puta da obučem i spakujem šuškavac i ode mi brate pola sata, a krenuo sam "na knap" :-(
do prevoja ispod Bačevaca idem nekako umrtvljeno i ozbiljno se premišljam da li je ovo dobra ideja, ali sa ovog puta nema drugih varijanti nego da napraviš krug, ili da podviješ rep i vratiš se sa pola puta nazad. naravno, ovo drugo mi ne pada na pamet, šaću kad sam ovan u horoskopu, kod mene nema rikverc, ladno su zaboravili da ga ugrade dok sam se mesec dana vrpoljio u inkubatoru Riječkog Rodilišta...
(inače mi se na repeat već drugi put vrti album od Eric Bibb-a na koji sam stavio link na fejsbuku, za one koji prate statuse i čekaju da završim blog, LOL)
spust u Podbukove je katastrofalan kao i uvek, neki zabetonirani šoder koji se isprao godinama (Tito vrati se, popravi nam puteveeeeee) a rupčage su se proširile kao virusna infekcija (to je slika stanja u društvu, kako reče Antiša Zjec, balkanski mislilac 21-og stoljeća) dok su se radnici povukli sa započetih radova proširenja puta i sad samo jedan tamo dežura u nekom kontejneru iz kojeg se vije dim (naložio Baja bubnjaru) i usput čuva dva napuštena bagera iz pedesetih...
usput sam uživao u pogledu na reku Gradac koja se baš i ne vidi ali u njenoj klisuri sa puno malih brdašaca i grebena su se "napecali" neki niski oblaci, magla, i kao belim šalovima zaogrnuti zeleni kaputi, tako je izgledao taj predeo, i bilo mi je žao što nisamimao čime to da slikam...
ja kao ortodoksni "ili idem na trening, ili na izlet" tip, nisam nikada uspeo da spojim ta dva i da povežem osećaj da sam na TRENINGU, sa učinkovitošću (jesam ovo OK otkucao?) te fejsbukovske natrpanosti gadgetima, i osećajem da živim u službi drugih, tj da je moj život samo izazov na temu "koliko svojih podataka mogu proslediti nezasitoj rulji".
završavam valoviti deo uz reku, kao se nazire neko sunce, neka fleka, a ja krećem na GLAVNI uspon koji se sastoji od 8km vijuganja uz Bukove + 6km lomatanja ka Divčibarama. kažem lomatanje jer taj deo ide kao par stotina metara OŠTROG uspona, pa malo zaravni, pa ponegde ima čak i nizbrdo, pa onda opet ZAKUCA, i tako histerično bipolarno se penje sve do vidikovca sa romantičnim imenom PALJBA.
e sad to opisati, trebalo mi je minut, a popeti se... na 15kg teškom čeličnom bajku koji je čukun-čukun-deda modernim bajkovima, e za to je trebalo nešto više vremena. čak sam i skidao kačket pa se malo brisao rukavima od dugog dresa da mi se znoj sa čela ne sliva preko naočara, i tako, stigao sam i do vrha. video sam da neki niski oblaci klize uz samo tlo, kao da ih severni vetar "proteruje" preko planine od Valjeva ka Kosjeriću i Požegi, no kada sam došao na sâm vrh neprijatno me iznenadila KOLIČINA oblaka. kao da su zaseli gore na planini i da im se odatle dalje ne ide...

poslednji oblak od četvrt gigabajta (Extended Edition)

Treće Izdanje Za Unutrašnjost

sačuvaj me bože, skinuh 286 MB za vreme ad-hoc & quick ručkića, nisam ni deset minuta žvakao i vratim se za komp a ono već gotovo? FALA Komšija, dakle doplatio si gigabajte, uraaa! a stvarno, ovaj albun Dave Alvin-a (Eleven Eleven) sam već imao i ne promakne mi (meni ništa ne promakne) da je neko stavio nekakav Expanded Edition od 2 CD-a pa me baš zanima da čujem SVE :-) inače sam prvi put shvatio da je to neka mešavina bluesa i country-ja što mi ništa ne smeta, dapače, no ostalo mi je u sećanju sa onih dugačkih zimskih pešačenja sa vokmenom kroz sneg od pola metra, da je to bluzčina i po. i fakat ove tri stvari koje ću uspedi da čujem pre nego što poletim na posao, otkidaju.

još deset minuta, dakle hronometar od pisanja pranja zuba i izletanja iz kuće. kako volim ovu navlakušu kad mi Direktorka kaže da mogu da dođem i pola sata posle nje na posao, nemoram da žurim. a kod kuće spisak stvari za sat i po rada, baš bi mi "sjela" jedna Kućna Pomoćnica :-)
trening je prošao dobro, zadržaću se na toj temi ako i to stignem. dakle oblaci, puno oblaka, niskih i visokih, ono nema čega nema. odmah smo napravili strategiju kako prići tom treningu Va - Blizonjski Vis - Gola Glava - Pambukovica - Ub - Slovac -Va (75 km, oko 500m uspona)...
1) ako pokisnemo, dobili smo šta smo tražili
2) ako nas uhvati pljusak, nismo valjda baš toliko zaslužili
3) ako bude kiše do sat vremena, mogli smo i bolje proći, ali i lošije
4) ako bude kiše do pola sata, još smo se i provukli
5) ako bude samo povremeno kišica, sasvim solidno smo prošli
6) ako uopšte ne bude padalo, izvukli smo bingo
e pa sad jeste na par mesta onako malo rosnulo, ali je po putevima, naročito ovim seoskim sa više rupa i lošim asfaltom, bilo puno bara i blata, a noćašnji pljuskovi su sjurili i podosta šodera i peska sa svakog sporednog puta koji se uključuje sa neke uzbrdičice. tako da, bilo je tu svega i svačega, par jezera, par rečica i potočića, bezbroj baruština, no eto, nije padalo...
isplatilo se dizanje u 5h, bogme se fino isplatilo!

