dolazimo pred Klub, tri klinca su se razišla svojim kućama na nedeljni ručak, a dvojica su negde pogubljeni na pravcu ka Šapcu (ispade stih?)
nekoliko minuta ranije
Lola i ja prelazimo preko poslednjeg kupsera i razmenjujemo utiske, nju zanima zašto sam se vratio prema njoj (objašnjenje - jer su moji puleni riknuli) a mene zanima zašto je ostavila dva deteta na magistralnom putu (odgovor - jer su i njeni puleni otpali, jedan na prethodnom usponu a drugi na spustu)
nekoliko minuta ranije
završavam svoj zadatak finalnog uništavanja 2 najjača klinca, nakon kilometra na čelu prema jakom vetru i blago uzbrdo krećem na poslednje brdo, oni se guše, ja ih prepuštam vetru na milost i nemilost, razmenjujem par rečenica sa trenerom, i okrećem nizbrdo da dočekam sledeće vozače
nekoliko minuta ranije
sa klincem br 2 stižem klinca br 1 kojeg sam nakon Blizonjskog Visa ostavio da ide solo prema Valjevu, i rekao mu da mu je dovoljno što sam ga izvukao uzbrdo i da mi ne pada na pamet da sav svoj trud uložim u samo jednog od njih, jer su mi svi ravnopravni.
nekoliko minuta ranije
nakon što smo stigli 2 poletarca koji su okrenuli ranije, nas svih 7 u istim dresovima (to je zaista delovalo impresivno) nastavljamo uspon ka Bl. Visu, a nekako odmah sa ta 2 poletarca providno i taktički "otpada" i Lola koja je do tada već imala u nogama 130km, za razliku od tih klinaca koji su imali samo 45km. ovi moji su imali 60km u nogama i još su se držali, kako koji, a najbolji je sve do vrha držao tempo od 20-ak km/h /uz uspon od 7-8%.
nekoliko minuta ranije
nakon što sam na minut zastao da pišam, dostižem grupu koja se svojski trudi da ih ne stignem, jer je nakon moje opaske "reci im da ne brinu, ubrzo ću ih stići" trener iz auta doviknuo kako moraju da zapnu da ih nipošto ne stignem :-)
nekoliko minuta ranije
Lola i ja stajemo na benzinsku da sipamo vodu a klinci odlaze uzbrdo iz Koceljeve jer im trener nosi vodu u autu, pa smo tako uz uspon od 3km morali da ih jurimo i dostižemo. ispostavilo se da brže idu osveženi i umorni, od žednih i polu-umornih
nekoliko minuta ranije
bolje bi vam bilo da ste išli na trku nego što ste nas sreli na treningu, haha? - pitam ih i svi se mlako smeju nakon što sam od Draginja do Koceljeve na blagoj nizbrdici ali uz preveliki vetar napravio jedno 50 prosek a oni su u zavetrini samo ćutali i kašljali tih 15-ak minuta. obzirom da je ograničenje 60, prestigla su nas na celoj deonici samo 3-4 auta :-)
20-ak minuta ranije
iz daljine nailazi grupica biciklista i radosno primećujemo da su to "naši" no istovremeno ih sa sve pratećim autom pretiče bus i iza njega kolona, treba nam 100m da okrenemo i dotle su oni odmakli već 300m, tako da naredih par kilometara gazimo kao ludi da bi ih stigli, a nakon toga nastavljamo sa njima do poslednjeg sela kroz koje smo upravo prošli i koje njima predstavlja najdalju tačku. a dokle ste vi išli? - pitaju. - desetak km iza Šapca... - auuuu... :-)
nekoliko minuta ranije
za par minuta praznimo pakovanje od 1.25l coca cole, i nastavljamo dalje vidno osveženi, nakon što na poslednjih 40-ak km nigde nismo usporili zbog vetra i vidno naoštreni krljamo 53x17 na blagim uzbrdicama dok nam se u krajevima usana pojavljuju prve bele mrlje od dehidracije
sat ranije
