utorak, 5. lipnja 2012.

kišni nečovek

mogu da napišem današnji blog i spolja i iznutra, da tako kažem. 
spolja bi bila diskusija o tome kako trčanje bez Garmina angažuje glavu na drugi način, stalno računam prolaske, dužinu, proveravam da se nisam negde preračunao, pa sad, ko će ga znati, možda je to dobro jer treniram mozak a opet s druge strane ako već mogu samo u sekundi da blicnem na ekran i vidim sve što me zanima onda bi mi svo to vreme ostalo na raspolaganju da razmišljam o drugim stvarima...
blog iznutra bi bila priča o onome što skoro godinu dana zovem povreda i što sam krajem zime bio poprilično sanirao, čak sam počeo i sa tempo trčanjem i postepeno dogurao do 14 km za oko sat vremena što je tokom zime bilo nezamislivo i odjednom postalo neka velika brzina (mada sam u životu i maratone trčao 1 km/h brže od toga!)...
ukratko o ovoj drugoj temi, proletos mi se nekako ipak prosulo sve to što sam pažljivo držao u šakama i gajio kao neku nežnu biljku, pa sam počeo ispočetka. jako lagana trčanja, još razređenija, a evo od prethodnog trčanja mi je prošlo 9 dana. i danas mi se opet tako namestilo da sam već oko prvog kilometra video da su mi noge iznenađujuće sveže za trčanje iako su nam juče gotovo klecale nakon bicikle... za vreme doručka i dogovaranja šta ćemo danas, već je bila pala polu-odluka da ćemo da naskočimo na bicikle sa blatobranima i odemo na vožnju, ali je sa tom odlukom počela da pada i kiša, sve jače. i kao, šta ćemo, da treba da idem sâm ja bih pobegao na onu stranu gde nema oblaka i jednom kad izmakneš iz grada više uglavnom ni ne razmišljaš o tome kako VEĆ pada kiša nego dalje nastaviš da juriš ka nebu na kojoj god strani ga bilo, pa ako baš nikako da dođeš do njega i već si mokar, nakon sat vremena okreneš ka kući i eto ti najgore varijante treninga od dva sata, celog po kiši. mada se često desi i da pobegneš od oblaka pa se vratiš kući skoro suv a svi kažu da je u gradu točila kiša kao iz kofe. e kad idemo zajedno onda malo ja prskam nju a bogme i njen prednji točak poliva moje listove pa je takva vožnja ipak mokrija od solo nastupa.
ma znaš šta, odoh ja na trčanje a ti vidi šta ćeš, kažem znajući da je ona ipak manje trenirala ovog proleća i da bi joj dan odmora puno više godio nego škodio jer smo u proteklih 10-ak dana zaista prevezli puno kilometara i to uopšte ne laganih. sada mogu da spojim one dve priče s početka bloga, u jednu...
prvih 1.5 km prelazim za 7' umesto uobičajenih 7'30'' za ovo proleće i onako sam polu raspoložen zbog toga a polu sam zabrinut jer mrzim one dane kada mi se nakon početnog elana pojavi bol u gluteusu zbog kojeg moram da usporim za 2 km/h i da tako popišan trčkaram nazad do kuće. odlučujem se da idem prema nebu, doduše udaljenom od ovog velikog čopora oblaka koji je zaseo nad gradom tj nad ovom rupčagom među brdima. presecam Obilaznicu i kao nešto računam da bi tih 3km trebalo da bude ispod 15', negde oko 14', no pogled na štopericu kaže 17'20'' i treba mi prvo par sekundi da izađem iz šoka + još par sekundi da se setim da nisam išao najkraćim putem pa ovako imam 3.5 km, no ni to mi nije nikakva uteha jer sam očigledno samo mislio da idem brzo a eto samo sam 10'' ispod proseka za 12 km/h (5'/km), baš svašta. no dobro, odavde imam 7 km okruglih i 100 puta premerenih (jer sam tuda često trčao sa Anom - kroz njeno selo) do onog famoznog znaka za uspon od 22% mada tamo naravno nigde nije tako oštro, valjda putari nisu imali drugi znak pa su roknuli kakav bilo tek da se zna da počinje brdašce. 
