AKO STE STIGLI DIREKTNO NA OVU STRANICU,
VRATITE SE NA NASLOVNICU BLOGA I PRONAĐITE PRETHODNI POST :-)
... svejedno se spuštam u samo naselje, dobrih par kilometara, usput sam se opet sav zaprskao i zasrao jer po putu teku potoci vode i peska, i sad mi sledi uspon na drugi kraj tog naselja, koje ima profil \m/ :-)
VRATITE SE NA NASLOVNICU BLOGA I PRONAĐITE PRETHODNI POST :-)
... svejedno se spuštam u samo naselje, dobrih par kilometara, usput sam se opet sav zaprskao i zasrao jer po putu teku potoci vode i peska, i sad mi sledi uspon na drugi kraj tog naselja, koje ima profil \m/ :-)
dolazim do skretanja za Odmaralište gde smo bili na priremama sa Atletskim Klubom pre nekoliko zima, i vidm da sam stigao za manje od 2h što je oduvek bio kriterijum za "nije loše" i čudim se kako to ako sam svo vreme imao osećaj da se vučem, da su mi noge prazne i bolne, a izgubio sam i dosta vremena vožnjom kao po jajima, gde god je po mokrom asfaltu trebalo projuriti kao po suvom...
opet izlazim na vrh jednako visok prethodnom (1050m), ovaj put istočni, stajem pored puta da navučem šuškavac jer vidim da je "mrka kapa" od toga da ću brzo izaći iz oblaka i kupati se u suncu celim spustom, koji je mogao da bude i suv? MALO MORGEN!!! kišica nastavlja da promiče, a kada ideš nizbrdo onda pokupiš puno više kapljica nego uzbrdo i tako ono što je delovalo "jedva promiče" odjednom izgleda kao pljusak, po šuškavcu čujem čitavu kanonadu kapljica a prolazak kroz svaku krivinu je čista agonija. pazi ovako, da sam pao - nisam, dakle možda sam mogao da pokušam da prođem i brže kroz neku krivinu? ali, da sam imao ono odelo sa "naloženim" zglobovima koji apsorbuju sve udarce, možda bih i probao, ali ovako, sledio sam svoj instinkt i spustio onako kao mislim da može, u granicama prihvatljivog rizika.
istom ovom biciklom na istim ovim gumama sam se "prostro" pre 2 godine na masnom asfaltu u nekoj totalno bezopasnoj krivini, jedva došao do kuće (10-ak km) i narednih godinu dana kukao od bolova kad god je bilo hladno ili se menjalo vreme na kišno. obzirom da sam sada bio na DVA SATA vožnje od kuće, nije mi delovalo pametno da proveravam da li se kroz oštru krivinu umesto 32 može proći 33 km/h, premali je ulog a katastrofalan gubitak ako ne upali kockanje.
zanimljiva stvar je da sam primetio (tek danas nakon 20 godina prolaska tim putem) da su SVE krivine tj ceo put nagnute ka nizbrdo, pa tako obzirom da put ide levom stranom uz planinu, sve desne krivine su nagnute OK ali su sve leve krivine nagnute tako da put pada na desno i da te praktično izbacuje iz krivine, otklizavaš nizbrdo ka klisuri i podnožju i stalno te inercija nosi negde izvan :-( po suvom uopšte to nisam primetio, ni obraćao pažnju, ali danas bogme, poprilično me je šokiralo :-)
i nakon milijardu krivina, kočenja, polu-izletanja, nekako sam se dokopao dna prvog spusta, i opet su mi se ukazali neki laki oblačići, fala bogu izađoh iz magle, mada mi nije bilo neprijatno zbog hladnoće - imao sam kvalitetan bici šuškavac i vrhunske bici rukavice, ne mogu da se požalim, a i kočnice su me fino služile, dakle jedino u gume nisam bio siguran. (kvalitet svega se meri pouzdanošću najlošije karike, to sam opet imao prilike da pola sata anaiziram i razmatram do najsitnijih detalja...)
