orbita misli

kakve mi sve gluposti padnu na pamet na bicikli...

setih se onoga kada je kosmonaut koji je prvi sišao na Mesec izgovorio rečenicu koju je dugo pripremao i vežbao "ovo je mali korak za mene, a veliki za čovečanstvo".

kad malo razmisliš, zašto je to mali korak za njega? pa od svih koraka koje je napravio u svom životu, taj mu je najvažniji, najveći, naj po svakom pitanju. da nije bilo tog koraka, on bi zauvek ostao anonimus, što bi Đibo rekao "jer da nisam ovo, ja bih bio biljka".

a čovečanstvo je, šta je čovečanstvo? ako ćemo demokratski, onda moramo da izvadimo prosek, da bi videli šta je to čovečanstvo. a prosek na sv gleda površno i senzacionalistički. proseku je taj korak ajme veliki, zanimljiv, cool. čovečanstvo nema pojma da je taj korak doslovno ništa u odnosu na korak naučnika koji je jednog jutra ustao iz svog kreveta, napravio korak... ka svom radnom stolu i nastavio da pravi proračun koja je brzina neophodna tom Apolu da bi izašao iz zemljine atmosfere. ili neki drugi koji je projektovao motor, ili onaj treći koji je proračunao putanju letilice jer se zemlja okreće i mesec se oko nje okreće i nije to baš tako lako preleteti odavde donde ako se obe tačke stalno pomeraju.

stavili su u letilicu i Lajku pa je odletela u nebo baš kao i taj astronaut, tojest da se vratim na biciklu sa početka teksta, kada me na treningu prestigne neki klinac na skuteru i pogleda me onako "s visine" ja mu odmah kažem "baš na takvom istom skuteru, i moja Tašta je brža od svakog na bicikli".

tako su mi letele misli jedna preko druge, proletale i preletale kao neke elipsaste orbite ("Kao pojam u fizici, orbita je put koje jedno tijelo čini oko drugog tijela dok je pod utjecajem neke sile.") jer kada me neki malo stariji klinac prestigne na motoru ja i za takve imam demotivacioni odgovor "eh kad bi ti video MOJ motor, upiškio bi se od sreće" a kad god poviču (gle odjednom postajemo prijatelji??) "koji? koji?" ja samo napravim onu PFFFF facu i produžim dalje ostavljajući ih zbunjene i namrgođene...
mada je najsmešnije bilo kada me je jednom prestigao na blagoj uzbrdici klinac od 14-15 godina, sin nekakvog mesara, mali je imao 100 kila i onaj full teleći pogled, dakle ja sam išao nekih 25 a on nekih 30 km/h i onako me lagano prestiže i još je napravio neku napetu facu kao da će da se ukenja, od tog uzbuđenja što krvnički zavrće onu ručicu gasa a motorčić nikako da ubrza. "sinko imaš veći BMI nego IQ, ali ti je kubikaža motora (50ccm) najveća!" a on otvorio usta, kao da pokušava da me čuje ali ništa ne razume, no svejedno se još kilometar okretao unazad da vidi koliko sam daleko iako je imao dva retrovizora.

i sav ostatak treninga su mi se kroz glavu vrtele jedne iste slike od juče, kada je doslovno na par metara od nas auto udario psa. na izlasku iz Lajkovca ka Ibarskoj, još izdaleka kažem Loli "šta radi ono kuče na sred puta???" i u tom času nas pretiče ogroman šleper, vraća se malo prema nama da zaobiđe to kuče, ono malo odlazi ka drugoj strani puta i taman kada sam pomislio da će otići skroz na bankinu, iz drugog smera nailazi auto, kuče beži IZA kamiona i ja već kočim jer predviđam da će pravo pred naše točkove i odjednom u desetinki sekunde baaaaam naleće na njega neki auto koji je od tog kamiona držao odstojanje od dobrih metar i po, i u sledećoj sekundi još jedan auto takođe "zalepljen" u koloni (ovde svi voze kao da se šlepaju a ne kao da ide svako za sebe) prelazi preko nekog dela tog psa (verovatno noge) jer čujem prednje pa zadnje točkove "tap!-tap!" i tada već kočim, stajem pored puta, Lola je već stala i pokazuje drugim autima da stanu, neki kombi koči u zadnji čas na pola metra od tog psa, Lola ga uzima u naručje i nosi ga na travu pored puta... mali kudravi terijer me gleda crnim očima i rep mu maše 100 na sat, verovatno od lučenja adrenalina jer na asfaltu stoji ogromna lokva krvi i teško je poverovati da on išta u tom času vidi i da o ičemu razmišlja ako mu je pola mozga već iscurelo... krv mu izlazi na nos i usta, i u sledećem času sa nekim tračkom uzaludne nade kažem Loli "možda je samo pregrizao jezik, možda mu nije ništa???" ali već sledećeg časa vidim da mu krv teče i kroz uvo i shvatam da je to kraj... mahnuo je repom još par puta i pogled mu se ugasio, a ja sam samo pomislio "bože, ZAR ŽIVOT NE BI TREBAO DA TRAJE DUŽE OD JEDNOG POGLEDA?".

preneli smo ga još metar dalje u dublju travu, oprali ruke vodom iz bidona i produžili dalje, mada je sve što na tom mestu desilo ostalo duboko urezano u naše pamćenje i emocije i nikada ga nijedna voda više neće isprati...