dududududužina

dakle najgori asfalt na planeti je pronađen, osećamo se kao Columbusi (jel se tako piše?). verujem da ni on nije bolje prošao, a mi smo u duhu predsedničkih izbora imali dilemu - menjati ili ne menjati. sve ove trase (?) koje redovno koristimo su nam najblaže rečeno dosadile, i kao, ajde da isprobamo nešto novo. i prošli ko bosi po trnju, nadam se da i srbija neće tako proći zbog toga što je izabrala promenu :-) to jest, kad sabereš sve nas koji nismo izašli, nas ima najviše, 'načiii, Pantela je pobedio :-)

sve je to kao i na izborima bila stvar slučajne odluke i demokratski nepredvidljive inspiracije jer kod mene svaka vijuga ima pravo na odluku, pa koja se prva javi ta zajebe sve ostale.

oćemo preko Cera pa za Šabac, oćemo skroz do Loznice pa za Šabac, ili da se podsetimo kako ono beše kroz Krupanj, gde je uopšte taj Krupanj, jel se ne ide preko Mačkovog Kamena??? (njoj kad pomeneš mačkov kamen odmah se usere u gaće, vuče neku traumu iz prošlosti kad je sedela na asfaltu i nije mogla dalje a kad je pokušala da ustane nije ni to mogla, pa smo se uplašili da se nešto teško povredila a na kraju je ispalo da su joj se bici gaće zalepile za rastopljen asfalt jer je bilo cirka 40 stepeni).
a taj asfalt, za taj Krupanj, ne'm reči - nije čudo što niko ne zna gde je Krupanj jer do tamo valjda može samo helikopterom da se stigne. kao iz one narodne anegdote gde Marko Kraljević ore njivu kroz koju su Turci napravili put. pa onda oni njemu kažu - more Marko, ne ori drumove! a on će njima - more Turci, ne gaz'te oranje! i tako nekoliko puta ide refren čas odavde čas odande. e ovaj put (Zavlaka - Krupanj) je upravo takav, nit drum nit oranje. ideš po "normalnom lošem asfaltu" tandr tandr i kotrljaš npr 28-30 km/h (blago uzvodno) i upadneš u to nešto kako ga nazvati, i ja vidim idem 24 km/h a i to deluje vanserijski napor, u jednom času je Loli spao lanac od treskanja po neravninama :-)
dalje odatle neki uspončić, nije toliko dugačak koliko je strmačak, i posle je trebao da bude neki stari propali put nizbrdo, kuda pamtim da smo se jedva u kontra smeru i uzbrdo peli (pri 10 km/h) i baš se pitam kakav li će danas taj spust da izgleda, nakon 5 godina koliko tuda nismo išli. kad od prevoja sve nov asfalt, PREDIZBORNI!!! jbt što nisu izbori svakih mesec dana, pa mi bi po kilometrima asfalta čak i albaniju dostigli! no ne lezi vraže, toga beše možda kilometar, i prrrcccccc RUPEEEE! čoveče ideš nizbrdo 25 km/h, oćeš da pogineš. kroz krivine 15-18, na pravcima 20, a onih optimističkih 25 samo na par pravaca gde sam nesmotreno popuštao kočnice, to je bio ČIST ADRENALINSKI SPUST. spuštanje 80 km/h po lepom asfaltu je u odnosu na ovo totalna dosada, štonobi deca rekla "smorčina".

(kakva je ova grupa Codeine? ... 

i ko im uopšte dade to seljačko ime?

aaaa, nešto slou moušn, neka atmosfera, zadimljena, gusta

eeeeee evo počinje kao nešto da roka, možda ovo ne bude loše...)

i gde sam stao, da adrenalin i bol u dupetu, grčevi u šakama, kao u pesmi Bob Dylana "and my hands can't feel the grip and my toes too numb to step?" to jest tačnije treba ovako, nakon što sam ga doguglao

"My senses have been stripped.  

My hands can't feel the grip, 

my toes too numb to step."

(ovo u sredini je italic jer sam baš to ukucao u toolbar, a sad mi je žao da ga prepravim jer je to deo moje prošlosti i kao takvo zavređuje da ostane u originalu) 

bože da li u blogger-u postoji auto-save, ako mi ovo sve ispari teško da ću skupiti volje da ga pišem ispo-četka.

i gde sam stao, da taj spust i to opšte utrnuće, sad me j... ova muzika zaspaću. neću, ovi te minut uspavaju pa te pola minuta polivaju kofom ladne vode i tako u krug, mogao sam odmah znati da ne znaju šta hoće. to je taj bipolarni poremećaj što je u stvari samo politički korektan naziv za manično-depresivnu psihozu, ono kao, bolje zvuči. ja znate nisam lud, ja samo nemam nikakvu svest, odgovornost, ni osećaj za stvarnost. e baš to.