PS
da stvar bude zanimljivija, i sumnja u sve buduće prognoze veća, kiša je počela da pada sat nakon što smo se vratili kući, i od tada pljušti evo već 5 sati bez prestanka!!! toliko o najavljenom "popodnevnom razvedravanju". izgleda da imali smo puuuno sreće što smo jutros uhvatili neku slučajnu rupu u oblacima široku čitavih 4-5 sati. Lola je presrećna što smo tako fino "uboli" trening jer je bilo 75 km sasvim solidnog Tempa, a i ja sam zbog nje još srećniji nego da sam "odradio" tek još jednu rutinsku vožnju u beskonačnom nizu. i eto teme za sledeći blog (jer pada kiša pa na poslu nema neke gužve)...

šminka i opanci, a bogme i katarakta

prošla su 3 dana, trebalo bi nešto novo napisati - kao prvo, zašto meni niko nije javio da se Murinjo premestio sa bloga na trčanje.hr i da tamo piše tekstove? - i to podugačke, hoću reći, iako tamo naravno nema ništa da se pročita, ima puno reči :-) - i još nešto, onolike članke otkucati bez greške, svo vreme kucajući SA NAOČARIMA ZA SUNCE, ja mislim da to niko ne bi uspeo - dakle bravo za Murinja! :-) - videh da i intervjue za TV daje sa naočarima, pa to mislim da je čak i Subotićka prerasla? - meni je oduvek bilo žao tih estradnih zvezdica koje zbog silnih problema (sa podnošenjem svoje mega-popularnosti) moraju da 24h dnevno pokrivaju podočnjake, treba im reći da postoje one obloge od kamilice - to je npr noću, za vreme spavanja, puno korisnije na kapcima, od naočara za sunce :-) - te što 24/7 nose naočari ja zovem "oni sa kataraktom" - to je ona bolest očiju kada ti sve postane tamno - takvi me gaze redovno na raskrsnicama, baš pre neki dan jedna crnka u Reno Klio, tako me saseče, ja bih joj nešto rekao ali vidim da joj pogled ne prolazi dalje od zatamnjene šoferšajbne i još kad dodaš neke naočari do pola čela tipa Sofija Loren, pa to ti je katarakta za medalju - ili kad mi uđu u salon i sa vrata me nešto pitaju a ne skidaju naočari, odmah prepoznam cajkicu koja od ranog jutra glumi neku svoju omiljenu zvezdu iz realitija - i da, sad mi se ta tema prosto nameće sama od sebe - to da je jedna od najprimetnijih promena u društvu (da se tako izrazim) da mladi ljudi, čak deca, sve ranije počinju da GLUME sopstveni život - probudiš se i odmah se brže-bolje prisetiš svoje uloge, i tako dalje nastavljaš do kraja dana - ti nisi TI, ti si ono što o sebi pišeš na fejsbuku, ti si ono kako ŽELIŠ da te drugi vide, ti si glumac nekog nabudženog sebe - nakon što malo odrastu, tako odmah prepoznaš kompleksaše koji imaju tu potrebu da nekog ili nešto glume, oni su zaboravili ko su oni ustvari - izgubljeni u tim svojim ulogama tako tumaraju svetom od jutra do mraka, i kontaktiraju sa drugim ulogama oko sebe, sa drugim glumcima - deca počinju da se pretvaraju već od neke jednocifrene godine, nešto se pućimo kao kurveštije sa pinka, stavljamo neke slike profila kao da smo u lancu prostitucije, pišemo neke statuse i komentare kao da ostatak dana živimo u bordelu ili automehaničarskoj radionici, eto toliko nam je razvijen rečnik - pre par dana jedna klinka sedi u salonu i svo vreme dok čeka na red vrti u rukama jednu cigaretu, naravno pušenje je zabranjeno no ona eto tako, ne zna šta bi s rukama, pa miriše tu cigaretu, vrti je kroz prste, prosto vodi s njom ljubav tu u fotelji - privukla bi najradije nečiju pažnju, no mi smo navikli na svakakvu klinčadiju pa ignorišemo takve gluposti - oduvek su deca pokušavala da imitiraju odrasle, da porastu pre vremena, to je neka normalna igra sazrevanja - ali mislim da je postao problem što su odrasli (roditelji, škole, mediji) dozvolili deci da odrastaju prerano, da se tako izrazim - pitanje je i kako da im usporiš sazrevanje, ako ih kljukaš hranom prepunom hormona - i tako ćemo vrlo uskoro doći u svet bez dece - od rođenja će svi biti matori - i to će biti svet nesrećnih ljudi, jer najveći deo onoga što nas u životu čini srećnim, to su te dečije radosti, koje i kasnije nosimo u sebi (tzv "inner kids") - dete bi u detinjstvu trebalo da shvati sve što će mu kasnije u životu trebati, i znanje, i obaveze, odgovornosti, iako mu je možda najzanimljivije da se samo igra - ranije je roditeljima i učiteljima bilo VAŽNO da deca postanu dobra i pametna - sada naizgled sve za to baš zabole dupe, jer su upravo stasale prve generacije neodgovornih roditelja, od nastanka života na Zemji - kupiš klincu mobilni isti kao i sebi, pošalješ ga na ekskurziju u Italiju, kupiš mu skuter sa 13 ili nedajbože 8 godina, i ajde mu objasni kada napuni 20 godina (i trebao bi da počne da radi i da zarađuje) ZAŠTO bi išta u životu radio, kada je najlepše stvari već dobio džabe, bez da je mrdnuo prstom - čak u đačkj knjižici nije morao doneti sve petice kao nekad, da bi dobio biciklu za rođendan - dakle nije morao da bude ni vredan, ni pametan, ni poslušan, ništa, sve je dobio "jer imaju i drugi" pa da ne zaostaje i ne navlači komplekse - i tako su ove poslednje generacije roditelja, zavedene medijima, propagandom, globalnom ekonomijom i histerijom koja oblikuje potrošačko društvo ("vredim koliko trošim") napravile od sopstvene dece lenje parazite i umišljene veličine (jer mobilni od 500 Evra itekako daje osećaj vrednosti, čak i najbezvrednijem debilčiću koji ne zna tablicu množenja do 100) - u svetu sve manje odgovornosti čak i roditelji beže od odnosa sa sopstvenom decom koji je od vaspitavanja prerastao u borbu, a oružje (novac, prekomerno vredne "igračke", dakle osećaj moći) kojim će te pobediti im istovremeno stavljaš u ruke, da bi ti ga odmah zarili u leđa - e onda svi ti mudrošću nenaoružani roditelji prebacuju tu borbu na Školu, očekuju da neko drugi napravi nekakve voćke od tog korova koji su sami zapustili - tu im država i mediji baš ništa ne pomažu jer umesto školskog programa nude realiti spektakle u kojima se raznorazni nepismenjaci za mesec dana obogate jer su najveštije iznervirali ostatak ekipe pa je rulja za njih glasala - nemoguće je primiti takvu poruku dok si adolescent i ne zagristi mamac da je hleb bez motike ne samo moguć, već i na dohvat ruke - i nekada davno, ili ne tako davno, su Rimljani gledali realiti programe u amfiteatrima, gde su bacali goloruke ljude u kavez sa lavovima, ali tada je uloga u kavezu bila kazna, a danas je boravak u Velikom Bratu san svakog deteta :-) - u svoj toj sivoj perspektivi zaista je zanemarljiv problem kad poneki članak napišu ljudi koji baš nikada i nisu do kraja shvatili materiju, ili što mnogi ne znaju da je u određenim situacijama krajnje nekulturno ne skinuti naočari za sunce - - -

