utorak, 15. svibnja 2012.

jeftina-mjuza-teška-cuga-užas-je-moja-furka

ovi što ih ne zanima muzika neka preskrolaju na drugi paragraf

skinuo sam novi album od Prislijeve ćerke, paaaa... 
šta da kažem, deluje bolji od prethodna dva ;-) 
da je htela, mogla je da ih snimi 50, i svaki bi se dobro prodao. 
dakle već sama činjenica da je sačekala da joj dođe inspiracija za ploču, 
zahteva neko poštovanje. valjda. 
nije isto kad zapucaš grlom u jagode da postaneš just another pop star, 
i kada poželiš da se umetnički iskažeš, koliko god ti glasne žice to dozvoljavaju :-) 
možda sam joj malko naklonjen jer imam slične probleme ;-)
s druge strane, novi album od Susan Tedeschi & Derek Trucks 
(tj Band dotičnog bračnog para) zvuči previše blues-ično za 
bilo šta što bih očekivao u 2012-oj. 
to je bio kompliment, tek da ne bude zabune :-)
šta sam još danas slušao? pre podne sam isprao mozak sa Joss Stone,
popodne sam preslušavao The White Stripes (izgubljeno vreme),
a predveče sam se vratio na blues i odvrteo sve i svašta...
da vrteo sam u nekom međuvremenu Kingdom Come, Wildhearts,
a sad sam se malo razočarao u John Cay & The Sparrow kolekciju,
očekivao sam puno više od zverke koja je kasnije otprašila Born to be wild...

u svemu tome sam opet otrčao oko sat i po, kao i juče.
po kiši, kao i juče.
s tim da je juče bilo 15km, a danas 16km, takozvanih 10 miles
usput sam smišljao blog na temu DESET MILJA, pa sam kao trebao da
napišem deset svojih imena "od milja" (nadimaka) i da takav bude post,
iz deset stavova, čak sam valjda u sebi nabrojao i svih tih 10 nadimaka...
no kako to uvek biva, dok dođe do pisanja, nametne se nešto drugo.
trčkarao sam onak' lagano, prelagano, tek da se pomeram.
još sam tu usput svašta prebirao po glavi, neke ljude koji ne mogu da trče,
zastao sam da popričam par minuta sa jednim kolegom,
žalio mi se kako ga bole pete posle svakog trčanja pa ne može da hoda naredna 3 dana.
tu sam došao do zabune u kriterijumima.
možda ja previše hoću.
gledaj koliko ljudi ne može uopšte da potrči.
ovi što mogu, i njima je 15-20 kilometara pojam, nešto teško, zahtevno.
a ja bih da mlatim 30 km svaki dan i da me ništa ne boli, 
da se sa svake trke vratim sa medaljom u kategoriji,
a kuća mi puca od pehara i medalja i gotovo je SREĆNA okolnost što
nisam išao na puno trka u zadnjih 3-4 godine jer bi mi kuća ek-splo-di-ra-la
od svih tih medalja i pehara. 
možda negde ipak čuči neki mali buda koji mi stalno poručuje "dosta, bre!
dokle više maratona, polumaratona, koječega, odmaraj malo..."
nikako da pohvatam sve te signale koje mi žalju nebo i zemlja, Heaven and Hell.
jutros sam bio definitivno zacrtao da ću otići kod doktora zbog bola u dupetu,
a popodne sam već rekao "ma boli me dupe što me boli dupe"
i otišao na lagaaaaaano trčkaranje.
trčkaranje mi ionako više ni za šta drugo ne služi, osim da mi pomogne da mi
brže prođu oblačni dani i da dočekam lepo vreme za vožnju bicikle.
prosto sam prestao da se osećam Maratonac, trkač, čak i jogger.
neka sila me uporno odvaja od toga, i nisam siguran da li da se borim,
ili da joj se potčinim, prihvatim nove okolnosti, i zauvek se 
okrenem drugim stvarima, tj bicikli, staroj ljubavi :-) 
da li je čovek jači i vredniji ako se opire promenama,
i ako uporno insistira na nekim status quo-ima, ili je jači
ako može da mirno prihvati neočekivane promene i situacije?

Nema komentara:

Objavi komentar