petak, 8. lipnja 2012.

tour the dogs

sve je počelo prošle nedelje kada smo na treningu, na 24km od kuće, videli pored puta malo crno kučence koje je odmah šmugnulo u šumarak. sutradan smo se dogovorili da odemo na trening na istu stranu, i poneli mu oprobani specijalitet koji se ujedno najbrže moguće sprema, napuniš bidon granulama i naliješ vode do vrha, to se u sledećih sat vremena taman natopi a tako i ne brineš da li kuče ima gde da pije vode jer je oprobani recept da nehotice skratiš život napuštenom psu onaj da mu daš puno hrane a ostaviš ga bez vode. (nekoliko puta nam se dogodilo da smo pronašli psa koji je odbijao hranu iako je bio kost i koža, da bi nakon toga iz šake popio celu flašu vode i ostavio nas žedne do kraja pešačenja).
mislim da smo ga nahranili 3 puta, tog malog crnog, a u nedelju smo takođe na treningu spazili štene pored jednog kontejnera, podaleko od svakog naselja. ovo je bilo još puno mršavije, kao mali lovački psić. e onda je krenula kombinatorika, kako doći od jednog (29km od kuće ka istoku) do drugog (24km od kuće ka severu) pa smo tako par puta vozili po najrazrovanijem putu koji nakon puno cik-cak-anja povezuje te dve tačke, i rastresli smo se kao da smo bili na rodeu. zatim nam je "dunulo" da taj trougao od 88km malo izmenimo tek da ne bi uvek išli istim putem, pa smo na tom produžetku do 93km... šta smo? našli trećeg! ja sam ostao u jednoj hladovini da pogledam šta mi žvaćka u zadnjem točku a Lola je otklimala uzbrdo, i kada sam i ja došao na vrh brda i uključio se na glavniji put, vidim nju kako stoji pored puta. živ se presekoh da je probušila gumu ili nešto slično jer nam je vožnja bila totalno "na knap" - ustajanje u 5, trening od 6 do 9+, i jurnjava na posao. 
kuče - reče ona, i dok sam stigao većje pobegao u neku cev kojom voda iz jarka produžuje svoj put nizbrdo. taj treći je dobio pola sledovanja od Klempića, pa smo zato jutros Klempiću (danas samo 82km) dali dvostruku porciju i stomačić mu je bio kao balon pred pucanjem. dobiće strije! - rekoh ja kada sam video kako mu se rastegla koža na stomaku. e ali zato danas onaj sa severa nije dobio ništa jer smo išli na turu pored ove dvojice, a 3.5 sata vožnje po teškom terenu i lošem putu je malo previše za SVAKI dan, ako nisi na pripremama nego odmah posle toga letiš na posao. 
što se tiče samog treniranja, to zastajanje nema apsolutno nikakvog uticaja (ni dobrog ni lošeg) jer na bicikli ionako na svakoj dužoj nizbrdici ništa ne radiš osim što se držiš za volan, pa slično tako dve ili tri pauze od po par minuta (tek koliko da istreseš nešto hrane iz bidona na zemlju) ništa ne remete neki ritam vožnje i posle toga najnormalnije nastavimo gde smo stali. ovaj kojeg smo poslednjeg našli je jedini koji sme da priđe tako da ću verovatno prvom sledećom prilikom poneti neki ranac (od onih lakih koji se zgužvaju u zadnji džep od dresa) pa ću da ga utrpam unutra i da ga preselim 10-ak km do prvog gradića, gde će imati bar neku šansu da ga neko nahrani, udomi (šutne, otruje i tako dalje, već prema tome koliko će sreće imati), a ostaće nam ova dvojica koji se plaše i "žive" na takvim mestima gde nema šanse da nađu neku hranu, pa je potrebno prvo ih malo "pripitomiti" pre hvatanja, a onda takođe neka slična akcija, ili ako budemo išli autom na neku od te dve strane, možda pokušamo tako da ih uhvatimo i negde premestimo. 
isto tako je u rancu preputovala 40km i naša Dunjica, davne 2000-te godine sa Ibarske magistrale, deset dana posle svoje sestre koju sam pak doneo u dresu a kasnije smo je udomili.
većina ljubitelja životinja uglavnom obraćaju pažnju na grad u kom žive a Lola i ja se već desetinama godina mučimo sa svim tim pobacanim i napuštenim štencima koji će za par dana postati fleke na nekom putu ako im neko ne pomogne, a pošto biciklama stvarno svuda prolazimo i svašta ugledamo/pronađemo, često smo mi jedini na svetu koji uopšte znaju da na "tom i tom" putu u nekoj totalnoj beznadeštini boravi neki živi kosturčić koji će uginuti za par dana ako se ne vratimo da ga nahranimo. tada postaje najvažnije spasiti ga od smrti, a kasnije kada ga premestimo u grad i kada shvati da postoji još pasa osim njega, kada ga prvi put vidiš kako se igra u parku sa još nekim psićem, shvatiš da si mu poklonio taj dan života, sreće, onoga na šta je rođenjem imao puno pravo ali mu je neki idiot to uskratio kada ga je odvojio od majke, odneo ga i ostavio na deponiji zajedno sa ostalim smećem.
kako god bilo, ovakva situacija se nije desila nikada pa nam dođe sve kao skrivena kamera - jel ovo neko baca kućiće baš kuda ćemo mi proći, i jel mora baš ovako na sve strane sveta, pa da ne mogu da napravim trening kraći od 3.5 sata a da mi posle toga ne bude žao jer je bar jedan od trojice tog dana ostao gladan...

Nema komentara:

Objavi komentar