negde na istom mestu od prethodnog sećanja, odlazimo ka severu ne znajući šta će nam doneti dan, pretiče nas neki stari auto, iz drugog smera nailazi kamion, čujem iza sebe urlanje motora, razmišljam kako će uspeti da zakoči u samo nekoliko metara jer nas taj auto jako sporo pretiče (vetar je u leđa, mi idemo oko 44-45 a auto oko 60) i u nekoliko sekundi taj motorista stiže, prelazi u levu traku, ide direktno na kamion, u poslednji čas se naginje i uleće u makazice, kamion koči a ovaj iz auta kao da ga nije ni primetio, motor maltene češe obojicu i prolazi na nekih 20cm od kamiona i na 40-50cm od prednjeg branika automobila. mora da si strahovit retard da bi dozvolio da ti život (doslovno) zavisi od tuđe milosti! dok motor nestaje u daljini uz divlje urlanje motora i adrenalina, čujem zvuk kako kamion šalta u nižu brzinu i ponovo lagano hvata zalet da nastavi tamo gde je stao u svom linearnom putovanju
sat ranije
bezbrižno kotrljamo po brdašcima Šabačkog Puta jer smo nakon pet radnih dana i pet jutarnjih treninga zasićeni jurnjavama i Tempo-ima, pa smo sada srećni što smo na kartama izvukli ono čuveno "što lakše a što duže" putovanje. da smo znali da tamo gde smo krenuli više nema asfalta, verovatno bi drukčije razmišljali, ali, kad bi iko znao šta ga čeka u životu, to ne bi bio Život nego tek neki program, plan, goblen, predračun, račun, fiskalni izveštaj
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
dok ne napišem blog, neka ovde stoji samo ovaj FB status, a kasnije ću ga prepraviti i dodati detalje (tzv "dopraviti"), bar se nadam...
"pošli na Dužinu, neko vreme nakon Šapca upali u radove na putu (skinut asfalt!) i okrenuli na drugu stranu, nakon tamo-vamo-vanja pošli nazad ka kući istim putem, na 40km od Va sreli klince iz bic kluba na treningu (full profi, auto-pratnja sa rotacijom!) i okrenuli za njima, stigli ih, nakon par km opet U-turn i sa njima nazad sve do kraja. tj "zajedno" više manje jer smo imali brda, vetar, prekidanja grupe, spajanja, skoro kao na trci... tako da je planirana Nedeljna Dužina prvo postala Tempo (obzirom da smo sa planiranih 6-7 sati skratili na ~5 sati), a do kraja i Race-Pace trening. obzirom da su naši kadeti među najboljima u državi, bogme se žešće išlo, a naročito kad sam ja bio na čelu :-)"
nekoliko minuta ranije
Lola i ja prelazimo preko poslednjeg kupsera i razmenjujemo utiske, nju zanima zašto sam se vratio prema njoj (objašnjenje - jer su moji puleni riknuli) a mene zanima zašto je ostavila dva deteta na magistralnom putu (odgovor - jer su i njeni puleni otpali, jedan na prethodnom usponu a drugi na spustu)
nekoliko minuta ranije
završavam svoj zadatak finalnog uništavanja 2 najjača klinca, nakon kilometra na čelu prema jakom vetru i blago uzbrdo krećem na poslednje brdo, oni se guše, ja ih prepuštam vetru na milost i nemilost, razmenjujem par rečenica sa trenerom, i okrećem nizbrdo da dočekam sledeće vozače
nekoliko minuta ranije
sa klincem br 2 stižem klinca br 1 kojeg sam nakon Blizonjskog Visa ostavio da ide solo prema Valjevu, i rekao mu da mu je dovoljno što sam ga izvukao uzbrdo i da mi ne pada na pamet da sav svoj trud uložim u samo jednog od njih, jer su mi svi ravnopravni.
nekoliko minuta ranije
nakon što smo stigli 2 poletarca koji su okrenuli ranije, nas svih 7 u istim dresovima (to je zaista delovalo impresivno) nastavljamo uspon ka Bl. Visu, a nekako odmah sa ta 2 poletarca providno i taktički "otpada" i Lola koja je do tada već imala u nogama 130km, za razliku od tih klinaca koji su imali samo 45km. ovi moji su imali 60km u nogama i još su se držali, kako koji, a najbolji je sve do vrha držao tempo od 20-ak km/h /uz uspon od 7-8%.
