pre par dana sam na treningu razmišljao o tome kako bi najlakše bilo da se preveze što više kilometara u jednom danu. no prevarilo me je trčanje u tom razmišljanju, pa sam započeo plan skroz naopako. naime, teško je (nekome ko nije trenirao za ultra poduhvate) da trči puno "u cugu" pa bih najviše km trčanja u jednom danu pokušao da izvedem iz što više deonica od 10-12-15km sa pauzama od recimo sat vremena, i tako bi se nakupilo zaista puno km do kraja dana (pod uslovom da bih tako mogao baš ceo dan). upravo zbog toga sam počeo da razmišljam totalno naopačke o bicikli, pa sam shvatio da je besmisleno vraćati se kući posle svakih 2-3 sata jer zaista nema nikakvog smisla prekidati vožnju tako često, bicikla puuuuno više (od trčanja) "oprašta" mišićima tetivama i ligamentima, pa sam došao do neke računice da bi maksimalno moglo da se preveze iz 3 puta. to bi dakle bilo 3 puta 5-6 sati sa dve pauze između, za klopu presvlačenje a možda čak i brzo tuširanje :-) pa sam posle opet razmišljao, ajoj, koja je to "smorčina" da se 3 puta u toku dana vraćaš kući, jednim istim putevima, da 3 puta polaziš od kuće "ispočetka", to je totalna smorčina i psihološko samoubistvo. tada mi je "sinulo" da je za slične poduhvate puno važnija motivacija, a ne puka fizička pripremljenost. svako ko godinama sedi na bicikli može da vrćka pedale po ceo dan, ali ako mu drastično opadne motivacija, ako mu hormoni stresa previše smanje entuzijazam, odustaće puno ranije nego što nastupi onoliki fizički zamor koliki je presudan da bi neko rekao "dosta!" i boksirao. dakle, idealno rešenje (bar za mene) je voziti ceo dan nekim novim putevima, napraviti par dužih ili nekoliko kraćih pauza, i držati taj nivo motivisanosti na maksimumu. svaki put mi je "brzo prošlo" 250km kroz neke zanimljive predele, putevima kojima retko prolazim, a još ako je bilo u nekom novom društvu sati su bukvalno proletali a da to nisam ni primetio. mogu da zamislim kako je "lako" ljudima koji u grupi(ci) odvezu brevet od 400km, naspram nama samotnjacima koji sami krenemo na vožnju od 8 sati ili dužu. takođe, puno bolje je praviti pauze koje nas zaista odmore, bez napetosti. pet minuta brzog umivanja i sipanja vode na nekoj česmi nije nikakav odmor, kao ni 15 minuta sedenja na livadi pored puta i gutanje sendviča na-vrat-na-nos. bolje je sesti u neku pekaru, lepo se nasloniti, dići noge na stolicu preko puta, napraviti da predah bude zaista i odmor, ako želim da mi tih 15 sati na bicikli pred kraj ne postanu agonija i mučenje. eto o čemu sam razmišljao pre neki dan, a ne znam zašto :-) niti mi pada na pamet da organizujem takvu turu niti imam kada to da uradim - radnim danima ne dolazi u obzir, a vikendom još manje, jer tada ipak uvek pokušamo da nešto napravimo zajedno a ovo je malo ekstremno za svakoga ko bi sutra normalno da se vrati na posao i da preživi radni ponedeljak na nogama...
Nema komentara:
Objavi komentar