dududududužina

dakle najgori asfalt na planeti je pronađen, osećamo se kao Columbusi (jel se tako piše?). verujem da ni on nije bolje prošao, a mi smo u duhu predsedničkih izbora imali dilemu - menjati ili ne menjati. sve ove trase (?) koje redovno koristimo su nam najblaže rečeno dosadile, i kao, ajde da isprobamo nešto novo. i prošli ko bosi po trnju, nadam se da i srbija neće tako proći zbog toga što je izabrala promenu :-) to jest, kad sabereš sve nas koji nismo izašli, nas ima najviše, 'načiii, Pantela je pobedio :-)

sve je to kao i na izborima bila stvar slučajne odluke i demokratski nepredvidljive inspiracije jer kod mene svaka vijuga ima pravo na odluku, pa koja se prva javi ta zajebe sve ostale.

oćemo preko Cera pa za Šabac, oćemo skroz do Loznice pa za Šabac, ili da se podsetimo kako ono beše kroz Krupanj, gde je uopšte taj Krupanj, jel se ne ide preko Mačkovog Kamena??? (njoj kad pomeneš mačkov kamen odmah se usere u gaće, vuče neku traumu iz prošlosti kad je sedela na asfaltu i nije mogla dalje a kad je pokušala da ustane nije ni to mogla, pa smo se uplašili da se nešto teško povredila a na kraju je ispalo da su joj se bici gaće zalepile za rastopljen asfalt jer je bilo cirka 40 stepeni).
a taj asfalt, za taj Krupanj, ne'm reči - nije čudo što niko ne zna gde je Krupanj jer do tamo valjda može samo helikopterom da se stigne. kao iz one narodne anegdote gde Marko Kraljević ore njivu kroz koju su Turci napravili put. pa onda oni njemu kažu - more Marko, ne ori drumove! a on će njima - more Turci, ne gaz'te oranje! i tako nekoliko puta ide refren čas odavde čas odande. e ovaj put (Zavlaka - Krupanj) je upravo takav, nit drum nit oranje. ideš po "normalnom lošem asfaltu" tandr tandr i kotrljaš npr 28-30 km/h (blago uzvodno) i upadneš u to nešto kako ga nazvati, i ja vidim idem 24 km/h a i to deluje vanserijski napor, u jednom času je Loli spao lanac od treskanja po neravninama :-)
dalje odatle neki uspončić, nije toliko dugačak koliko je strmačak, i posle je trebao da bude neki stari propali put nizbrdo, kuda pamtim da smo se jedva u kontra smeru i uzbrdo peli (pri 10 km/h) i baš se pitam kakav li će danas taj spust da izgleda, nakon 5 godina koliko tuda nismo išli. kad od prevoja sve nov asfalt, PREDIZBORNI!!! jbt što nisu izbori svakih mesec dana, pa mi bi po kilometrima asfalta čak i albaniju dostigli! no ne lezi vraže, toga beše možda kilometar, i prrrcccccc RUPEEEE! čoveče ideš nizbrdo 25 km/h, oćeš da pogineš. kroz krivine 15-18, na pravcima 20, a onih optimističkih 25 samo na par pravaca gde sam nesmotreno popuštao kočnice, to je bio ČIST ADRENALINSKI SPUST. spuštanje 80 km/h po lepom asfaltu je u odnosu na ovo totalna dosada, štonobi deca rekla "smorčina".

(kakva je ova grupa Codeine? ... 

i ko im uopšte dade to seljačko ime?

aaaa, nešto slou moušn, neka atmosfera, zadimljena, gusta

eeeeee evo počinje kao nešto da roka, možda ovo ne bude loše...)

i gde sam stao, da adrenalin i bol u dupetu, grčevi u šakama, kao u pesmi Bob Dylana "and my hands can't feel the grip and my toes too numb to step?" to jest tačnije treba ovako, nakon što sam ga doguglao

"My senses have been stripped.  

My hands can't feel the grip, 

my toes too numb to step."