sledećih 2.5 km do Asfaltne Baze prolazim sa 28'40'' i sad sam odjednom puno brži od 12 km/h jer umesto 12'30'' za tu deonicu imam preko minut bolji prolazak. dolazak u selo Šušeoka (prema karti) odnosno Šušovka (tako ga svi zovu, a i kako može "Šušovačka Bela Stena" biti u selu ŠušEOka, nije mi jasno) i okret kod pomenutog znaka mi prolazi za 48', računam "28 minuta tamo (zaboravljam na čitavih 40 sekundi) 48 minuta ovde, sve blago nizbrdo, dakle spustio sam se za 20 minuta, a povratak će valjda biti oko 21 minut..."
nije to neki silan nagib jer put prati Kolubaru no vidi se i golim okom da taj put pada nizvodno ka istoku, a sada još imam i lošiji pogled ka Medvedniku koji je sav u oblacima i sve odjednom postaje sivo i teško. opet sabiram 48+48 i računam da 1h36' uopšte nije loše za trening-polumaraton bez ikakvog prethodnog treninga na nogama samlevenim na bicikli i kojima "redovno trčanje" znači jednom nedeljno u proseku...
usput mi na pamet pada jedina trka koju sam otrčao ove godine Kros MZ Gradac i poredim neka vremena, nekada sam tih uzvodnih 3km trčao malo ispod 10' a ove godine onako oprezno kao po jajima malo ispod 11', dakle 10% sam sporiji od najboljeg. to bi bilo dakle na neki PM od 1h18-1h20, koliko? na 80-ak minuta, 8 minuta, ajoj to je 1h28, užasnuto se smejem dok trčim jer me niko ne vidi, imam neku nasmejanu ali jako kiselu facu :-) idem dalje na maraton, na nekih 2h50-2h53, koji je to dodatak? onako matematičkom vudu prečicom dolazim do nekih 3h10', pa dobro, nije to TAKO strašno, možda nije kao iz snova ali bez treninga i nakon godinu dana pocupkavanja, šta bih ja i hteo, lični???
vraćajući se ka raskrsnici kod Asfaltne Baze, opet trčim levom stranom puta da bi mi desni koraci bili za nijansu kraći jer put dosta "pada" ka ivicama i na momente je krajnje neprijatno trčati bilo kuda nego po sredini, ali tuda povremeno prolaze auti a i baruštine su pozamašne. tada se naprasno sećam da onaj prvi prolazak na tom mestu nije bio okrugao nego sam imao 40'' više, a to znači da sam ovaj najdalji deo trčao za 40'' kraće od 20 minuta??? šta li će sada biti, pitam se. jeste da trčim sredinom stopala, osećaj je negde između laganog Tempa i Tempa, imam neka lagana zatezanja u ložama i listovima ali ne baš neki zabrinjavajući bol... ali koja li je ovo brzina? dolazim na tu dugo očekivanu Tačku Istine i vidim da nisam na štopericu dodao još 20' nego 19'10'', neverovatno, vraćam se brže uzvodno nego što sam strčao do najniže tačke treninga. zabavljam se razmišljanjima koliko još imam rezerve, disanje mi nije teško, a ko će ga znati, trebalo bi lupiti jednu promenu pa videti kakav je osećaj ali se plašim povrede, ostavljam goluba na grani i nastavljam isto ovako, sasvim zadovoljan vrapcem u ruci. 