dal' da skidam šuškavac, ko će ga pakovati opet i sabijati i petljati se s tim, ili da otrpim neku eventualnu vrućinu... dilema nije predugo trajala jer sam ubrzo ugledao neku novu oblačinu koja se protezala celom širinom od Valjeva do Slovca, i tako su mi se sve dileme raspršile. bio sam naime u iskušenju da presečem kroz Rajković, no obzirom da je taj put sav u krivinama, verovatno sa dosta peska i blata od jučerašnjeg pljuska, odlučio sam se za dužu ali bržu varijantu kroz Mionicu. nekako mi je veći gušt ići 50 minuta 30km, nego se spuštati 40 minuta 22km i riljati od krivine do krivine, sa puno kontra-uspona a na par mesta i jako lošeg puta.
računica se isplatila, sleteo sam u Brežđe kao tajfun, uleteo u radove-na-putu iznad Mionice i jedva izašao iz kanala dubokog 10cm a dugačkog 20 metara, u koji sam uleteo sa 60 km/h misleći da je to već napravljena zakrpa kad ono aaaajoooojjjjjjjjjj preživeh i to čudo. gde da se složim sad, kad sam uspešno prošao sve ono gore na planini? srećom nekako pogodih izlazak iz te rupčage i odahnuh...
e dotle se kišica pretvorila u kišu, sa momentima kišurine, i više mi naravno nije ni padalo na pamet da skidam šuškavac, a tek kad sam došao kući shvatio sam da je jutarnjih 12°C doguralo do ČITAVIH 13°C (uprkos najavljenih 21°) pa je to samo potvrdilo moj osećaj "ništa ne skidaj, ako ti već nije PRE-toplo, bolje da ti je toplo nego da drhtiš". i stvarno, bilo mi je prijatno, od DIvaca do Valjeva me je opičila vetrina neviđena no držao sam se muški a čim sam došao na 6km od kuće i ulicu sa 2+3 trake odmah sam "zaseo" na levi deo leve trake jer tu ima najmanje vode (izgleda kao auto-put, sliv je ka spolja) i tako odvezao skroz do kuće, a kao kuriozitet moram da napomenem da mi NIKO iz auta nije svirao, možda jer sam dramatično pojačao ritam da ne zakasnim na posao pa sam se solidno približio njihovim brzinama :-)
dolazak kući nema potrebe opisivati, jer sam stavio na FB foto-album o tome, sa sve detaljnim opisima i komentarima. toliko od mene.
opet izlazim na vrh jednako visok prethodnom (1050m), ovaj put istočni, stajem pored puta da navučem šuškavac jer vidim da je "mrka kapa" od toga da ću brzo izaći iz oblaka i kupati se u suncu celim spustom, koji je mogao da bude i suv? MALO MORGEN!!! kišica nastavlja da promiče, a kada ideš nizbrdo onda pokupiš puno više kapljica nego uzbrdo i tako ono što je delovalo "jedva promiče" odjednom izgleda kao pljusak, po šuškavcu čujem čitavu kanonadu kapljica a prolazak kroz svaku krivinu je čista agonija. pazi ovako, da sam pao - nisam, dakle možda sam mogao da pokušam da prođem i brže kroz neku krivinu? ali, da sam imao ono odelo sa "naloženim" zglobovima koji apsorbuju sve udarce, možda bih i probao, ali ovako, sledio sam svoj instinkt i spustio onako kao mislim da može, u granicama prihvatljivog rizika.
istom ovom biciklom na istim ovim gumama sam se "prostro" pre 2 godine na masnom asfaltu u nekoj totalno bezopasnoj krivini, jedva došao do kuće (10-ak km) i narednih godinu dana kukao od bolova kad god je bilo hladno ili se menjalo vreme na kišno. obzirom da sam sada bio na DVA SATA vožnje od kuće, nije mi delovalo pametno da proveravam da li se kroz oštru krivinu umesto 32 može proći 33 km/h, premali je ulog a katastrofalan gubitak ako ne upali kockanje.