(ovo u sredini je italic jer sam baš to ukucao u toolbar, a sad mi je žao da ga prepravim jer je to deo moje prošlosti i kao takvo zavređuje da ostane u originalu) 

bože da li u blogger-u postoji auto-save, ako mi ovo sve ispari teško da ću skupiti volje da ga pišem ispo-četka.

i gde sam stao, da taj spust i to opšte utrnuće, sad me j... ova muzika zaspaću. neću, ovi te minut uspavaju pa te pola minuta polivaju kofom ladne vode i tako u krug, mogao sam odmah znati da ne znaju šta hoće. to je taj bipolarni poremećaj što je u stvari samo politički korektan naziv za manično-depresivnu psihozu, ono kao, bolje zvuči. ja znate nisam lud, ja samo nemam nikakvu svest, odgovornost, ni osećaj za stvarnost. e baš to.

i gde sam stao, da taj spust, i te šake i stopala, da i stopala, i posle toga smo ogladneli. ajoj vukli se 10 km kao creva do prve prodavnice, otoplilo, uhvatio nas južni vetar u leđa i ne znam da li da kukam što me pregreva na usponima ili što će da me pokupi zdesna kad okrenemo poslednjih 70 km ka kući. ulazi Lola da nešto kupi, šta da kupim, kupi šta hoćeš, ma reci mi šta da kupim, ma kupi šta hoćeš (more marko, more turci, to tako može do mraka) i kažem ja ej bre kupi štagod, samo da se lako jede, uzmi neke bonžite, marsove, neka govna slična, čokoladne bananice, meni totalno svejedno znam da mogu i bureka, i riblje čorbe, i eksera da se najedem jednako ću se bolje osećati. SAMO DA SE LAKO OTVARA I UZIMA IZ DŽEPA! dovikujem poslednji put da sam siguran da je zapamtila, i na kraju izađe plavuša sa ogromnom kesurdačom "medeno srce". pa jebote kad u to gurnem ruku pola sata kasnije biće kao da sam je umočio u eurokrem, kad se sve to istopi, što ne uze neke bonžite i tako to? nije bilo. dupe moje nije bilo, nego nisi videla, pa to je prvo posle cigara čime napune radnju, to i čips, to jede cela država. dobro, i plazma keks, čuveni keks koji ima iste sastojke kao i svi ostali keksovi samo je 3x skuplji i zbog toga ga svi kupuju. kad uzmeš plazmu, ko da si uvatio boga za jaja, odma se osetiš HAAAAJ. u smislu hIIIIIIgh...

i posle toga pičili mi blago uzvodno i po vetru sve preko 32-33 a ono osećaj lagane dužine, baš smo se HAJ filingovali (ovo se spremam da se ponudim da blogujem za trčanje.rs, pa počinjem da se čelindžujem nabudženim vokabularima, ono, znaš, da zvučim HAJ, da odjekujem, tj da "ehujem")

a u dupe, ctrl+a, ctrl+c, otvori Word, ctrl+v, i mirna Bačka. neće mene niko zeznuti da mi nestane pola sata kucanja zbog lošeg interneta...

"du ju wont tu sejv čejndžiz tu nju dokument uan", JESSS!

i par selendri kasnije opet smo ogladneli, šta ću da kupim, ništa, samo kolu. izlazi ona sa punom kesom, ja gledam dal ću trebati da uzmem taksi da mi sve ovo nosi do kuće, šta si to bre nakupovala, kolu, slane ribice, i viršle! ja ukrstio oči kao da je skrivena kamera no srećom nisam stigao da se onesvestim već mi je objasnila "bili tamo oni neki kučići, znaš, pored puta..." jes fakat stvarno bila neka majka sa štenetom u njivi tačno znam i gde, samo daj bože da ih nađemo da ne bih nosio viršle još preko sat vremena do kuće. i naravno kao što to uvek biva, kučića ni od korova, donesoh ja viršle kući :-) sad znam zašto sam onako brzo vozio taj zadnji sat, ok možda malo od kole i malo od tih ribica - jbg kad je već kupila, rekoh aj da malo ovoga kljucnemo da se smanji ovaj džak, ispašće mi iz džepa od dresa, mislim, uzela pakovanje veličine kao kad kupujemo pseću hranu...

a fakat mi je prijalo, na onoj vrućini, ladne viršle u zadnjem džepu, taman štite bubrege od pregrevanja. i tak. posle toga došli na novi asfalt, zviždaljka do kuće, vetar duva a meni prija, stavio 53x17 i vrtim 100 obrtaja kao švajcarski sir, ovaj, sat, valjda mislim na te krekere i viršle pa mi dobrodošao kao prilog i neki sir... ona u zavetrini zvižduće a do malopre je kukala, i samo ponavlja kao papagaj "da je ceo put bio ovakav, napravili bi preko 30 prosek", mislim MI, to je kao u onom vicu kad miš i slon idu preko mosta a miš kaže "ala tutnjimo, ha?" :-) da, srce, napravili bi preko 30 prosek, još da me nisi natovarila sa pola supermarketa, ko da nemamo auto za šoping nego ćemo i to početi biciklama. šta je sledeće, da napravim prikolicu za biciklu i da idemo u Metro, 2 puta po 85 km, odlazak 2.5 sata, povratak 4 sata?

i ništa, jutros seo na mtb (najavili kišu...) i oko pola 7 već odzujao 60 km, kao mislio ići ću na razvozavanje kad ono vidim živahne mi nogice. eto kad nema gužve na poslu, mogao bih ovako svaki dan kao u starim vremenima da pišem blog.

Oni što dolaze za Nama

Atomsko Sklonište, 1978->2012

Oni što dolaze za nama,
imaće samo
asfaltirane plaže.
Nosiće na glavi
antene i senzore,
a iz očiju
laseri će da im vire.

Oni što dolaze za nama,
slušaće samo
plač radioaktivnih ptica.
Imaće u grč,
u grč ukočena lica.
Oni što dolaze za nama,
imaće karbonske prijatelje
i plastične partnere.

Oni što dolaze za nama,
imaće i u rolerima,
i u rolerima navigaciju.
Ići će na rekreaciju,
putem tablet-a i mobilnog.
Oni što dolaze za nama,
umesto šljivovice
povraćaće sopstvenu prošlost.

jeftina-mjuza-teška-cuga-užas-je-moja-furka

ovi što ih ne zanima muzika neka preskrolaju na drugi paragraf

skinuo sam novi album od Prislijeve ćerke, paaaa... 