i gde sam stao, da taj spust, i te šake i stopala, da i stopala, i posle toga smo ogladneli. ajoj vukli se 10 km kao creva do prve prodavnice, otoplilo, uhvatio nas južni vetar u leđa i ne znam da li da kukam što me pregreva na usponima ili što će da me pokupi zdesna kad okrenemo poslednjih 70 km ka kući. ulazi Lola da nešto kupi, šta da kupim, kupi šta hoćeš, ma reci mi šta da kupim, ma kupi šta hoćeš (more marko, more turci, to tako može do mraka) i kažem ja ej bre kupi štagod, samo da se lako jede, uzmi neke bonžite, marsove, neka govna slična, čokoladne bananice, meni totalno svejedno znam da mogu i bureka, i riblje čorbe, i eksera da se najedem jednako ću se bolje osećati. SAMO DA SE LAKO OTVARA I UZIMA IZ DŽEPA! dovikujem poslednji put da sam siguran da je zapamtila, i na kraju izađe plavuša sa ogromnom kesurdačom "medeno srce". pa jebote kad u to gurnem ruku pola sata kasnije biće kao da sam je umočio u eurokrem, kad se sve to istopi, što ne uze neke bonžite i tako to? nije bilo. dupe moje nije bilo, nego nisi videla, pa to je prvo posle cigara čime napune radnju, to i čips, to jede cela država. dobro, i plazma keks, čuveni keks koji ima iste sastojke kao i svi ostali keksovi samo je 3x skuplji i zbog toga ga svi kupuju. kad uzmeš plazmu, ko da si uvatio boga za jaja, odma se osetiš HAAAAJ. u smislu hIIIIIIgh...

i posle toga pičili mi blago uzvodno i po vetru sve preko 32-33 a ono osećaj lagane dužine, baš smo se HAJ filingovali (ovo se spremam da se ponudim da blogujem za trčanje.rs, pa počinjem da se čelindžujem nabudženim vokabularima, ono, znaš, da zvučim HAJ, da odjekujem, tj da "ehujem")

a u dupe, ctrl+a, ctrl+c, otvori Word, ctrl+v, i mirna Bačka. neće mene niko zeznuti da mi nestane pola sata kucanja zbog lošeg interneta...

"du ju wont tu sejv čejndžiz tu nju dokument uan", JESSS!

i par selendri kasnije opet smo ogladneli, šta ću da kupim, ništa, samo kolu. izlazi ona sa punom kesom, ja gledam dal ću trebati da uzmem taksi da mi sve ovo nosi do kuće, šta si to bre nakupovala, kolu, slane ribice, i viršle! ja ukrstio oči kao da je skrivena kamera no srećom nisam stigao da se onesvestim već mi je objasnila "bili tamo oni neki kučići, znaš, pored puta..." jes fakat stvarno bila neka majka sa štenetom u njivi tačno znam i gde, samo daj bože da ih nađemo da ne bih nosio viršle još preko sat vremena do kuće. i naravno kao što to uvek biva, kučića ni od korova, donesoh ja viršle kući :-) sad znam zašto sam onako brzo vozio taj zadnji sat, ok možda malo od kole i malo od tih ribica - jbg kad je već kupila, rekoh aj da malo ovoga kljucnemo da se smanji ovaj džak, ispašće mi iz džepa od dresa, mislim, uzela pakovanje veličine kao kad kupujemo pseću hranu...

a fakat mi je prijalo, na onoj vrućini, ladne viršle u zadnjem džepu, taman štite bubrege od pregrevanja. i tak. posle toga došli na novi asfalt, zviždaljka do kuće, vetar duva a meni prija, stavio 53x17 i vrtim 100 obrtaja kao švajcarski sir, ovaj, sat, valjda mislim na te krekere i viršle pa mi dobrodošao kao prilog i neki sir... ona u zavetrini zvižduće a do malopre je kukala, i samo ponavlja kao papagaj "da je ceo put bio ovakav, napravili bi preko 30 prosek", mislim MI, to je kao u onom vicu kad miš i slon idu preko mosta a miš kaže "ala tutnjimo, ha?" :-) da, srce, napravili bi preko 30 prosek, još da me nisi natovarila sa pola supermarketa, ko da nemamo auto za šoping nego ćemo i to početi biciklama. šta je sledeće, da napravim prikolicu za biciklu i da idemo u Metro, 2 puta po 85 km, odlazak 2.5 sata, povratak 4 sata?

i ništa, jutros seo na mtb (najavili kišu...) i oko pola 7 već odzujao 60 km, kao mislio ići ću na razvozavanje kad ono vidim živahne mi nogice. eto kad nema gužve na poslu, mogao bih ovako svaki dan kao u starim vremenima da pišem blog.