nekoliko minuta ranije
nakon što sam na minut zastao da pišam, dostižem grupu koja se svojski trudi da ih ne stignem, jer je nakon moje opaske "reci im da ne brinu, ubrzo ću ih stići" trener iz auta doviknuo kako moraju da zapnu da ih nipošto ne stignem :-)
nekoliko minuta ranije
Lola i ja stajemo na benzinsku da sipamo vodu a klinci odlaze uzbrdo iz Koceljeve jer im trener nosi vodu u autu, pa smo tako uz uspon od 3km morali da ih jurimo i dostižemo. ispostavilo se da brže idu osveženi i umorni, od žednih i polu-umornih
nekoliko minuta ranije
bolje bi vam bilo da ste išli na trku nego što ste nas sreli na treningu, haha? - pitam ih i svi se mlako smeju nakon što sam od Draginja do Koceljeve na blagoj nizbrdici ali uz preveliki vetar napravio jedno 50 prosek a oni su u zavetrini samo ćutali i kašljali tih 15-ak minuta. obzirom da je ograničenje 60, prestigla su nas na celoj deonici samo 3-4 auta :-)
20-ak minuta ranije
iz daljine nailazi grupica biciklista i radosno primećujemo da su to "naši" no istovremeno ih sa sve pratećim autom pretiče bus i iza njega kolona, treba nam 100m da okrenemo i dotle su oni odmakli već 300m, tako da naredih par kilometara gazimo kao ludi da bi ih stigli, a nakon toga nastavljamo sa njima do poslednjeg sela kroz koje smo upravo prošli i koje njima predstavlja najdalju tačku. a dokle ste vi išli? - pitaju. - desetak km iza Šapca... - auuuu... :-)
nekoliko minuta ranije
za par minuta praznimo pakovanje od 1.25l coca cole, i nastavljamo dalje vidno osveženi, nakon što na poslednjih 40-ak km nigde nismo usporili zbog vetra i vidno naoštreni krljamo 53x17 na blagim uzbrdicama dok nam se u krajevima usana pojavljuju prve bele mrlje od dehidracije
sat ranije
negde na istom mestu od prethodnog sećanja, odlazimo ka severu ne znajući šta će nam doneti dan, pretiče nas neki stari auto, iz drugog smera nailazi kamion, čujem iza sebe urlanje motora, razmišljam kako će uspeti da zakoči u samo nekoliko metara jer nas taj auto jako sporo pretiče (vetar je u leđa, mi idemo oko 44-45 a auto oko 60) i u nekoliko sekundi taj motorista stiže, prelazi u levu traku, ide direktno na kamion, u poslednji čas se naginje i uleće u makazice, kamion koči a ovaj iz auta kao da ga nije ni primetio, motor maltene češe obojicu i prolazi na nekih 20cm od kamiona i na 40-50cm od prednjeg branika automobila. mora da si strahovit retard da bi dozvolio da ti život (doslovno) zavisi od tuđe milosti! dok motor nestaje u daljini uz divlje urlanje motora i adrenalina, čujem zvuk kako kamion šalta u nižu brzinu i ponovo lagano hvata zalet da nastavi tamo gde je stao u svom linearnom putovanju
sat ranije
bezbrižno kotrljamo po brdašcima Šabačkog Puta jer smo nakon pet radnih dana i pet jutarnjih treninga zasićeni jurnjavama i Tempo-ima, pa smo sada srećni što smo na kartama izvukli ono čuveno "što lakše a što duže" putovanje. da smo znali da tamo gde smo krenuli više nema asfalta, verovatno bi drukčije razmišljali, ali, kad bi iko znao šta ga čeka u životu, to ne bi bio Život nego tek neki program, plan, goblen, predračun, račun, fiskalni izveštaj
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
dok ne napišem blog, neka ovde stoji samo ovaj FB status, a kasnije ću ga prepraviti i dodati detalje (tzv "dopraviti"), bar se nadam...
"pošli na Dužinu, neko vreme nakon Šapca upali u radove na putu (skinut asfalt!) i okrenuli na drugu stranu, nakon tamo-vamo-vanja pošli nazad ka kući istim putem, na 40km od Va sreli klince iz bic kluba na treningu (full profi, auto-pratnja sa rotacijom!) i okrenuli za njima, stigli ih, nakon par km opet U-turn i sa njima nazad sve do kraja. tj "zajedno" više manje jer smo imali brda, vetar, prekidanja grupe, spajanja, skoro kao na trci... tako da je planirana Nedeljna Dužina prvo postala Tempo (obzirom da smo sa planiranih 6-7 sati skratili na ~5 sati), a do kraja i Race-Pace trening. obzirom da su naši kadeti među najboljima u državi, bogme se žešće išlo, a naročito kad sam ja bio na čelu :-)"
Nema komentara:
Objavi komentar