šta da kažem, deluje bolji od prethodna dva ;-) 

da je htela, mogla je da ih snimi 50, i svaki bi se dobro prodao. 

dakle već sama činjenica da je sačekala da joj dođe inspiracija za ploču, 

zahteva neko poštovanje. valjda. 

nije isto kad zapucaš grlom u jagode da postaneš just another pop star, 

i kada poželiš da se umetnički iskažeš, koliko god ti glasne žice to dozvoljavaju :-) 

možda sam joj malko naklonjen jer imam slične probleme ;-)
s druge strane, novi album od Susan Tedeschi & Derek Trucks 

(tj Band dotičnog bračnog para) zvuči previše blues-ično za 

bilo šta što bih očekivao u 2012-oj. 

to je bio kompliment, tek da ne bude zabune :-)

šta sam još danas slušao? pre podne sam isprao mozak sa Joss Stone,

popodne sam preslušavao The White Stripes (izgubljeno vreme),

a predveče sam se vratio na blues i odvrteo sve i svašta...

da vrteo sam u nekom međuvremenu Kingdom Come, Wildhearts,

a sad sam se malo razočarao u John Cay & The Sparrow kolekciju,

očekivao sam puno više od zverke koja je kasnije otprašila Born to be wild...

u svemu tome sam opet otrčao oko sat i po, kao i juče.

po kiši, kao i juče.

s tim da je juče bilo 15km, a danas 16km, takozvanih 10 miles

usput sam smišljao blog na temu DESET MILJA, pa sam kao trebao da

napišem deset svojih imena "od milja" (nadimaka) i da takav bude post,

iz deset stavova, čak sam valjda u sebi nabrojao i svih tih 10 nadimaka...

no kako to uvek biva, dok dođe do pisanja, nametne se nešto drugo.

trčkarao sam onak' lagano, prelagano, tek da se pomeram.

još sam tu usput svašta prebirao po glavi, neke ljude koji ne mogu da trče,

zastao sam da popričam par minuta sa jednim kolegom,

žalio mi se kako ga bole pete posle svakog trčanja pa ne može da hoda naredna 3 dana.

tu sam došao do zabune u kriterijumima.

možda ja previše hoću.

gledaj koliko ljudi ne može uopšte da potrči.

ovi što mogu, i njima je 15-20 kilometara pojam, nešto teško, zahtevno.

a ja bih da mlatim 30 km svaki dan i da me ništa ne boli, 

da se sa svake trke vratim sa medaljom u kategoriji,

a kuća mi puca od pehara i medalja i gotovo je SREĆNA okolnost što

nisam išao na puno trka u zadnjih 3-4 godine jer bi mi kuća ek-splo-di-ra-la

od svih tih medalja i pehara. 

možda negde ipak čuči neki mali buda koji mi stalno poručuje "dosta, bre!

dokle više maratona, polumaratona, koječega, odmaraj malo..."

nikako da pohvatam sve te signale koje mi žalju nebo i zemlja, Heaven and Hell.

jutros sam bio definitivno zacrtao da ću otići kod doktora zbog bola u dupetu,

a popodne sam već rekao "ma boli me dupe što me boli dupe"

i otišao na lagaaaaaano trčkaranje.

trčkaranje mi ionako više ni za šta drugo ne služi, osim da mi pomogne da mi

brže prođu oblačni dani i da dočekam lepo vreme za vožnju bicikle.

prosto sam prestao da se osećam Maratonac, trkač, čak i jogger.

neka sila me uporno odvaja od toga, i nisam siguran da li da se borim,

ili da joj se potčinim, prihvatim nove okolnosti, i zauvek se 

okrenem drugim stvarima, tj bicikli, staroj ljubavi :-) 

da li je čovek jači i vredniji ako se opire promenama,

i ako uporno insistira na nekim status quo-ima, ili je jači

ako može da mirno prihvati neočekivane promene i situacije?

1 papagaj, 1 punđa, 3 rođendana, i 10 biciklista

odvozao krug Kamenica - Plavanj - Osečina - Va (glavnim putem), napravio preko 30 prosek na 15kg teškom MTB-u, dakle jednom rečju - razvalio! :-)
put Kamenica - Plavanj je ... 'načiii, nerasan asvalt, tipa minsko polje :-)
na Pećini kod stepeništa za teniske terene leži mrtav jazavac na bankini,
a malo kasnije sam u Veselinovićima zaustavio kamion da bih pomerio sa puta neku šarenu pticu tipa papagaj, valjda je neki auto udario i ošamutio, kao je poletela i uhvatila se za grančicu od jelke, ali naopačke, kako slepi miš. rekoh joj "vidim ja da imaš potres mozga", mislim, ionako ima ptičiji mozak (po definiciji) i još udaren, ajme.
posle toga sreo trojicu biciklista i svi mi srdačno mahali, jedan vikao "gde si!" ja drugom vikao "ej to si tiiii" a on meni "eeeejjj Saleee" a tek kad je prošao ja shvatim da to nije taj koji sam mislio da jeste, nemam pojma ko je bio :-P (XAOC)
u povratku sreo još četvoricu u Dragijevici (Purke sa još 3 rekreativca) a negde sretoh još trojicu, da odmah na polasku, Teki na trkačkoj i još dvojica na mtb-ima, ono laganica penzionerica, a ja zapenio, samo što ne ujedam vazduh ispred sebe :-)
i tako, nije bilo loše, jutros sam poslao 3 FB čestitke, i to sve nekim finim ljudima, pozitivcima, znao sam da će danas da mi bude extra dan, ima tu nešto...
u Kamenici prošao pored neke cure sa velikom ogromnom enormnom ekstremnom punđom kovrdžave crvene boje (?), šteta što ne nosim neki telefon/fotoaparat na treninge, mogao sam se svačega danas naslikati...

dužinaaaaa... (u planu?)

