srijeda, 9. svibnja 2012.

nema čega nema

maestro, tuš! dan je počeo iznenadnom rikom slonova koja je razbila u paramparčad tišinu jutra, iznenadno kao kad ti u krivini sa šlepera sleti kamenčina u krilo pravo kroz šoferšajbnu i promeni ti kanal iz drame u žestoku akciju. naravno, ne mislim na zvuke kada kažem rika slonova, mislim na doživljaj. nekako je tako odjednom ispalo da ćemo oboje morati na posao odmah od početka radnog vremena, i da su male šanse da izađemo pre kasnog popodneva. plan na brzaka iliti "na adhoka" (ad hoc) je bio da odemo "na štopericu" onoliko biciklama koliko god imamo "lufta". obzirom da smo krenuli u 7:10, morali smo da okrenemo u 8:20 da bi kući došli do 9:30 i na posao stigli tik pred 10:00. riku slonova u glavi je ubrzo dostigla i prestigla rika slonova u rukama tj po šakama i ramenima, a kolena da ne pominjem, jer je kao za inat baš jutros bilo 9° a svih ranijih dana smo se navikli na 14° već sa svitanjem. tako smo uronili u ledeno jutro i zaprepašćenim mišićima i tetivama pokušavali da damo impuls za okretanjem pedala, i još dugo se pitali da li je opcija kratkih bici gaća bila idelano rešenje. još smo pošli na stranu sveta odakle je duvao vetar, a bogme bilo je i previše senki pored puta, na par mesta smo po kilometar vozili kroz prehladne krivine i željno gledali ka napred i ka nekoj osunčanoj krivini. nakon pola sata mi je svaki mišić bio oduzet i bespomoćan, osećao sam se kao da mi je neko ugradio noge od nekog klinca, koji umesto mišića ima neke tanušne čačkalice... pa sam gunđao kako sam trebao jutros na trčanje + da sam juče popodne ipak sa onim razvedravanjem otišao na biciklu, umesto što sam juče trčao na pretežno sunčanih 21° a danas se vozim kroz hladovinu na 9°, ako je izvan grada uopšte bilo i toliko "toplo".

a šta ćeš, ne može se uvek i sve uraditi idealno, juče su mi npr noge bile nekako umorne za biciklu a vrlo živahne sve do pola trčanja kada su počeli prvi bolovi od povrede (ne od napora) i lepo sam osećao kako bih mogao bez ikakvih problema (da nemam tu povredu) da pretrčim nekih 30km (umesto 21.5) i to brzinama oko bar 13 km/h (umesto 12 km/h). sve to naravno nakon što sam u zadnjih mesec dana trčao samo 2 puta, no sva ta silna bicikla mi ipak na neki način "drži" noge polu-osposobljene i za trčanje, ove baš kao i svih prethodnih godina. baš zbog toga sam gotovo 100% odlučan da što ranije "osposobim noge" i za trčanje, tako da ću vrlo skoro pokušati da dođem do jedinog raspoloživog i dovoljno kvalifikovanog fizijatra koji ovde može da reši taj problem. ne želim da kažem da mi je odjednom stalo do trka i pobeda, medalja u kategorijama, i sličnih "izazova", nego mi je više do sopstvenog osećaja kompletnosti, sposobnosti. eto zanima me koliko mogu da namažem 21km na jednoj i drugoj i trećoj stazi oko grada, kako bih se osećao nakon pretrčanih 42km na treningu ako ne bih bio ograničen povredom nego ako bi sve zavisilo samo od sposobnosti mojih mišića da apsorbuju taj napor zvani neprekidno trčanje. i to počinje da me kopka sve više, da me onespokojava, a ja se ne bih tako lako predao jer sam ovisan o izazovima, i želim da povremeno svoje telo stavim na test opterećenja bez okolnosti da je ograničeno nekim "osiguračem" koji mu ne dozvoljava da premašim određenu brzinu... a čak i pri toj "brzinici" me povremeno nešto zaboli :-(

sada već skoro 4 sata sedim na poslu i ništa me ne boli mada sam očekivao da ću jaukati od bolova jer sam za vreme jutarnje vožnje osećao posledice jučerašnjeg trčanja, a nisam čak ni brufen popio, skroz sam se odvikao od toga jer me sa dolaskom proleća sve puno manje boli nego zimus, ionako :-) eh da, vožnja, protekla je do kraja fino, sa svakim satom je bilo toplije za par stepeni pa nam je do kraja bilo taman po nogama, a potoplo u dugim dresovima gore, pa smo pred kraj čak malo usporavali da se ne bi previše znojili. rekao bi čovek da nismo ni planirali tuširanje pred posao, kao da radimo u auto-servisu :-)