zanimljiva stvar je da sam primetio (tek danas nakon 20 godina prolaska tim putem) da su SVE krivine tj ceo put nagnute ka nizbrdo, pa tako obzirom da put ide levom stranom uz planinu, sve desne krivine su nagnute OK ali su sve leve krivine nagnute tako da put pada na desno i da te praktično izbacuje iz krivine, otklizavaš nizbrdo ka klisuri i podnožju i stalno te inercija nosi negde izvan :-( po suvom uopšte to nisam primetio, ni obraćao pažnju, ali danas bogme, poprilično me je šokiralo :-)
i nakon milijardu krivina, kočenja, polu-izletanja, nekako sam se dokopao dna prvog spusta, i opet su mi se ukazali neki laki oblačići, fala bogu izađoh iz magle, mada mi nije bilo neprijatno zbog hladnoće - imao sam kvalitetan bici šuškavac i vrhunske bici rukavice, ne mogu da se požalim, a i kočnice su me fino služile, dakle jedino u gume nisam bio siguran. (kvalitet svega se meri pouzdanošću najlošije karike, to sam opet imao prilike da pola sata anaiziram i razmatram do najsitnijih detalja...)
dal' da skidam šuškavac, ko će ga pakovati opet i sabijati i petljati se s tim, ili da otrpim neku eventualnu vrućinu... dilema nije predugo trajala jer sam ubrzo ugledao neku novu oblačinu koja se protezala celom širinom od Valjeva do Slovca, i tako su mi se sve dileme raspršile. bio sam naime u iskušenju da presečem kroz Rajković, no obzirom da je taj put sav u krivinama, verovatno sa dosta peska i blata od jučerašnjeg pljuska, odlučio sam se za dužu ali bržu varijantu kroz Mionicu. nekako mi je veći gušt ići 50 minuta 30km, nego se spuštati 40 minuta 22km i riljati od krivine do krivine, sa puno kontra-uspona a na par mesta i jako lošeg puta.
računica se isplatila, sleteo sam u Brežđe kao tajfun, uleteo u radove-na-putu iznad Mionice i jedva izašao iz kanala dubokog 10cm a dugačkog 20 metara, u koji sam uleteo sa 60 km/h misleći da je to već napravljena zakrpa kad ono aaaajoooojjjjjjjjjj preživeh i to čudo. gde da se složim sad, kad sam uspešno prošao sve ono gore na planini? srećom nekako pogodih izlazak iz te rupčage i odahnuh...
e dotle se kišica pretvorila u kišu, sa momentima kišurine, i više mi naravno nije ni padalo na pamet da skidam šuškavac, a tek kad sam došao kući shvatio sam da je jutarnjih 12°C doguralo do ČITAVIH 13°C (uprkos najavljenih 21°) pa je to samo potvrdilo moj osećaj "ništa ne skidaj, ako ti već nije PRE-toplo, bolje da ti je toplo nego da drhtiš". i stvarno, bilo mi je prijatno, od DIvaca do Valjeva me je opičila vetrina neviđena no držao sam se muški a čim sam došao na 6km od kuće i ulicu sa 2+3 trake odmah sam "zaseo" na levi deo leve trake jer tu ima najmanje vode (izgleda kao auto-put, sliv je ka spolja) i tako odvezao skroz do kuće, a kao kuriozitet moram da napomenem da mi NIKO iz auta nije svirao, možda jer sam dramatično pojačao ritam da ne zakasnim na posao pa sam se solidno približio njihovim brzinama :-)
dolazak kući nema potrebe opisivati, jer sam stavio na FB foto-album o tome, sa sve detaljnim opisima i komentarima. toliko od mene.
Nema komentara:
Objavi komentar