pre par dana sam na treningu razmišljao o tome kako bi najlakše bilo da se preveze što više kilometara u jednom danu. no prevarilo me je trčanje u tom razmišljanju, pa sam započeo plan skroz naopako. naime, teško je (nekome ko nije trenirao za ultra poduhvate) da trči puno "u cugu" pa bih najviše km trčanja u jednom danu pokušao da izvedem iz što više deonica od 10-12-15km sa pauzama od recimo sat vremena, i tako bi se nakupilo zaista puno km do kraja dana (pod uslovom da bih tako mogao baš ceo dan). upravo zbog toga sam počeo da razmišljam totalno naopačke o bicikli, pa sam shvatio da je besmisleno vraćati se kući posle svakih 2-3 sata jer zaista nema nikakvog smisla prekidati vožnju tako često, bicikla puuuuno više (od trčanja) "oprašta" mišićima tetivama i ligamentima, pa sam došao do neke računice da bi maksimalno moglo da se preveze iz 3 puta. to bi dakle bilo 3 puta 5-6 sati sa dve pauze između, za klopu presvlačenje a možda čak i brzo tuširanje :-) pa sam posle opet razmišljao, ajoj, koja je to "smorčina" da se 3 puta u toku dana vraćaš kući, jednim istim putevima, da 3 puta polaziš od kuće "ispočetka", to je totalna smorčina i psihološko samoubistvo. tada mi je "sinulo" da je za slične poduhvate puno važnija motivacija, a ne puka fizička pripremljenost. svako ko godinama sedi na bicikli može da vrćka pedale po ceo dan, ali ako mu drastično opadne motivacija, ako mu hormoni stresa previše smanje entuzijazam, odustaće puno ranije nego što nastupi onoliki fizički zamor koliki je presudan da bi neko rekao "dosta!" i boksirao. dakle, idealno rešenje (bar za mene) je voziti ceo dan nekim novim putevima, napraviti par dužih ili nekoliko kraćih pauza, i držati taj nivo motivisanosti na maksimumu. svaki put mi je "brzo prošlo" 250km kroz neke zanimljive predele, putevima kojima retko prolazim, a još ako je bilo u nekom novom društvu sati su bukvalno proletali a da to nisam ni primetio. mogu da zamislim kako je "lako" ljudima koji u grupi(ci) odvezu brevet od 400km, naspram nama samotnjacima koji sami krenemo na vožnju od 8 sati ili dužu. takođe, puno bolje je praviti pauze koje nas zaista odmore, bez napetosti. pet minuta brzog umivanja i sipanja vode na nekoj česmi nije nikakav odmor, kao ni 15 minuta sedenja na livadi pored puta i gutanje sendviča na-vrat-na-nos. bolje je sesti u neku pekaru, lepo se nasloniti, dići noge na stolicu preko puta, napraviti da predah bude zaista i odmor, ako želim da mi tih 15 sati na bicikli pred kraj ne postanu agonija i mučenje. eto o čemu sam razmišljao pre neki dan, a ne znam zašto :-) niti mi pada na pamet da organizujem takvu turu niti imam kada to da uradim - radnim danima ne dolazi u obzir, a vikendom još manje, jer tada ipak uvek pokušamo da nešto napravimo zajedno a ovo je malo ekstremno za svakoga ko bi sutra normalno da se vrati na posao i da preživi radni ponedeljak na nogama...

nema čega nema

maestro, tuš! dan je počeo iznenadnom rikom slonova koja je razbila u paramparčad tišinu jutra, iznenadno kao kad ti u krivini sa šlepera sleti kamenčina u krilo pravo kroz šoferšajbnu i promeni ti kanal iz drame u žestoku akciju. naravno, ne mislim na zvuke kada kažem rika slonova, mislim na doživljaj. nekako je tako odjednom ispalo da ćemo oboje morati na posao odmah od početka radnog vremena, i da su male šanse da izađemo pre kasnog popodneva. plan na brzaka iliti "na adhoka" (ad hoc) je bio da odemo "na štopericu" onoliko biciklama koliko god imamo "lufta". obzirom da smo krenuli u 7:10, morali smo da okrenemo u 8:20 da bi kući došli do 9:30 i na posao stigli tik pred 10:00. riku slonova u glavi je ubrzo dostigla i prestigla rika slonova u rukama tj po šakama i ramenima, a kolena da ne pominjem, jer je kao za inat baš jutros bilo 9° a svih ranijih dana smo se navikli na 14° već sa svitanjem. tako smo uronili u ledeno jutro i zaprepašćenim mišićima i tetivama pokušavali da damo impuls za okretanjem pedala, i još dugo se pitali da li je opcija kratkih bici gaća bila idelano rešenje. još smo pošli na stranu sveta odakle je duvao vetar, a bogme bilo je i previše senki pored puta, na par mesta smo po kilometar vozili kroz prehladne krivine i željno gledali ka napred i ka nekoj osunčanoj krivini. nakon pola sata mi je svaki mišić bio oduzet i bespomoćan, osećao sam se kao da mi je neko ugradio noge od nekog klinca, koji umesto mišića ima neke tanušne čačkalice... pa sam gunđao kako sam trebao jutros na trčanje + da sam juče popodne ipak sa onim razvedravanjem otišao na biciklu, umesto što sam juče trčao na pretežno sunčanih 21° a danas se vozim kroz hladovinu na 9°, ako je izvan grada uopšte bilo i toliko "toplo".

a šta ćeš, ne može se uvek i sve uraditi idealno, juče su mi npr noge bile nekako umorne za biciklu a vrlo živahne sve do pola trčanja kada su počeli prvi bolovi od povrede (ne od napora) i lepo sam osećao kako bih mogao bez ikakvih problema (da nemam tu povredu) da pretrčim nekih 30km (umesto 21.5) i to brzinama oko bar 13 km/h (umesto 12 km/h). sve to naravno nakon što sam u zadnjih mesec dana trčao samo 2 puta, no sva ta silna bicikla mi ipak na neki način "drži" noge polu-osposobljene i za trčanje, ove baš kao i svih prethodnih godina. baš zbog toga sam gotovo 100% odlučan da što ranije "osposobim noge" i za trčanje, tako da ću vrlo skoro pokušati da dođem do jedinog raspoloživog i dovoljno kvalifikovanog fizijatra koji ovde može da reši taj problem. ne želim da kažem da mi je odjednom stalo do trka i pobeda, medalja u kategorijama, i sličnih "izazova", nego mi je više do sopstvenog osećaja kompletnosti, sposobnosti. eto zanima me koliko mogu da namažem 21km na jednoj i drugoj i trećoj stazi oko grada, kako bih se osećao nakon pretrčanih 42km na treningu ako ne bih bio ograničen povredom nego ako bi sve zavisilo samo od sposobnosti mojih mišića da apsorbuju taj napor zvani neprekidno trčanje. i to počinje da me kopka sve više, da me onespokojava, a ja se ne bih tako lako predao jer sam ovisan o izazovima, i želim da povremeno svoje telo stavim na test opterećenja bez okolnosti da je ograničeno nekim "osiguračem" koji mu ne dozvoljava da premašim određenu brzinu... a čak i pri toj "brzinici" me povremeno nešto zaboli :-(