upravo primećujem da je ovaj mali 10" računar poludeo, i umesto 13:48 pokazuje da je 13:57 sati, dakle požurio je 9 minuta za proteklih 6 meseci otkako ga nisam ni uključivao jer mi nije trebao, samo mi služi za pisanje dok sam na poslu. baš svašta, i posle nek mi neko kaže da je asus slično što i dell, ma kako da ne... ali što jes-jes, asus bar ima regionalizovanu tastaturu pa nisam morao da lepim nalepnice po slovima... uzeh malopre i sd karticu od 8GB, baš su pojeftinile u zadnje vreme a na ovu će moći da stane tona muzike za slušanje na poslu i neću morati svaki čas da brišem jedno i stavljam drugo.


par aneKdota sa treninga: juče pored reke prilazim nekoj grupi ljudi, možda ih je bilo 7-8. ja trčim poslednja 3 km i sa tim bolom na mestu gde se "udara inekcija" ne mogu da pružim pošten korak pa se dovijam na svakakve načine da dodatno ne usporim. odjednom iz te grupe kreće momak i nastavlja trkom, a posle par sekundi za njim kreću dve devojke. čekam da vidim da li će još neko potrčati, logično mi je bilo da će i ostatak grupe da krene u formaciji 2 po 2, no ništa, oni šetaju neovisno jedni od drugih. posmatram opet te dve cure koje mi odmiču, otprilike ja idem 12km/h, one idu 13km/h i polako stižu tog momka ispred. vijore im konjski repovi, zamahuju snažno rukama, verovatno su iz Kluba ali nikog ne prepoznajem. posle 300-400 metara prestižu tog momka, ja sam malo pojačao tempo i stižem ga i ja, no ispod mosta one staju i počinju da se "izduvavaju", jedna diže ruke ka nebu a druga ih spušta ka zemlji. momak prolazi pored njih, ja polako pristižem i spremam se za neku opasku tipa "kako ste žestoko krenule, baš sam se pitao dokle ćete izdržati! :-)" kad ne lezi vraže, njih dve opet poleću snažno na samo 5m ispred mene. par desetina metara trčim za njima no kako je na šetalištu (trava) pored reke bilo još ljudi, malo sam se pomerio u stranu i nastavio skroz uz levi nasip da ipak ne deluje kako ih pratim. ovaj put su krenule 12km/h i sa lakoćom držim njihov tempo a ne pada mi na pamet da ih prestignem jer me kopka koliko će im trajati ovaj, drugi, juriš. nakon 200m jedna je teatralno digla mobilni iznad glave, zaklonila ga rukom zbog sunca da bi tako visoko iznad očiju nešto na njemu kao pogledala, nešto je rekla drugarici i počela da šeta. ova druga joj je sa smehom rekla nešto tipa "šta ti tako brzo crkavaš???" i utom sam i ja prošao dalje a fokus mi se premestio na ovog momka ispred koji je takođe počeo da bledi i sve sam mu bliži. no baš me neće analiza joggera, ispod sledećeg mosta staje i on, i započinje priču sa frendom koji tu stoji sa svojim retriverom. nastavljam s^am (gle na ovoj tastaturi neće da mi se otkuca naglasak ^ iznad a? zaboravio sam kako se zove ova varijanta linux-a, beše neko egzotično ime) i malkice spuštam tempo prosto odahnuvši što više ne moram ni s kim da se trkam. nije da ne mogu brže - iako sam već preko 100 minuta na suncu (bez vode) mogao bih da raspalim do kuće sve "pete u dupe", no ovaj bol mi puno smeta i ne želim da ga pojačavam samo tako, iz nekog bespotrebnog mazohizma.

(ovde neko ulazi u radnju i blog se prekida, a imao sam u planu još neke doživljaje sa bicikle...)

3 komentara:

  1. ma ne fizijatra niti fizioterapeuta već nekog ortopeda sa sportskim pretenzijama koji će pogledati ultrazvučno kakve su promjene na mišiću i usporediti sa zdravom stranom, te napraviti dijagnostičko/terapijsku blokadu... toliko te to dugo muči a možda se da riješiti jednim pregledom...

    OdgovoriIzbriši
  2. ne muči "to" mene, nego ja njega! i sad sam odlučio dati mu pomilovanje, tj što bi papa rekao oprost :-)

    OdgovoriIzbriši