opet zaostatak

ništa
u nedostatku vremena da napišem blog, 
mećem ovde sve statuse sa fejsa koje sam napisao u zadnjih sedam dana
pa ko je nešto propustio, nek uživa
a nadam se da sutra ujutru stignem da napišem i onaj pravi blog
svašta se izdogađalo ovih dana

ulavnom
sutra u 11h krećemo za karlovac na noćni cener,
ostajemo u subotu u zg sa društvom, 
u nedelju smo na polumaratonu u vrbovcu

volim vas

odoh na trčanje... prema zapadu.
kad god trčim prema zapadu, zamišljam kako nogama pomažem Zemlji da se okreće, prosto je stopalima odgurujem u pravom smeru.
a posle kad okrenem nazad, vraćam se ka istoku, i ponekad se uplašim da je nogama ne zaustavim pa nesvesno usporavam, da ne pokvarim neki detalj u Svemiru

poljubac
na usnama traje sekundu
u duši ostane zauvek

sreća, to nije kad ti je lepo a nemaš pojma zašto
sreća je kad znaš zašto si srećan
i kad umeš nekom drugom to da objasniš
i kad je i on zbog tebe srećan
eto zašto sâm čovek ne može da bude srećan
za pravu sreću je potrebno dvoje, troje, ili već...
kao i za ljubav

istetovirala drugarica leptirića na stomaku
rekoh joj, bolje si izgledala dok je bio unutra

znaš ono, kad imaš hiljadu i po ploča, i jednu pozajmiš drugu. i on je pozajmi nekom trećem. i onda joj se izgubi svaki trag. i posle toga, kad god pogledaš tih hiljadu i po ploča, ne vidiš više nijednu, osim te koja fali. samo bi nju slušao, druge kao da ne postoje. e nekako je slično i sa ljudima.

na ulasku u Kulu, iz suprotnog pravca prođe tip koji za volanom glaba neku lepinju veličine letećeg tanjira. rekoh - jbt ovaj rizikuje da u prvoj krivini sve pomeša, da zagrize volan i pokuša da skrene lepinjom.

noć ponekad preuzme ulogu metle koja ti iz glave počisti krhotine dana. poput tuša na morskoj plaži kojim sa kože spiraš talog soli.

vikend:
slušao sam neku divnu muziku,
kao da mi je bager protutnjao kroz srce.
trčao sam neku atletsku trku,
i sutradan brdski trening, po fruškoj,
kao da mi je bager preorao mišiće.
upoznao sam neke drage ljude,
uff, kao da mi je bager razbucao dušu.
nisam našao dovoljno vremena da razmišljam,
kao da me je bager zaobišao.
koji je moj problem?
unutrašnji bager (hvala mu!) se oteo kontroli...
dok ne osetite, nemate pojma šta propuštate

trčim danas uz reku Gradac, i srećem istog onog čoveka kojem sam pre mesec dana rekao "dobar dan", i koji je oćutao, i kojem sam već odlazeći iz daljine glasno dobacio "mutav, ha???"
nailazi mi u susret, ja neumoran, neću bre da odustanem od ideje da su ljudi - ljudi, već sa dvadeset metara glasno uzvikujem "DOBAR DAAAANNNN!!" i on mi u mimohodu kroz brkove procedi "d...r ...nnn"
yeah, jedan nekulturan u srbiji manje!
još par miliona da vaspitamo, i ovo će biti sasvim lepo mesto za živeti...
nezavisno od prirodnih lepota, ipak, čoveku ne treba da bude dovoljno samo to što živi pored lepe reke, na lepoj planini, nego je valjda ipak neki smisao u tome da je okružen i dobrim ljudima...
ova prelepa zemlja to zaslužuje
evo procenite sami
(u prilogu slika kuda trčim, predivna priroda i pičke materine)

onaj jedan, ima tri kuće, tri žene, tri džipa, pun novčanik
nadmen je, samoljubiv, agresivan i bezobrazan
svi kažu kako "on ima sve"
onaj drugi, živi kao podstanar, nema ni biciklu, ima troje dece
pošten je, dobar čovek, strpljiv iskren i ljubazan
za njega pak tvrde da "nema ništa"

jeste, leto je
spolja
unutra je nešto hladnije
i oblačnije
mešavina emocija iz kolekcije jesen-zima
eh kad bi to značilo da je, u proseku, proleće
ali nije
izgleda da srce može da se nacrta i kao lanac
osećaš se onako kako ti se oseća njegova najslabija karika
~~~~~~
nemoj da se brinete
nije oproštajno pismo
samo jedna pesma, u trku, iz šumarka ;-)

drug - rekao sam joj!
ja - i, šta je rekla?
drug - nije rekla ništa, ali, odgovorila mi je očima!
ja - kako očima, misliš pogledom?
drug - šta sad, oči, pogled, u čemu je razlika?
ja - pa ako ne znaš razliku, nisam siguran da uopšte znaš šta ti je odgovorila...

"kad god je sretnem
iz srca mi iskoči onaj pop-up window,
ali ja nastavim da gledam u nju,
i nikada ne stignem da pročitam
šta na njemu piše"

gde ima da se kupi ručna kočnica za vreme?
moram da napravim da mi danas svaki sat traje tri sata,
da bih sve stigao da uradim...

vozim biciklu danas
pogledam u nebo
a kad podignem glavu, ja refleksno naberem čelo
kad, imam šta da vidim!
i nebo nabralo čelo!
šta li je nebu? - upitam se
postalo je ogledalo, perhaps?
ili je odjednom omatorilo?
ma jok...
shvatim da mi se ruga
i da je danas neki čudan dan,
dan koji je podigao obrve
nabrao čelo
dođem kući
(kuća-pos'o-kuća, nebitno)
rešim da se ofarbam pred Amerikana Najt
siđem u podrum,
a naš podrum btw ko supermarket
uzmem dve farbe za kosu
onako, odoka, biram koja cura na pakovanju mi je simpa
tek kad sam se namazao, analiziram kutije
na jednoj farbi piše konjak, na drugoj šampanjac
e do vraga!
ne znam da li je iko još pomešao konjak i šampanjac!?
kosa će mi noćas biti negde oko šest promila
i napokon ukapiram šta je nebo htelo da mi kaže
putuj zrakom, dete, pretvori se u konfete