sada već skoro 4 sata sedim na poslu i ništa me ne boli mada sam očekivao da ću jaukati od bolova jer sam za vreme jutarnje vožnje osećao posledice jučerašnjeg trčanja, a nisam čak ni brufen popio, skroz sam se odvikao od toga jer me sa dolaskom proleća sve puno manje boli nego zimus, ionako :-) eh da, vožnja, protekla je do kraja fino, sa svakim satom je bilo toplije za par stepeni pa nam je do kraja bilo taman po nogama, a potoplo u dugim dresovima gore, pa smo pred kraj čak malo usporavali da se ne bi previše znojili. rekao bi čovek da nismo ni planirali tuširanje pred posao, kao da radimo u auto-servisu :-)

upravo primećujem da je ovaj mali 10" računar poludeo, i umesto 13:48 pokazuje da je 13:57 sati, dakle požurio je 9 minuta za proteklih 6 meseci otkako ga nisam ni uključivao jer mi nije trebao, samo mi služi za pisanje dok sam na poslu. baš svašta, i posle nek mi neko kaže da je asus slično što i dell, ma kako da ne... ali što jes-jes, asus bar ima regionalizovanu tastaturu pa nisam morao da lepim nalepnice po slovima... uzeh malopre i sd karticu od 8GB, baš su pojeftinile u zadnje vreme a na ovu će moći da stane tona muzike za slušanje na poslu i neću morati svaki čas da brišem jedno i stavljam drugo.

par aneKdota sa treninga: juče pored reke prilazim nekoj grupi ljudi, možda ih je bilo 7-8. ja trčim poslednja 3 km i sa tim bolom na mestu gde se "udara inekcija" ne mogu da pružim pošten korak pa se dovijam na svakakve načine da dodatno ne usporim. odjednom iz te grupe kreće momak i nastavlja trkom, a posle par sekundi za njim kreću dve devojke. čekam da vidim da li će još neko potrčati, logično mi je bilo da će i ostatak grupe da krene u formaciji 2 po 2, no ništa, oni šetaju neovisno jedni od drugih. posmatram opet te dve cure koje mi odmiču, otprilike ja idem 12km/h, one idu 13km/h i polako stižu tog momka ispred. vijore im konjski repovi, zamahuju snažno rukama, verovatno su iz Kluba ali nikog ne prepoznajem. posle 300-400 metara prestižu tog momka, ja sam malo pojačao tempo i stižem ga i ja, no ispod mosta one staju i počinju da se "izduvavaju", jedna diže ruke ka nebu a druga ih spušta ka zemlji. momak prolazi pored njih, ja polako pristižem i spremam se za neku opasku tipa "kako ste žestoko krenule, baš sam se pitao dokle ćete izdržati! :-)" kad ne lezi vraže, njih dve opet poleću snažno na samo 5m ispred mene. par desetina metara trčim za njima no kako je na šetalištu (trava) pored reke bilo još ljudi, malo sam se pomerio u stranu i nastavio skroz uz levi nasip da ipak ne deluje kako ih pratim. ovaj put su krenule 12km/h i sa lakoćom držim njihov tempo a ne pada mi na pamet da ih prestignem jer me kopka koliko će im trajati ovaj, drugi, juriš. nakon 200m jedna je teatralno digla mobilni iznad glave, zaklonila ga rukom zbog sunca da bi tako visoko iznad očiju nešto na njemu kao pogledala, nešto je rekla drugarici i počela da šeta. ova druga joj je sa smehom rekla nešto tipa "šta ti tako brzo crkavaš???" i utom sam i ja prošao dalje a fokus mi se premestio na ovog momka ispred koji je takođe počeo da bledi i sve sam mu bliži. no baš me neće analiza joggera, ispod sledećeg mosta staje i on, i započinje priču sa frendom koji tu stoji sa svojim retriverom. nastavljam s^am (gle na ovoj tastaturi neće da mi se otkuca naglasak ^ iznad a? zaboravio sam kako se zove ova varijanta linux-a, beše neko egzotično ime) i malkice spuštam tempo prosto odahnuvši što više ne moram ni s kim da se trkam. nije da ne mogu brže - iako sam već preko 100 minuta na suncu (bez vode) mogao bih da raspalim do kuće sve "pete u dupe", no ovaj bol mi puno smeta i ne želim da ga pojačavam samo tako, iz nekog bespotrebnog mazohizma.

(ovde neko ulazi u radnju i blog se prekida, a imao sam u planu još neke doživljaje sa bicikle...)