tu opet nešto mešam u glavi za čitava 4 minuta, gde sam šta pogledao, umesto kod Anine kuće ja mislim da sam već na Obilaznici 900m dalje no kako vreme leči sve rane dok sam dotrčao do tamo naravno se opet sve složilo i ja sam shvatio gde sam i zašto me štoperica tako uporno pravi ludim :-)
no tu me je dočekalo novo iznenađenje, prolazak je opet malo bolji od očekivanog i sada mi ostaje da otrčim istih onih 17'20'' s početka da bih došao do krajnjeg rezultata od 1h35, dakle mic po mic sam skinuo čitav minut od planiranih 1h36. odmah zatim dolazi još veće iznenađenje: ovo uopšte nije 3.5km, ovo je više, i to ne za malo!!! to što ja do Obilaznice putem ka Petnici računam "tu ima oko 3 km", a ovuda ka Beloševcu računam "to je sve tu negde", pa jeste na bicikli sve "tu negde" ali onih "oko 3 km" su oduvek bili 3.1 km, a ovaj mali krak je 550m umesto 450m. dakle ovo je 3.2 km najkraćim putem, a 3.7 km ovuda kuda sam danas od kuće zaobišao (da bih izbegao preskakanje tuceta mokrih tračnica kod Ž. Stanice), pa tako dolazim do logičnog objašnjenja zašto mi je prvi prolazak bio "spor". nije uopšte bio spor nego je bio duži, a sada pokušavam da izračunam šta sam na kraju napravio: 3.7 + 3.7 = 7,400m dakle ovaj polumaraton ima 21,400m :-P
a što je najsmešnije, ja svo vreme lagano ubrzavam mada se baš i ne trudim, pa u šali sâm sa sobom razgovaram "pa dobro, nisi baš skoro trenirao trčanje, dakle ovih prvih 11 km se računaju kao trening, i eto zašto je zadnjih 10 km u progresiji". oštar lakat zaokret kod Groblja, preskakanje nekih baruština kao u steeple trci, zastajem da izvadim kamenčić no on propada ispod pete, neka žulja, nema šanse da ga vadim na 2.1 km od kuće, sada mi treba oko 10' da bih ušao onih planiranih 1h35 a kući ću računati proseke. čak nisam ni zaustavljao štopericu dok sam vadio kamenčić, ovo ispade kao trka, štoperica radi a ti možeš i da legneš u travu da se odmaraš :-)
strčavam niz nasip, preskačem kroz blato na širokom delu korita reke, nisam nikada prebrojao stepenice na Visećem Mostu pa neću ni sada naročito jer je onaj lim sav klizav, preko mosta više hodam nego što trčim, a silazak niz kratke limene stepenice je tek trauma jer mi patike šetkaju napred-nazad i spreman sam da zgrabim gelender, opet skok u blato tj rupu u podnožju mosta pa dalje po gnjecavoj zemlji 100-ak metara do izlaska, ustrčavam uz nasip i fala bogu sad je opet sve asfalt do kuće... nisam nikada računao koliko se izgubi na ovim lomatanjima, nekako sam se navikao na to, bitno mi je da je sve premereno biciklama i garminom pa za koliko ga ispreskačem - to mi je. tu opet gubim računicu ali nekako mi se sve vreme pojavljuje kao da ću stići kući "na pola minuta" a ne na okruglo kao što ugađam, i shvatam da sam negde uštedeo još malo vremena, pa ako još malo pojačam očigledno ću vrlo lako završiti za 1h34? nežno dodajem gas, stajem na semafor (grrrrr, na minut od kuće, ovaj put rezignirano gasim štopericu), još minut malo bržeg trčanja i završavam za 1:34:07, minus onaj kamenčić... to je to
odbijam 300m preko polumaratona za oko minut i po, i vidim da bi isto ovo X2 bilo oko 3h05,a zaista nisam imao osećaj da trčim maraton, hoću da kažem da ako bi mi neko odgovorno garantovao da se neću povrediti trčao bih ga ipak brže od ovoga, jer na brojnim mestima sam podosta bio u leru i uopšte se nisam trudio da držim neki štatijaznam Tempo, nego eto, pošao sam na trčanje jer su počela da me bole leđa od bicikle pa kao hajde da im dam jedan dan odmora... 
patike su bile stare istrošene tzv "kišne" Puma Belus (eno ih u veš mašini) koje imaju malo nižu petu jer sam primetio da me puno manje boli dupe kada trčim u ravnijim patikama, a kad god uzmem Glycerine ili Kayano to je po pravilu katastrofa.
dakle možda ipak nisam kljoknuo 10% od najboljih dana? 
ako bih mogao malo redovnije da trčim i da malo "treniram", ovo zvuči kao da bih se relativno brzo vratio u neke pristojne okvire, hmmmm

Nema komentara:

Objavi komentar