CENTO-MATIC

ovaj naslov na esperantu bi trebao da bude igra reči, nadimak koji sam sebi smislio pre par dana na još jednom bespotrebnom (možda?) treningu. cento na italijanskom znači 100, čita se "ćento", pa bi tako ĆENTOMATIK bio onaj fanatik koji svaki dan navrti bar/oko/preko 100 kilometara na bicikli. 

eto objašnjenja, za početak... 

poslednji PhaseBuck (to je ono vezano za kursne razlike) status je glasio ovako:

dva i po sata na bicikli, evo kako je to izgledalo:
- pola sata takvog vetra da ti otpadnu uši
- pola sata kiše
- pola sata sunca ali po poplavljenim putevima, eh da, i vetar
- pola sata po kišici, a vetar sve jači
- pola sata kroz pljuskove i grmljavinu, i poplavu, i vetar naravno
i posle mi neko kaže "VREME JE NA NAŠOJ STRANI" ???
ma nosite se i Ti i Vreme u 3...
PS
još pola sata čišćenja bicikle, a veš da ne pominjem

a neka me trema uhvatila, nisam odavno pisao blog. nije da sam se olenjio, opustio, imaš tih optužujućih izraza za izvoz, import-export, nego, prosto kao da sam se promenio, nešto je u meni preskočilo, promenilo kolosek, i sad drukčije funkcionišem. i jako mi je žao zbog toga, i pokušavam da se izborim da ostanem onaj Stari Ja koji mi se puno više sviđa, a da se ne utopim u poplavu Novih (on i on i ona i ona) kojima je potpuno ne-za-mi-sli-vo napisati blog. ja bih to i dalje, kao nekad, tapatapa, štancao svaki dan. tada sam se najbolje u životu osećao, dok sam imao o čemu da lupam svaki dan, osećao sam se kao da je svaki dan bio vredan opisa. sada kad sažmeš dan u jedan ili tri statusa na fejsbuku, ma koliko bili interesantni kreativni i vrckasti, opet to nije to, uvek je to samo neki ekstrakt. a ja nisam nikad bio tip koji bi prodavao sirup ("pa vi razblažite, i srkućite sokić pola dana...") nego sam bio neko ko stisne voćku tako da iscedi i koru, i semenke, i peteljku, i da ne nabrajam dalje, doći ću joj do "previše intimnih" delova... ako takvo nešto uopšte postoji na internetu ;-)

i gle sad, imao sam u glavi bar desetak pesama na čije (koje?) stihove sam trebao da ALTERNIRAM (buaxaxaxa) svoje događaje, a sada mi sve te pesme zveče u glavi ali se ne sećam čime sam trebao da popunim prostor između stihova i refrena! 

iscrpla me kiša, prolećna mećava (prolećava) i vetr-o'-lujica, sprintanje do kuće uz paniku koja surovo pegla vijuge "brzo isključi kompjuter pre nego što zagrmi, j..ala te muzika i download-i, imaš u 3 kompjutera 3 puta više muzike nego što možeš da preslušaš u narednih 30 godina (a više od toga ionako nećeš trajati jer ćeš ili ogluveti, ili zaboraviti šta je to uopšte muzika u čemu služi), a ipak si ostavio uključen kompjuter, samo jer si uhvatio wireless signal, j..o te i vajrles i sve ostalo besplatno u životu, zar ti to što je besplatno ne govori dovoljno o tome koliko vredi?"

PRED ISKUŠENJEM DA SE ZABORAVI

(samo jedan od pomenutih stihova - pliz nevr tejk mi tuu siriuz)

tako da, nisam praktično ništa ni napisao. pisao sam o tome kako nisam ništa pisao, skoro, pametno, redovno i pedantno, a to je već svako mogao da primeti. ako nešto mrzim to je kad nekom oduzmem par minuta vremena, i osećam se kao da sam ga tako oštetio. i često se desi...

ČESTO LJUBAV TAKO, PRELAZI

... da izbrišem sve što sam napisao, sročim jedan kratak status i završim agoniju koju doživljavam dok se u meni makljaju kreativni anđeo i praktični demon, i kako svedočim brojnim pobedama ovog drugog, koji prevlada logikom "ma daj bre, ne davi prijatelje svojim tlapnjama, reci koji ti je problem u pola rečenice, zavali se u fotelju, otšrafi razglas, i utoni u pripremu za Sutra". a danas sam se zainatio, i nemam pojma zašto. biće ovako i nikako drukčije, blog će pasti, tj kako bi Nino rekao "večeras napadam blog!" :-) to što sam pogubio sve koncepte, ništa mi ne smeta. ionako 99% svetskih blogera samo lupa gluposti, pa iako se panično borim da se ne utopim u prosek, mučki se vadim baš na taj prosek da bih predstavio (kome?) kako nisam ja eto ništa lošiji od tog pomenutog proseka koji gricka vreme i nerve besposlenoj Planeti. ako ništa drugo, treba postaviti kriterijum. reći sebi "od ovoga ne može lošije!", i onda se odjednom bolje osećaš, kao nakon prvog treninga nakon bolesti, prve trke u sezoni, prosto si srećan što si nešto omanuo, jer znaš da će sledeće biti bolje. 

da bar nešto konkretno javim, dakle, nema teorije da bih mogao pristojno da potrčim u doglednoj budućnosti (a ja sam jaaako dalekovid i teleobjektivan tip) pa tako propadaju šanse za ikakvim letnjim maratonima i štatijaznam sličnim poduhvatima, i jedino mi preostaje da paralelno da biciklom i poslom pokušam da uklopim neke preglede, terapije, blać-srać, ne bih li se osposobio za jesenju polu-sezonu trčanja, ako mi je do nje uopšte stalo. više mi smeta taj osećaj da sam poremećen, bolestan, polu-čovek, i to je ono što me polako nagriza i što će (nadam se) prevagnuti u planiranju budućnosti. tojest, u očekivanjima od budućnosti. jer, bedan je osećaj kad moraš svoja očekivanja da svedeš na minimum, to prosto turpija ego i smanjuje ga na neke nepristojne srazmere, bar za one koji su nekada mislili kako nešto vrede i nešto mogu. eto tako, kao i uvek, bez plakanja nema bloganja.

(ne)blog

opet previše posla,
pa ako sam i zaradio 3x više para nego što mi treba,
ostao sam bez "viška" vremena potrebnog da napišem blog :-(
ukratko:
ona "bolja" bicikla mi ništa više ne prija leđima, iako je brža 1km/h,
kučići su mi izgrickali bici rukavicu spuštenu na stepenicama,
a mađarski hajneken nije ništa bolji od duplo jeftinijeg uniona na akciji.
ionako ide vikend pa će sve valjda biti bolje, za bar duplo do dvoduplo :-)